Libija, zemlja obećana

Onog časa kada se u Libiji zaratilo, naši tabloidi su na naslovnim stranama objavili kako „nekoliko desetina srpskih plaćenika ratuje na ulicama libijskih gradova na strani trupa vernih Moameru el Gadafiju“. Ti plaćenici dobijaju, navodno, „desetine hiljada dolara“, a dolaze iz Srbije ali i iz afričkih zemalja. Čak je dr Salem Zavi, član ustaničke vlade, potvrdio za britanski BBC da je „Gadafi pored vojske i policije angažovao i veliki broj plaćenika iz Afrike i Evrope“. I Majkl Kutuzis, grčki stručnjak za bezbednosna pitanja, rekao je da za Gadafija ratuje između 300 i 500 plaćenika iz Evrope, među kojima „ima najviše Srba, Ukrajinaca i Belorusa.“ Marko Nicović, visoki funkcioner evropskog Interpola, za NIN kaže: „U Libiji sigurno ima naših plaćenika, ali i Rusa i Iraca. Oni dnevno ne bi trebalo da dobijaju manje od 500 evra i sigurno su na najtežim borbenim zadacima. Gadafi je korektan prema plaćenicima, ali u slučaju izdaje ume da bude veoma surov. Naši plaćenici su, inače, cenjeni ne samo kod Gadafija nego i u svetu, najviše zbog ratnog iskustva i dobrog rukovanja oružjem.“ Za divno čudo, Hjuman rajts voč je, brže-bolje, demantovao Kutuzisa tvrdeći da „na osnovu višemesečnih istraživanja tajnih kanala kojima Gadafi angažuje plaćenike, nisu naišli ni na kakav trag da Evropljani, naročito Srbi, učestvuju u libijskom ratu.“ To tvrdi i Zoran Dragišić, profesor na Fakultetu bezbednosti u Beogradu: “Gadafi ima svoje oružane snage, obezbeđenje i ozbiljnu vojsku. Mnogi libijski oficiri školovali su se kod nas, ali ne verujem da Gadafija štite naši ljudi. NJemu sada Srbi nisu za to potrebni. Uplitanje Srba u Libiju je vid negativne propagande, čiji je cilj da se ocrne Srbi. Sve to liči na scenario iz devedesetih godina.“ Goran Radosavljević Guri, vlasnik agencije za obezbeđenje „Sektra“, čovek koji zna dosta o ratu i ratnim plaćenicima za NIN kaže: „Koliko znam, u Libiji nema naših, pogotovo ne grupno organizovanih za borbene poslove. A bez organizovanog odlaska nema ni ozbiljno obavljenog posla, ni sigurnog povratka. Sve i da ima naših, šta može, recimo, grupa od pet do deset pa i više njih, da uradi u borbama na ulici, a još manje u pustinji. Naši veterani su ratovali, uglavnom, na šumovitim i brdoviti ratištima i nisu naučeni da se bore u ravnici i pesku. Teško je tamo ratovati i afričkim plaćenicima koji su navikli na tamošnje uslove ratovanja. Treće, banalno zvuči, ali Srbi su – belci! Što će reći da štrče i da su uočljive mete i za Gadafijevu i pobunjeničku vojsku, a i saborci su surevnjivi zbog izvikanih visokih srpskih plata. Moraš da paziš na svaki korak, da imaš oči i na leđima, spavaš na jedno oko da ne bi bio ubijen zbog najamničke plate, tabakere, ručnog sata, zlatnog lančića.“ A da li su Srbi, zaista, basnoslovno plaćeni? „Plate za ulične borbe su, bukvalno, bedne zato što su u Libiju nagrnuli mnogi, pre ludaci nego ratnici, koji ne cene ni svoj ni tuđ život! Svi oni ratuju po damping cenama, za 500-600 dolara. Među njima ima i pukih avanturista i psihopata koji bi ubijali i za džabe. Ali, to, već, nisu ni psi rata nego obične džukele. E, zato tamo za naše ljude nema posla. Sem ako nisu na nekim veoma važnim zadacima, ali o tome nisam obavešten. Po meni, bolje je sedeti u Beogradu i raditi u obezbeđenju neke firme, ili ako si bolje sreće, čuvati nekog domaćeg tajkuna umesto u Libiji stavljati glavu u torbu, to jest, u pesak“, zaključuje Radosavljević.