Ja sam čovek kontinuiteta

Sa Prvoslavom Davinićem smo razgovarali prvoga dana njegovog novog posla kao mininistra odbrane državne zajednice Srbije i Crne Gore. Novi ministar insistira da je njegovo naimenovanje izraziti znak kontinuiteta. “ Iz ovog ministarstva je zapravo jedan čovek izašao, a drugi čovek u njega ušao, ali hoću da kažem, u radu Ministarstva se nije osetio nikakav poremećaj jer sam ja sa tim ljudima i u proteklom periodu radio.

Ne možemo da stanemo sada sa reformom pa čak ni na dva-tri meseca, dok se novi ministar upozna, niti nam bezbednosna situacija to dozvoljava”, kaže gospodin Davinić, za kojeg se, ipak, može reći da se od prethodnika razlikuje po potpunoj spremnosti da se u prvim danima odazove predstavnicima javne reči.

Obično se, kada se govori o Vojsci, ističe porazan socijalni položaj. Šta je, međutim, ono čega naša Vojska nema dovoljno da bi funkcionisala? Jedna od vaših prvih konkretnih konstatacija bila je da imamo mnogo tenkova a malo helikoptera.

- Mi smo utvrdili da je za bezbednost bitna borba protiv terorizma, a ne priprema za svetski rat niti za teritorijalne sukobe. I odmah moram da naznačim, nije to svetski terorizam. Nas svetski terorizam može da pogodi, na svu sreću do sada nije, ali smo žrtve lokalnog terorizma, terorizma koji dolazi sa Kosova odnosno koji se dešava na Kosovu a može da se prelije u druge delove naše zemlje.

Ja onda to kažem, ovako bez dugih studija, nama neće trebati toliko tenkova, neće nam možda biti potrebni borbeni avioni u meri u kojoj smo ih nekada imali i smatrali da su nam potrebni, ali će nam trebati helikopteri. I takođe, trebaće nam manja armija.

U ovom trenutku ne mogu da kažem šta je to što će nam trebati, jer to moraju da utvrde stručne službe. To je u nadležnosti Generalštaba. Ministarstvo samo daje političke okvire time što se opredeljuje da li ćemo da ulazimo u integracije ili nećemo. I mi smo se opredelili. To je sad ono gde smo stali.

Govorili ste i o tome kako Vojska Srbije i Crne Gore raspolaže velikim kapacitetima koji bi mogli da poprave njen materijalni status, a koji nisu u proteklom periodu bili u punoj meri iskorišćeni. Na primer?

- Recimo, možda ćemo neke od tih kasarni prodati.

Mi još nismo završili studiju. Pričam kakav osećaj imam. Recimo, ako je ta kasarna neka stara zgrada možda će se porušiti i koristiće se to zemljište kao građevinsko zemljište i tu će se izgraditi stanovi. Mi imamo neka građevinska zemljišta koja su prazna. I postoji interes i stranih kompanija, mogu da vam kažem, odnosno stranih vlada a na kraju krajeva i domaćih kompanija koje bi dobile građevinsko zemljište i u Beogradu i u unutrašnjosti. Postoji interes da dobiju dobru lokaciju i izgrade, recimo 200 stanova, a od tih 200 stanova da se Vojsci da pedeset.

Naravno, ja samo naznačavam mogućnosti kao princip. Ovo je ipak vojna ustanova, mi moramo da imamo program, moramo da dobijemo saglasnost od Saveta ministara itd.

Osnovna je ideja, međutim, da se sva imovina Vojske stavi pod okrilje jedinstvenog menadžmenta, da tako kažem, koji ne bi tu svojinu rasprodavao, jer su to velike vrednosti. U ovom trenutku ta rasprodaja ne bi mogla da donese sredstva dovoljna da se ove potrebe podmire. Procenjeno je nezvanično da bi sve to koštalo šest do osam milijardi dolara. U fondu ima negde oko četiri do pet milijardi. Znači, ako se ti fondovi i sve stavi pod jedan menadžment i počne da se oplođuje, stvara se zarada, tretirate to kao komercijalni posao i onda iz te dobiti finansirate potrebe Vojske.

Odmah da razjasnim i to je vrlo bitno, jer kada se čuje “šest do osam milijardi”, ljudi onda postavljaju pitanje zašto, jer to su ogromna sredstva. Obično misle da ćemo kupiti naoružanje. Uopšte se ne radi o tome. Morate čitavu ovu reformu da uradite. Jedan deo toga je profesionalizacija Vojske. Cilj nam je da ukinemo regrutni sistem, ali to neće moći odmah da se uradi. Znači, to je jedan deo što se tiče troškova, a drugo je potpuno nova koncepcija naoružanja.

Kakva će biti sudbina Ratne mornarice?

- Videli smo pre nekoliko dana da imamo problema i sa avijacijom.

Za avijaciju još uvek nisam čuo da nam je nepotrebna, ali za mornaricu jesam. Zato vas pitam.

- Tu su podeljena mišljenja. Mislim da ipak odlučujući momenat za donošenje konačne odluke mora da bude strategija odbrane. Ako konstatujete da je terorizam glavna opasnost, onda morate da vidite kako mornaricu da stavite u tu funkciju, u borbu protiv terorizma i onda ćete odmah dobiti odgovor da li vam je potrebna, i kakva vrsta.

Ono što se dešava na Kosovu potiče i sa Kosova, ali jednim delom dolazi i iz drugih delova sveta, trgovina drogom, recimo iz Azije. Imate i krijumčarenje ljudi, trgovinu ljudima, trgovinu cigaretama i u tim radnjama koriste se i morski putevi. Prema tome, meni kao laiku, bez ulaženja u detalje i konsultacije sa službama koje o tome treba da odluče, a to je Generalštab vojske SCG, se čini da tu treba da postoji neka vrsta mornarice koja bi mogla da kontroliše te vodene puteve i da sarađuje sa drugim državama.

NATO se smejao Del Ponteovoj Koliko mi kao država imamo mogućnosti da u razgovorima sa tim međunarodnim predstavnicima ukažemo na destruktivnu ulogu koju haška tužiteljica ima na ovdašnje prilike? Imam u vidu nedavni slučaj kada je navela ne samo da se Mladić, nego i Karadžić skriva u Srbiji, da bi samo nekoliko dana kasnije SFOR u Bosni počeo akciju hvatanja Karadžića i Mladića. Logično pitanje, ako su oni zaista ovde, kao što kaže haška tužiteljica, zašto bi SFOR to radio u Bosni. Ili mi jednostavno nemamo mogućnosti da to kažemo? - Imamo mi mogućnosti i mi to radimo. Na primer svojim neprimerenim izjavama odnosno trenutkom u kome je podigla neke optužnice, Karla del Ponte je uticala, uslovno govoreći, na raspoloženje javnog mnjenja u Srbiji u toku kampanje za predsedničke izbore. Izjavama o tome gde se navodno nalazi Karadžić ona je na izvestan način izgubila dosta kredibiliteta. Sticajem okolnosti, tada sam držao predavanje u NATO školi u Nemačkoj. To je veliki NATO centar koji postoji tamo od 1954. godine i oni drže kurseve maltene svake nedelje. Govorio sam o doprinosu bezbednosti ulaskom naše zemlje u Partnerstvo za mir i delovalo je dosta smešno kada su na dan mog predavanja osvanule novine sa tom izjavom. I mogu da vam kažem da je zaista ona bila predmet podsmeha svih onih koji su se tamo nalazili, a to su oficiri iz zemalja NATO-a. I ja ne bih bio iznenađen da je ta potraga za Karadžićem vrlo brzo nakon te izjave upravo bila organizovana da bi dezavuisala Karlu del Ponte i pokazala da i ona mora više da vodi računa o svom kredibilitetu i načinu na koji se obraća javnosti.

Meni se čini da ponekad preti opasnost da podlegnemo nekoj vrsti globalnog istorijskog optimizma prema kome je vreme velikih ratova prošlo, da opasnost pre svega preti od terorizma, što je posao kojim, pre svega, treba da se bavi policija. Međutim, kad je o našoj zemlji reč, pada mi na pamet bar jedan scenario po kome mi možemo da budemo uvučeni u oružane sukobe na Kosovu i pored naše najbolje volje da se miroljubivo ponašamo.

- Iskreno rečeno, niko van stručnih krugova nije identifikovao šta pod terorizmom podrazumeva. Vidite, recimo ono što se desilo u Španiji, to je terorizam. Ali, postoje i druge vrste terorizma. Recimo, mi smatramo da ovo što se dešava na Kosovu, da je to terorizam. Sad vi vidite kakva je to vrsta terorizma. U Španiji je učestvovalo dvoje, troje, možda petoro ljudi. U drugim napadima Al kaide može da učestvuje po jedno lice koje odleti u vazduh zajedno sa eksplozivom koji aktivira. Ovde je bilo na Kosovu oko pedesetak hiljada ljudi, ali je to isto terorizam. E sad, moram da kažem da bi bilo netačno ako bi se sve pripisalo čitavoj albanskoj etničkoj grupi tamo, koja je naravno za nezavisnost ali nije jedinstvena u tome da to ostvari terorističkim putem. Radi se o grupi koja je sposobna da angažuje veliki broj ljudi. Postoji opasnost da se takva teroristička aktivnost prenese i preko administrativne linije, što bi iziskivalo angažman naše Vojske.

Govorite o situaciji koju smo manje-više već imali na jugu Srbije.

- Jeste. To je otprilike to. Suočeni smo sa situacijom koja zahteva ne samo učešće policije nego i vojske. I vojska mora onda da bude i spremna, obučena za takvu borbu, a i opremljena u pogledu naoružanja.

Da li razmišljate o angažovanju naše vojske na Kosovu, imajući u vidu rezoluciju koja predviđa prisustvo naših “snaga sigurnosti”?

- Mandat koji imamo i koji bi mogao jednog dana da nam se odobri, usmeren je ne na zaštitu stanovništva nego na zaštitu kulturnih dobara i graničnih prelaza. Broj ljudi koji je preciziran, a on je 999, u uslovima neprijateljski raspoložene sredine ne bi mogao da obavi ni tu zaštitu kulturnih spomenika, a još manje zaštitu srpskog stanovništva.

Zbog toga moramo da pristupimo drugom metodu. Ono što možemo da radimo jeste da diplomatskim sredstvima predočimo svetu da međunarodna zajednica nije uspela u svom osnovnom mandatu - da zaštiti naše stanovništvo onako kako je morala. Pazite, zaštita multietničkog društva tamo je mandat Ujedinjenih nacija. A potpuno druge strukture vladaju Kosovom.

Nisam siguran da je to apsolutno realna mogućnost ali lično se zanosim idejom da jednog trenutka kad uđemo u Partnerstvo za mir mi postajemo partneri tih zemalja NATO-a iz kojih se regrutuju mirovne snage. I onda bismo, kao mirovne snage, možda, mogli da budemo uključeni u snage Kfora.

Od pre neki dan, videli smo, oni ratuju između sebe.

- Da. Ulaskom u Partnerstvo za mir mi bismo svakako dobili - dobili bismo mnogo stvari, ali pomenuću jednu vrlo konkretnu - postoji komitet u okviru Partnerstva za mir koji se bavi pitanjem Kosova. Ulaskom u Partnerstvo za mir postajemo ravnopravni članovi tog tela i u mogućnosti smo da drugim zemljama predočavamo zaista stvarnu situaciju na Kosovu.

Dobro, kakvi su naši izgledi? Pominjao se jun kao rok. Šta je ostalo od toga?

- Mnogo štošta se promenilo. Izuzetno sam zadovoljan, iako moram da kažem da te promene ne znače automatski da mi ulazimo u Partnerstvo za mir. Ti nesrećni događaji na Kosovu su zabrinuli međunarodnu zajednicu, jer su shvatili da ne kontrolišu situaciju, nisu uspeli da izgrade demokratske institucije i nisu predvideli ovakav stepen nasilja.

Mi smo stisli zube i odreagovali na najbolji mogući način i time stekli poverenje u svetu, jer se shvatilo da u kriznim situacijama delujemo odgovorno i da smo saradnici međunarodne zajednice. Da smo deo bezbednosnog sistema.

Što se tiče izručenja haških optuženika u ovom trenutku, za ulazak u junu u Partnerstvo za mir odnosno za dobijanje poziva, aktuelan je još uvek, kao što je bio i sve ovo vreme, general Mladić. Ali, mislim da je i tu međunarodna zajednica konačno prihvatila dve mogućnosti. Jedna je da se on nalazi na teritoriji i kad bude pronađen da bude izručen, a druga je da se on možda ipak ne nalazi ovde, s tim da nam je dala težak zadatak - mi treba da dokažemo da on nije ovde pre nego da oni dokažu da je on ovde.

Partnerstvo za mir ima nekih drugih svojih indirektnih dobiti. Jedna od tih prednosti je da se otvara tržište za namensku industriju. Partnerstvo za mir je sertifikat da imate demokratski sistem vlasti i tržišnu privredu, da ste normalna zemlja.

Mi smo vršili neke analize i došli do zaključka da su recimo Poljska, Češka, Mađarska, u periodu od godinu-dve nakon ulaska u Partnerstvo, nećete verovati, u nekim slučajevima povećale strane investicije i do 300 odsto, negde 150 odsto. Investitori su smatrali da su te zemlje stabilne i da mogu da investiraju.

Vi ste ministar odbrane ispred stranke G17 plus. Nije li to u koliziji sa stavom stranke koja se zalaže za razdvajanje državne zajednice Srbija i Crna Gora?

- Moram odmah da vam kažem, nisam ja kandidat samo G17 plus nego sam bio predložen od koalicionih partnera koji sačinjavaju Vladu Srbije. Znači, sve četiri partije su podjednako stale iza moje kandidature.

Ne bih želeo da izgleda kako ja sad nalazim neko opravdanje, ali kad pogledate moju biografiju, ja sam se isključivo bavio ovom materijom - vojskom, strategijom, odbranom, razoružanjem, naoružanjem. I ja sam u G17 plus predsednik Odbora za odbranu i bezbednost. To znači, bavim se pitanjima vojske i policije. To je jedno stručno telo i ja se nalazim na čelu jednog stručnog tela. Nisam partijski funkcioner. Time neću da kažem da nisam član G17 plus, ali ja nisam političar.

Prošle godine Goran Svilanović vas je razrešio dužnosti u SMIP-u i stekao se utisak da postoji nekakav spor?

- Nije bilo spora. Mi smo izuzetno dobro sarađivali.

Gospodin Svilanović je stavljen, rekao bih, u nezavidnu situaciju, jer mu je skresan budžet, tražilo se od njega da smanji osoblje ministarstva za negde oko 250 ljudi. I onda je išao prvo na to da stavi ljude na raspolaganje koji ispunjavaju uslove za penziju, koji neće otići na ulicu. Ja sam se našao u toj kategoriji na osnovu razgovora i dogovora sa ministrom, tako da smo se prijateljski rastali.

Kad smo kod toga, moram da budem indiskretan. Ima nekoliko različitih podataka o vašim godinama.

- Odmah ću vam reći. Rođen sam 20. jula 1938. godine, što znači da za nekoliko meseci punim 66 godina. Ali, znate, ja se hvalim i opravdavam moju želju da i dalje budem aktivan time što su u mojoj familiji sa očeve strane svi bili dugovečni. Niko nije umro mlađi od devedeset godina. Po toj računici, sada sam negde tu, u srednjim godinama. Energije mi ne fali.