Reči, i njihove senke

NASLOV: „Sećanje koje se nije dogodilo“, Gordane Đilas IZDAVAČ: Futura publikacije, Novi Sad, 2011. . U lepom obilju savremene ženske srpske poezije postoji i nekoliko pesnikinja koje sticajem okolnosti (uvek taj famozni „sticaj okolnosti”) stvaraju nekako po strani, mada njihova poezija ravnopravno stoji uz najbolje prinose poetsko-jezičkog rada zasluženo oglašeni(ji)h autorki. Poeziju Gordane Đilas mogao bih u dve reči nazvati lirskim treperenjem. Pesnikinja sada već prepoznatljivog i skladnog opusa (zbirke: Pred ogledalom, 1985; Gospodine, gospodine, 1989; Carski vrt, 1996; Zvezda juga, 2002; Usputna stanica, 2005; Učitelj sećanja, 2009), Gordana Đilas, naime, postepeno, i reklo bi se tiho, gotovo neosetno, bez težnje da se deklariše na ovaj ili onaj način, koji sa samom poezijom ne mora biti u neposrednoj vezi, ali u velikoj meri utiče na pesnikinjinu poziciju u porecima književnog života, nastavlja jednu od magistrala srpskog pesništva: onog njegovog toka koji u sebi sadrži, kao osnovno polazište i glavno obeležje, jasno određenu, nadtemporalnu, eminentno lirsku crtu. Nešto drukčije kazano, iz pesama koje piše Gordana Đilas, a tu je njena najnovija knjiga Sećanje koje se nije dogodilo, više nego ilustrativan i do sada možda i najreprezentativniji autorski primer, ne vidi se u kom su dobu, odnosno kada su pisane. Nema u njima artefakata modernih vremena, ni signala koji iz njih dopiru, što ne znači da se njihovo delovanje ne oseća u pesmi, naprotiv (nesigurnost, odljuđenost, teskoba, seta), samo što oni nisu neposredno imenovani, već su ostavljeni da posredno sugerišu čitaocu utiske delovanjem svoje senke: ono što se dešava danas, govori nam glas iz pesme Gordane Đilas, dešava se uvek, pa dakle i sada, sa tek povremeno (pre)naglašenim lirskim stanjima koja su takođe drevna, takoreći antropološki zadata, ali na paradoksalan način ipak neponovljiva, jer se zbivaju onome koji o njima piše prvi put, u ovom času, i više nikada u večnosti. Pesma je, dakle, trag koji za sobom ostavljaju doživljena slutnja ili trenutno raspoloženje; pesma je kao neki kardiogram duše pretvoren u reči, a te reči prate njihove senke, dakle, ono što je neizgovoreno ili se uopšte ne može izgovoriti, nego tek nagovestiti i jedva osetno posredovati. Važna osobina te lirske magistrale koju na nenametljiv, a prepoznatljiv način sledi i Gordana Đilas, svakako je odnos pesničkog subjekta koji stoji naspram sveta u kojem i sam prebiva, i čiji je deo. Stoga bi se moglo reći da je pesma Gordane Đilas i njoj srodnih, mahom starijih pesnika i pesnikinja, zapravo način da se rečima i njihovim senkama poetski subjekat integriše u svet, da njima potvrdi svoje prisustvo u sveprisustvu. Zanimljivo je, pa donekle i specifično i određujuće, to što je Gordana Đilas u svojim stihovima češće i radije licem okrenuta prirodi ili je zagledana u sebe; pesnikinja tu kao da usklađuje svoje unutrašnje mene sa menama godišnjih doba, nego što u fokus svog interesovanja dovodi druge ljude, mada i toga sporadično ima. No, kako god da se gleda, i knjigom Sećanje koje se nije dogodilo Gordana Đilas nastavlja da svoje lirske senzacije, neizostavno melanholično obojene, kako već u čistoj lirici mora biti, pribira u pesme, da ih prevodi u reči i njihove senke, i time proizvodi utisak neprekinutog treperenja, na koje nijedan čitalac poezije, bio pesnik ili samo neko kome poezija znači više od drugih pojava u našem svetu, ne može ostati ravnodušan. I to je, ujedno, najviše što se u našem dobu lirikom može postići: prenuti sebe i druge iz ravnodušnosti u ravnodušnom svakodnevlju. Gordani Đilas upravo ta stihovna veština polazi od ruke, što je, naravno, uvek krajnji rezultat posredovanja individualnog stvaralačkog dara. U slučaju Gordane Đilas taj posed je neporeciv, jer je potvrđen na jedini, a i time i najbolji mogući način: sugestivnim, prijemčivim, nepretencioznim pesmama u kojima duša, vinaverovski rečeno, nalazi satrepet sa svetom, uvek mu, kako je učio Ivan V. Lalić, govoreći jedno veliko DA.