Mečkar i kralj

Da li ste, mili moji, nekad betonirali, u vedroj noći, po mesečini, a onda se probudili na susnežici. E, to može da ti se desi, rođo, na Suvoj planini. Koliko do juče razgaćeni, pod poslovođom Garijem, mešali smo beton, ručno, u koritu, naravno, sa Kurtešijem, ali i Igorom Krstićem, višestrukim prvakom države u boksu. A već sutra cvokoćeš i navlačiš na sebe dva tri sloja, a dobro bi mi došla i vunena kapa, arkanovka, koju mi je Biljana nudila kad sam iz Bgd. polazio, a meni bilo smešno; čuj, arkanovka u septembru!? A Igor, bato, neće da radi za nadnicu već da mu pomognem kod predsednika Saleta da osnujemo bokserski klub u Beloj Palanci. I, šta ću, obećam. Bolje da se Cigani mlate u ringu sa rukavicama nego pepeljarama po kafićima i mahalama. Složićete se, da je politički korektno. Bele se planinski vrhovi, a u Vidovu kišica, po ceo dan, sipi li, sipi i da si neki gradski mlakonja, depresivac kao Koštunica, samo ti fali podeblji konopac i debela grana hrasta, pa ajd, zbogom živote skote! K. G. Jung, moj guru iz Švice, drži se jedna njine poslovice: “Nema lošeg vremena, ima samo loše obuće!“ Nego, čim se razvedri na betonskoj elipsi, koja podseća na ranohrišćansku pripratu, uz moju kamenu kuću nići će divna građevina, poveća kamena roštiljara koja će imati zajednički odžak sa ognjištem; biće to crnotravska arhitektonska milina, i, za dve, tri hiljade godina, neki arheolozi ili vanzemaljci stajaće pred tim zdanjem zadivljeni, i, sigurno će reći: “Ah, ti Srbi zaista su neobjašnjiv narod i za svog vremena bili!“ Zaista, zaista vam kažem; moja roštiljara, budućim pokolenjima biće kao neka neobjašnjiva mašina Leonarda da Vinčija ili kao neka Teslina naprava za elektriku. Jer, ražanj na roštilju okretaće se pedalama starog bicikla koliko da imamo struju i za tranzistorče iz Titove ere, e da bi čuli radosnu vest da je Vašington pao, da se urušio američki „lumpenkapitalizam“ i da će u Belu kuću hrupiti lumpenproleteri kao onomad u Zimski dvorac i Kremlj. Da, mora da se zatvori krug; od Vladimira Iljiča Lenjina do Vladimira Putina. Kažem vam: Barak Obama samo je usputna stanica. Bludeći kao Majakovski, kao „oblak u pantalonama“, gacam sa Garijem po livadama iznad Vidova, a zreo žir kotrlja mi se pod klompama. Kad, ej tamo, kod krečane Acka Kafane, okupili se lovci, svi zadihani, znojni i, pomalo, besni kao da jure Mrku zbog Koridora koji im svu divljač rastera. A šta će, zapravo, biti? Jurili su lovci krdo divljih svinja koje je sišlo do Mokre, do prvih kukuruza. I dok kruže pljoske i flašice sa rakijom, raspitujem se, između dva gutljaja, za čuvenog lovca Janka Mečkara iz Kosmovca, kod koga je, čak, kralj Milan Obrenović dolazio i zajedno sa njim u lov išao. „Janko Mečkar ubio je četrdeset i sedam mečaka te je tako i nadimak zaradio“, priča Acko Kafana. “Nego, posle jedne uspešne hajke na medveda strvodera koji je goveda, nemilice, klao, tu, u šumi, na sklepanom stolu, Kosmovčani kralju prirede večeru. A posle jela i pića, kralj pokloni Janku svoju posrebrenu pušku, maši se, potom, za zlatnu tabakeru, zapali cigaru i ponudi Mečkara duvanom. A on će: Izvinjavaj, kralju, al` ja si taj govna ne turam u usta! Tu nasta, prvo, muk, a kad se kralj Milan gromoglasno, od srca, nasmeja, e tada i Suva planina htede da se sruši od smeha.“ Nisam čuo da Barak Obama ima svog Janka Mečkara, a nisam čuo ni da ga Putin ima. Sve to govori da su te, kobajagi, silne države samo umišljene, krute i – krte, te da, začas, mogu da se slome, uruše. Ali, nije tako od juče... O tome sam čitao u nedelju, uveče, pored bubnjare, čitao sam luksuzno opremljenu monografiju o caru Konstantinu Velikom. U odeljku o privrednoj istoriji Rimskog carstva, Zoran Simonović piše da je, i pod Konstantinom, kada je Imperija bila na vrhuncu moći, „ekonomija bila u krizi“, a „privreda dovedena na ivicu normalnog poslovanja“. Jer, Carstvo je „bilo iscrpljeno građanskim ratovima i velikom političkom nestabilnošću“ i „bilo je neophodno izvršiti reforme“ u svim sferama države. Iiii? Šta „iii“!? Car Konstantin pravi kobnu grešku. U poljoprivredi je, a njom se bavilo 90 odsto stanovništva, favorizovao veleposednike svesno žrtvujući slobodne seljake sa malim posedima. I, Carstvo počne da se urušava; nije pomogla ni promena valute, ni zlatna podloga koja je bila sve tanja... Hoću reći, ni car Konstantin, očigledno, nije imao svog Janka Mečkara koji bi mu, otvoreno u lice, rekao gde greši. A Janka Mečkara nema ni Boki Kluni, sem ako ta uloga meni ne pripada. Uz bubnjaru i zaspim dok vetar mlati grane i drma prozore, a moja Crna mi na grudi skače i prede: “Mani se drevnih i sadašnjih svetskih tiranija, drži se ti betona, jer kada kiša stane treba, bar, još nedelju dana da se zaliva. I pomogni Igoru da osnuje bokserski klub u Konstantinovoj Remizijani. Jer, od proslave Milanskog edikta, čini se, nema ništa pošto, evo, Niš, izgleda, odustaje i od podizanja džinovskog krsta na Viniku...“