Uvo moga nezadovoljstva

Otmena, kulturna gospoda, File i Dežer, angelusi evropskog purgatorijuma, donesoše nam, na noge, „napismena“ da smo akreditovani za prijem u nedosanjane rajske vrtove evropskih država. A, naši, domaćini, ni muštuluk da gostima ponude za njihovo ohrabrujuće obaveštenje: kosovsku državu ne morate priznavati. Prvi i jedini ovdašnji hegemon naših sudbina kliknu kano soko sivi „Ponosan sam na sve ono što učinismo da ovaj berićet polučimo“. A za njim, ko pre do gospodara. „Pobeda je naša. U koje ste se mišje rupe nabili“, zagraktaše, jedna za drugom, toaletirane pripadnice skupštinske većine. „Pogledajte dom svoj, anđelke naše, tamo, preko barikada, na Brnjaku i Jarinju, pa onda opaljujte prangije svog pobedničkog derneka“, odzvanja iz klupa „oporbenih“ patrijaraha političke sirotinje. A, onda, legija za legijom svakovrsnih arbitara što glavu na razdeljak nose, što bez glava i bez razdeljaka: ko u klin, ko u ploču, alačući iz sve snage čiji će glas dalje dobaciti. Turobno nebo nad nama a u duši nema kantovskog zakona, dok se satrapi i trabanti junače da nam pamet pomere. Od nesmislene halabuke jedva razabrah glas što, između oblaka i zvezda, dopire do nas: „Čitajte šta u `pismenima` stoji, ne obarajte jarca pre no što se otrsumite“. Ne znam kome glasu da se podmetnem, samo sam siguran da će uvo mog nezadovoljstva prestati da funkcioniše. Za moje dobro.