Pogrešna meta

Arapsko proleće, madridski trg, paljenje Londona, sukobi u Rimu, štrajkovi u Grčkoj, protesti u NJujorku. Zajednički imenitelj ovih događaja je nezadovoljstvo osiromašenih delova stanovništva ponašanjem finansijske i političke elite. Na prvi pogled suprotstavljene strane su jasno određene. Studenti, radnička klasa i „poštena inteligencija“ nasuprot bankara, berzanskih špekulanata i preostalih „lumpeninvestitora“. Naravno, tu su i političari, strateški raspoređeni na obe strane. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su protestanti svoj bes otelotvoren u bacanju kamenica na izlog banke i razočaranje oličeno u mirnom sedenju ispred berze uperili u (potpuno) pogrešnom smeru. Stvarni protivnik protestanata ne vozi sportski automobil i ne nosi firmirana odela. Stvarni protivnik „ogorčenih“ je globalizacija. U protekle dve decenije svetska privreda je pretrpela dramatične strukturne promene. Globalizacija je proširila mogućnosti razmene i uvećala konkurenciju u velikom broju sektora. Neke od posledica globalizacije su i realokacije brojnih industrija, ali i pad zaposlenosti i stagniranje dohodaka značajnog broja zaposlenih u razvijenim zemljama. Globalizacija je verovatno najznačajniji uzrok zašto danas razvijene privrede nisu u stanju da stvore dovoljan broj novih radnih mesta. To po pravilu najviše pogađa mlade osobe i one koji su pri kraju radnog veka ostali ili tek treba da ostanu bez posla. Pomenute osobe odgovaraju opisu prosečnog protestanta. Drugim rečima, za visoku nezaposlenost i rastuću nejednakost u razvijenim privredama nisu „zaslužni“ bankari, nego visoko produktivna, a jeftina radna snaga u zemljama u razvoju. Pre dvadesetak godina to su bile kineske švalje, a danas su to možda indijski inženjeri. Čini se da će „ogorčeni“ biti bliže pravim krivcima za nezaposlenost i rastuću nejednakost, ako umesto Volstrita okupiraju njujoršku kinesku četvrt ili zauzmu, ako ne sedište neke kineske korporacije, onda bar kineski restoran brze hrane. Globalizacija nije jedini protivnik „ogorčenih“. Drugi protivnik je tehnološki razvoj. Tehnologija jednostavno doprinosi rastu nezaposlenosti jer je njeno korišćenje jeftinije u odnosu na angažovanje radnika. Pored toga, delu nezaposlenih nedostaju veštine korišćenja tehnologije što prosečne protestante čini teško upošljivim. Da li će se jedan deo protestanata organizovati i stvoriti novi ludistički pokret, razbijajući ajpede, kompjutere i druge uređaje? Sumnjam. Verovatno će se zadržati na razbijanju izloga Mekdonaldsa. Zajedno, globalizacija i tehnološke promene stvaraju dobitnike i gubitnike, a to neminovno znači i rast nejednakosti. Nejednakost nije problem sam po sebi. Problem nastaje kada se stvori zapaljiva mešavina nezaposlenosti, rastuće nejednakosti i odsustva privrednog rasta. To se prethodnih decenija nije dešavalo u razvijenim privredama, pre svega jer su gubitnici bili u velikoj meri kompenzovani. U SAD i jednom broju članica EU amortizer je bila labava kontrola politike kreditiranja, odnosno finansijska deregulacija. Srednja klasa nije mogla da svoje rastuće prohteve pokrije stagnirajućim primanjima, te se konstantno zaduživala. Takva privreda, zasnovana na pristupačnom kreditu, nije stvorila samo špekulativni mehur na tržištu nekretnina, već i mehur na tržištu rada - zapošljavajući veliki broj ljudi u sektoru usluga. Kada su oba mehura pukla, rastućem broju nezaposlenih radnika u industriji pridružio se veliki broj nezaposlenih iz sektora usluga. Kompenzacija gubitnika u većem broju članica EU bila je drugačija. Mnoge zemlje EU nikad suštinski nisu odustale od modela države blagostanja. Obezbeđivanje besplatnog (ili po simboličnim cenama) školstva, zdravstva, ili omogućavanje ranog odlaska u penziju podrazumeva da je umesto zaduživanja samih građana kod poslovnih banaka, država to činila umesto njih uvećavajući javni dug. Nizak privredni rast (prosečna stopa rasta BDP u proteklih deset godina za EU iznosila je 1,3 odsto), nije mogao da stvori dovoljan broj održivih radnih mesta na ionako rigidnom tržištu rada EU. Način da se zaposlenost donekle održi bio je rastući javni sektor. Rezultat je manje-više isti. Političari su kupovali vreme, dugovi su rasli, u nekim zemljama privatni, u drugim javni. Svi su pokušali da delom izbegnu neminovnu potrebu za strukturnim prilagođavanjem svojih privreda zahtevima globalizacije. Sada je izazov znatno veći, jer je teško pomiriti ekonomsko i socijalno prihvatljivo rešenje. Do sad nije jasno kako će se to izvesti, jer se čini da ni političari ni javnosti nisu spremni da shvate svoj položaj. U svemu je utešno što se bankari i dalje smatraju glavnim krivcima. Mnogo opasnije je kad se krivci traže na drugom mestu, pa bio to i restoran (kineske) brze hrane. To bi značilo da su gora vremena pred nama. (Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu)