Udeo duhovitosti

U jednom neodređenom trenutku budućnosti Venecija će, uprkos opsežnim radovima na izgradnji kapija koje preprečuju vezu lagune sa morem – završiti pod talasima. Tako će se za nekadašnju gospodaricu Mediterana i potonju prestonicu turizma ponoviti situacija u kojoj se, u davninama davnim, našao naš praotac Noje. Znak da se povodanj povlači bila je golubica koja se vratila sa grančicom masline u kljunu. To donošenje dobre vesti bilo je jasan znak da se između Demijurga i čoveka ponovo uspostavlja harmonija, pa je otuda golub izabran za sveopšti znak mira. Eto, možda se može reći: gde su visoke vode, tu su ne samo galebovi već i njihovi neplivački srodnici – golubovi. Uprkos činjenici da je golub kroz duga stoleća civilizacije bio nedvosmisleno pozitivan simbol, sve je više onih za koje ptice iz roda Columbidae nisu ništa drugo doli leteći pacovi. U većini parkova Menhetna ugledaćete nevelike table sa sugestijom da odustanete od hranjenja golubova: u lapidarno sročenom upozorenju bićete obavešteni da ove ptice prenose opasne bolesti, da prljaju grad i da hranu namenjenu njima lako mogu preoteti snalažljiviji golorepi glodari koji su u NJujorku ionako brojniji od ljudi. Nema Mletaka bez golubova. Tako bar misle bedekeri i putnici koji se njima služe. Gradske vlasti Venecije ne dele takvo uverenje. Štete koje bezbrojne ptice pričinjavaju venecijanskim crkvama, palatama i spomenicima mere se milionima evra. Tek restaurirane fasade bivaju vrlo brzo iskljucane i zaprljane, oluci zapušeni izmetom, perjem i telima mrtvih jedinki, beskrajne zimske kiše dalje razaraju načete građevine i tako se popravke ubrzo pokazuju kao promašeni poduhvati. Komunalne vlasti sračunale su da je broj golubova prešao 120.000, dvostruko više od stanovnika Venecije. Još 1997. godine zabranjeno je hranjenje golubova izvan trga Svetog Marka. Onaj ko se ne uzdrži da uvek gladnim pticama van epicentra pruži zrnevlje ili mrvice rizikuje da iz Venecije ode „lakši“ za pet stotina evra. Nekoliko godina kasnije pokazalo se da ni te mere nisu dovoljno smanjile zagađenje: 2008. godine povučene su dozvole devetnaestorici ovlašćenih prodavaca zrnevlja na trgu. Ali uprkos kontinuiranim pokušajima da se populacija golubova potisne iz Venecije postoji u gradu jedno mesto gde su se, barem tokom minulog leta i tek započete jeseni, golubovi nesmetano namnožili. To je centralni paviljon venecijanskih Đardina, najveći paviljon periodične izložbe vizuelnih umetnosti. Tu je, među ostalim radovima u izboru glavne kustoskinje Bijenala, postavljen rad italijanskog umetnika Mauricija Katelana, široj javnosti poznatog po skandaloznoj skulpturi pape Vojtile koji, uz bolni izraz lica, pada pogođen meteoritom. Sve sa srčom od razbijene tavanice galerije. Katelanov rad se sastoji iz dve hiljade pažljivo prepariranih golubova. Te pernate skulpture razmeštene su u prirodnim pozama, u grupama u kakvim se inače mogu videti golubovi – na olucima, ogradama terasa, telefonskim ili električnim vodovima razapetim iznad ulica ili kanala. Nema prostorija u kojima ne čuče grozdovi ovih nekada živih bića. Neki od njih postavljeni su i na radovima drugih umetnika. Za rad mnogih umetnika protekle dve decenije – od njih je svakako najpoznatiji DŽef Kuns – teoretičari su uveli pojam „aproprijacija“. To bi, pojednostavljeno objašnjeno onima koji ne prate teorijske vratolomije u oblasti vizuelnih i inih umetnosti, značilo da umetnik preuzima delo nekog drugog stvaraoca, najčešće i nešto što stiže iz nepreglednog polja trivijalne umetnosti, i – menjajući kontekst ili neki od aspekata rada – potpisuje to delo. Taj metod je, kao i mnogo toga u savremenoj umetnosti, ima preteču u delu Marsela Dišana, tačnije u njegovim ready-made objektima. Ali, reklo bi se da Katelan ide korak dalje od „aproprijacije“, njegova dela se otvoreno i nedvosmisleno mogu nazvati – krađom. To je, uostalom, na različite načine, tema mnogih njegovih radova. Pripremajući se za neku od izložbi, sredinom devedesetih, Katelan je policiji prijavio nestanak nevidljivog umetničkog dela. Kvestura grada Forlija uredno je izdala potvrdu o krađi i to je bio artefakt koji je umetnik izložio. U nekoliko navrata publici je prikazao izobličene sefove iz kojih su vešti lopovi izvukli sadržaj. Naslovi su bili sasvim jednostavni, bio je to broj koji odgovara sumi nestaloj iz datog sefa. Ovoga puta Katelan je odlučio da rad ukrade od samog sebe. Izložio je repliku ili, tačnije, multiplikaciju sopstvenog rada iz 1997. godine. Pod nazivom „Turisti“, na 47. bijenalu, bio je izložen niz prepariranih golubova. Sada je, pored broja punjenih jedinki, promenjen i naslov – rad se sada zove „Drugi“. Odluku da se na istom mestu, posle četrnaest godina, pojavi sa ponovljenim radom ne možemo objasniti kreativnom krizom umetnika, naprotiv, Katelan, je u ovom času verovatno na vrhuncu svoje karijere i svake godine isporučuje sve duhovitije i ubojitije radove. Početkom novembra u njujorškom „Gugenhajmu“ otvara se njegova velika retrospektiva sa više od dvesta radova. U Veneciji se, van Bijenala, u kolekciji Pino mogu videti tri sveža produkta sa njegovim potpisom. Jedan od njih, sa naslovom „Mi“ se dotiče Lorke, a zapravo otrovnom strelicom ubada umetnički par, miljenike art-establišmenta, DŽilberta i DŽordža. NJihov doprinos izložbi posvećenoj velikom španskom pesniku bio je rad „U krevetu sa Lorkom“ gde je čuveni umetnički paru poslovičnim odelima od tvida snimljen u glomaznom pesnikovom ležaju. Katelan je izradio minijaturu Lorkinog kreveta i u njega položio udvostručenog sebe u poliesteru i brižljivo sašivenim crnim odelima. Ponovljeni golubovi zapravo predstavljaju umetnikov komentar činjenice da je u Veneciji „sve zaleđeno“ i da se na Bijenalu, kao i u celom umetničkom svetu, u poslednjih petnaestak godina ništa suštinski nije promenilo. Na današnjoj sceni razapetoj između formalnih istraživanja i smrtno ozbiljnih agitatorskih radova Katelan predvodi neveliku skupinu duhovitih umetnika. A, zna se, umetnost je suviše ozbiljna delatnost da bi smela biti prepuštena pojedincima koji su lišeni smisla za humor. Katelan je baštinik drevne mediteranske tradicije – između ostalog, on je savremeni basnopisac. Protagonisti većine njegovih radova (kada to već nije on sâm) su preparirani konji, magarci, miševi ili veverice, ali su to sve ipak priče o ljudima. To je i rad „Drugi“ u kojem golub može biti metafora za umetnost ili umetnika – to je umiljata, lepršava ptica, ali i stvorenje zaraženo virusima, sklono uništavanju okoline, ali i biće koje, povremeno, iz vazduha šalje neprijatne projektile...