Slava na komade

Ako postoji neko ko se danas s pravom može nazvati svetskom umetničkom divom, onda je to Marina Abramović koja će 30. novembra napuniti 65 godina. Za one koji dugo prate njen rad, ova rođena Beograđanka je baka performansa, jer je na samom početku karijere slikarstvo zamenila bodi artom, insistirajući na jeziku tela. Tako je iscrpljivanje tela postalo osnovna karakteristika njenog performansa. Kako je to zapisao profesor dr Vladimir Patrić u Politici, početkom februara ove godine: „Našu najslavniju zemljakinju razdire neodoljiv nagon da javno testira svoj fizikum i svoju psihu, što ona smatra umetnošću, a mnogi negiraju, čak i ismevaju.“ Posle odlaska iz Beograda, Marina je od 1975. godine živela u Amsterdamu, ali je najviše vremena provodila putujući po svetu, priređujući izložbe. U NJujork se preselila 2005. Pet puta je izlagala na Bijenalu u Veneciji, a 1997. godine je dobila Zlatnog lava, za plesnu umetnost i performans je 2003. dobila najveću nagradu – Besi, kao i nagradu Udruženja američkih kritičara 2004. godine... U anketi američkog magazina Tajm bila je uvrštena u najbolje umetnike 20. veka. Predavala je na visokim umetničkim školama u Berlinu, Hamburgu, Braunšvajgu, bila je gostujući profesor na Akademiji u Parizu. Prošle godine, u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku, njena retrospektivna izložba je bila najposećenija u istoriji Mo-Ma-e. NJen poslednji veliki događaj je predstava „Život i smrt Marine Abramović“, koja je ovog leta premijerno izvedena u Mančesteru. Reditelj je slavni Bob Vilson, narator je glumac Vilijam Defo, a Marina tumači lik svoje majke Danice koja je sredinom šezdesetih godina prošlog veka bila direktor Muzeja revolucije u Beogradu i sa kojom je, prema vlastitom priznanju, imala „mnogo problema, što se u meni uvrežilo kao užasan strah, prava noćna mora koje moram da se oslobodim.“ Emir Kusturica (57) je imao 27 godina kada je 1981. godine snimio film Sjećaš li se Doli Bel po scenariju Abdulaha Sidrana i za njega dobio Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji. Sledeći film sa istim scenaristom, Otac na službenom putu (1985) doneo mu je Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za Oskara za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Za isti film mu je na festivalu u Puli međunarodna kritika dodelila Gran pri za najbolji film. Za film Dom za vešanje je 1989. dobio nagradu za najbolju režiju i specijalnu nagradu „Roberto Roselini“. Dok je predavao na Univerzitetu Kolumbija u NJujorku, Kusturica je iskoristio scenario svog studenta Dejvida Etkinsa da snimi svoj prvi film na engleskom jeziku, Arizona drim. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993. godine. Godine 1993. je prvi put bio član žirija na Kanskom festivalu, 1999. je bio predsednik žirija na Venecijanskom filmskom festivalu, a 2011. je bio predsednik žirija u Kanu u selekciji Izvestan pogled. Ovaj češki đak je i dobitnik evropske nagrade za arhitekturu Filip Rotije 2005. godine za izgradnju Drvengrada na Mokroj gori, gde inače živi sa svojom porodicom. Nagrada, koju tradicionalno svake treće godine dodeljuje „Fondacija za arhitekturu” iz Brisela, jedno je od najcenjenijih belgijskih i evropskih odličja u oblasti arhitektonske kulture. U obrazloženju žirija ističe se da Kusturičin projekat:... koristi izvornu arhitekturu svog podneblja kao faktor pacifikacije, izvor zadovoljstva i podstrek za razvoj ekonomsko-turističkih potencijala čitavog regiona... U savremenoj svetskoj kinematografiji, Kusturica danas zauzima jedno od vodećih mesta. U rodnoj Bosni kao da od početka nije bio prihvatan. O tome svedoči u autobiografskoj ispovesti Smrt je neprovjerena glasina koju je 2010. godine objavila kompanija Novosti i koja je prodata u tiražu koji premašuje 100.000 primeraka: „Uspjesi mojih filmova nisu zarazno djelovali na umjetnike iz naše sredine. Niti je iz toga izrastao neki filmski talas. Nije bilo dovoljno vremena da se nešto takvo razvije. Čim bi postigli neki rezultat, najvredniji Bosanci su bježali iz zavičaja, najčešće iz političkih razloga. Tako da je Bosna ostajala zemlja bez stila kao i nižerazredni fudbalski klubovi iz kojih su neprestano odlazili daroviti pojedinci. Ne samo zbog nezavidnih finansijskih uslova. Najviše zbog provincijalizma i uskogrudog viđenja života kojim je harala najgora fukarska politika.“ Zanimljivo je kako svoj uspeh ovaj reditelj komentariše u pomenutoj knjizi, nakon dobijanja Zlatne palme za Podzemlje 1995. godine u Kanu: „Ovaj put moj film nije dobio Palmu kao dio zapadnog aranžmana iz 1985. kada je Otac na službenom putu upotpunjavao sliku rušenja režima istočnoevropskog komunizma. Da sam znao da će me uvaljati kao istočnoevropsku valutu, ja takav film nikada ne bih napravio. Vjerovatno je danas isto i sa osjećanjima onih koji su mi 1985. godine tu nagradu dodijelili. Kada vide u kakvu političku napravu sam se pretvorio, vjerujem da bi mogli da mi zatraže da im vratim palmu.“ O Miljenu Kljakoviću Kreki (56) ovde se zna manje nego o osrednjem fudbaleru kome se posrećilo u prelaznom roku. Mnogi tvrde da je zapravo na krilima Kusturičine slave poleteo u svet. S njim je radio scenografiju za tri filma: „Podzemlje je bio moj poslednji film koji sam radio sa Kusturicom. I ne samo moj, već i većine autora koji su do tada stalno radili sa njim. Taj film je bio kao rekvijem za zemlju koja je tada nestala, za Jugoslaviju koje više nije bilo“, kaže Kreka, kako ga jednostavno zovu u svetu filma. Sin uglednog istoričara i naučnog radnika Vojmira Kljakovića, svoju uspešnu međunarodnu karijeru počeo je kada je uradio scenografiju za francuski film Delikatesna radnja, pre dvadeset godina, i za to ostvarenje dobio Cezara, najveću nagradu u Francuskoj za najbolji vizuelni projekat, nagradu Evropske filmske akademije za najbolji vizuelni projekat, Feliksa... Danas je po zvanju produkcijski dizajner i za ovdašnje uslove i prilike je veoma skup, jer njegovu tržišnu cenu određuje njegov prethodni film. Postao je specijalista za scenografiju epohe, a jedna od njegovih najboljih scenografija je ona koju je uradio za film Tajni prolaz. Za potrebe tog filma je u Luksemburgu rekonstruisao Veneciju iz 15. veka. Sazidao je 120 fasada u koje je utrošeno 17 tona eksera, napravljeni su kanal duži od kilometra, fabrika stakla, crkva i nekoliko desetina mostova. Sve je to uradilo 85 ljudi koje je doveo iz Beograda, izuzetnih majstora. Kasnije je taj dekor, sa malim prepravkama, služio za snimanje filma Devojka sa bisernom minđušom, koji je bio nominovan za Oskara za scenografiju. Od tada, praktično, ne radi film čiji je budžet manji od 40 miliona evra. Na pitanje kako izgleda uspeh u svetu u odnosu na uspeh u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, Kreka odgovara: „U svetu postoje jasna pravila po kojima radite, ugovori koji su veoma precizni i kojih se svi drže. O mom honoraru pregovara agent jer ja nisam naučio da razgovaram o novcu. U mom poslu je uspeh da imam stalno posla. Da nemam slobodnog vremena.“ Drame Biljane Srbljanović (41), a ima ih osam, igraju se u 160 pozorišta širom sveta, i prevedene su na tridesetak jezika. U sezoni 2005-2006, ugledni nemački časopis Teatar Hojte proglasio je Srbljanovićevu najboljim inostranim piscem sa dramom Skakavci. Sa dramom Porodične priče je 1999. godine na listi ovog časopisa druga, iza Sare Kejn. Da je živ, pisac Borislav Mihajlović Mihiz bi sigurno rekao kako je u slučaju ove dramske spisateljice bio u pravu kada je tvrdio: „Dramski pisac stiče evropsku slavu kada mu komade prihvati mreža pozorišta nemačkog govornog područja i francuski festivali.“ A Biljana je to uspela. I što je posebno važno, ona je taj uspeh napravila tokom devedesetih godina, kada je postala prvi dramski pisac iz Srbije sa nesumnjivim uspehom, dok je Srbija bila u jednom od najvećih iskoraka od sveta. Kada je dobila nagradu Nova pozorišna realnost u okviru manifestacije Premio Evropa, u obrazloženju je, između ostalog, pisalo: „Živeći u Srbiji i istovremeno u Evropi, Biljana Srbljanović nije bila nimalo ljubazna sa svojim sunarodnicima: u Beogradskoj trilogiji razotkrila je sav njihov vešto skriven dvostruki moral; zatim s besom slika njihovu karikaturu u Porodičnim pričama (...) Srčana, otvorena i bezobzirna, ne ograničava se samo na kritiku svoje zemlje. U Supermarketu je okrenula naopačke površni svet zapadne Evrope (...) a ne nedostaje joj smelosti ni u kritici Amerike u istoimenom delu, gde sazreva njena sposobnost za psihološku konstrukciju likova...“ A sama spisateljica ovako tumači svoje delo: „Ja jednostavno negujem ono odakle sam došla i šta sam naučila, kako umem da radim i šta me zanima, a sad, da li to pređe neku granicu ili ne...“ Za NIN: Rade Šerbedžija, glumac Naš talenat u svetu mora da uspe Nijedan glumac sa prostora nekadašnje Jugoslavije nije snimio više filmova u Americi od Radeta Šerbedžije (65). Kada je 1994. godine odigrao ulogu Aleksandra u filmu makedonskog reditelja Milča Mančevskog, Pre kiše, ovaj glumac je praktično zakoračio u svetsku kinematografiju. Danas ima snimljenih oko 140 filmova, od čega je skoro polovina realizovana u američkim i evropskim studijima. Radio je sa značajnim rediteljima – Stenli Kjubrik, DŽon Vu, Gaj Riči, Klint Istvud, Kristofer Nolan... Partneri su mi bili Tom Kruz, Val Kilmer, Lajam Nison... Ove nedelje, tačnije 17. oktobra, počele su sa radom njegove dvogodišnje postdiplomske specijalističke studije pod nazivom Gluma, mediji i kultura, u Rijeci. Scenski govor će studentima glume predavati najbolji stručnjaci na engleskom jeziku. Da li je jezik glavna prepreka glumcu koji dolazi iz Srbije sa željom da uspe? Mislim da u tome ima malo preterivanja kada se kaže da ne možeš uspeti zbog jezika. Amerika je, što se filma tiče, dosta otvorena zemlja. Pogledajte koliko je tu uspelo ljudi koji zapravo i ne govore dobro engleski. Druga stvar je posredi. U Americi se veliki uspeh meri na osnovu velikih filmova, meri se blokbasterima i ko igra u njima on je uspešan glumac. Imate mnogo ljudi koji nisu Amerikanci, a uspeli su u Americi. Naš svet u tom pogledu nije uopšte za odbaciti. Ako napravite listu od 100 najboljih glumaca ikada, na njoj će sigurno biti i jedan Karl Malden. I to možete računati velikim uspehom malog naroda. Kao što je, recimo, sjajan pozorišni glumac u NJujorku Željko Ivanek, poreklom Slovenac. Šta je vama bio najveći problem na putu uspeha? Nije akcent, odmah da vam kažem. Ja sam već bio stariji glumac kada sam došao u Ameriku. I nema toliko mnogo prilika da dobijete glavne uloge. Ja sam poslednji put delio glavnu ulogu sa Stivenom Dilejnom u kanadskom filmu Fugitive Pieces, iz 2007, sa kojim sam bio u konkurenciji na festivalu u Torontu, a u Rimu sam dobio nagradu kao najbolji glumac. Davno pre toga sam igrao Tretjaka u Svecu. Hoću da vam kažem sledeće – nema mnogo velikih uloga u velikim filmovima za dečke poput mene. Hoćete reći da samo mlad glumac može da uspe u svetu? Naravno, morate biti jako mlad glumac ako želite da pravite karijeru u američkom filmu. To je tako i ne možete se boriti protiv takve prakse. U Evropi je situacija, ipak, malo drugačija. Nedavno sam igrao u italijanskom filmu koji se zove Io sono Li koji potpisuje italijanski reditelj Andre Segre i koji je letos prikazan na festivalu u Veneciji. Bio je u autorskoj selekciji i fantastičan je. I sjajno je primljen. No, to je moguće u Evropi, da u mojim, šezdesetim godinama igraš glavnog junaka i da publika to tako dobro dočeka i prihvati. U Americi su glavne uloge rezervisane isključivo za mlade ljude. Ali, da li taj mlad glumac može da bude i sa Balkana sa istim šansama kao školovani glumac sa Li Strazberga, na primer? Uveren sam da naš mladi talentovan glumac koji ode u Ameriku i posveti se ovom poslu, mora da uspe. Da je mlada Sonja Savić, recimo, želela da igra u Americi, siguran sam da bi se probila. Ali, nju to nije zanimalo. Kao što ne zanima ni mnoge druge talentovane mlade glumce koji imaju dovoljno posla u svojoj zemlji. Pa, ni vas nije zanimalo kada ste posle gostovanja sa predstavom LJubiše Ristića Oslobođenje Skoplja u Australiji dobili takve hvalospeve, proglašeni ste najboljim glumcem godine, i mogli ste tamo da ostanete ili idete dalje u svet? Jedan producent kome sam se ja veoma dopao ponudio mi je da ostanem godinu dana u Australiji, da naučim jezik i da onda radimo. Međutim, ja sam tada imao ponudu od Žike Pavlovića i žurio sam nazad da stignem na snimanje. Znate li šta je za mene tada bio Žika Pavlović? Sam Bog. Za mene nije bilo veće premije ni većeg izazova na svetu od Žike Pavlovića. I nisam samo ja tako mislio, već svi mi, tada mladi glumci – Pera Božović, Miki Manojlović, Dragan Maksimović... Imali smo poneki izlet vani, ali ovde smo imali veliku zemlju sa moćnom kinematografijom. Mene te strane koprodukcije nisu previše zanimale jer smo mi tada imali najbolji film u Evropi. Da li iz nostalgije malo preterujete? Ma, ne, ni slučajno. Mi smo imali jedno zlatno doba jugoslovenske kinematografije koja je svetu pokazala genijalne glumce i genijalne režisere. Strani glumci su priželjkivali da ih pozove Makavejev i da snimaju kod njega. Mi smo, kao mali narod, često nepravedni prema svojim umetnicima. Jer, Dušan Makavejev je bio apsolutno najpoznatiji evropski režiser u jednom periodu. Sećam se kada sam dobio da igram u Svecu, studio je hteo da tu ulogu igra Maksimilijan Šel. Međutim, reditelj Filip Nois je hteo mene jer me je gledao u Manifestu Dušana Makavejeva. I rekao mi je: Znaš, Makavejev je moj najdraži režiser!