Oh, my God!

Pragmatički anglicizmi u srpskom jeziku“ zove se rad Biljane Mišić Ilić i Vesne Lopičić, objavljen u poslednjem broju „Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku“. Da bismo razumeli prvu reč naslova, treba znati lingvističko značenje termina pragmatički. Po definiciji Ranka Bugarskog, pragmatika je „disciplina koja proučava upotrebu jezika, posebno sa stanovišta komunikacijskih namera govornikâ i dejstva koje oni postižu služeći se jezikom“: ona posmatra rečenice u kontekstu, iskaze, ispitujući kako oni deluju u pojedinim govornim situacijama. Otuda predmet rada u „Zborniku“ nisu reči pozajmljene iz engleskog (diler, mobing, daunloudovati itd.), niti reči upotrebljene sa engleskim značenjem (kopija umesto primerak, granata umesto ručna bomba, definitivno umesto svakako), pa ni engleski uticaji na gramatiku (posebno na red reči, kao u Sava centar, bejzbol palica i sl.). Ovde su u pitanju slučajevi kada osobe srpskog maternjeg jezika odjednom počnu da govore kao da su rođene u dijaspori ili se tek vratile posle dvadesetogodišnjeg boravka u Kaliforniji, upotrebljavajući govorne formule kakve su doskora bile nepoznate u našoj sredini. To su pre svega primeri koje je zabeležio Tvrtko Prćić u svojoj poznatoj knjizi Engleski u srpskom: „Da li mogu da vam pomognem?“ ( = Can I help you?) umesto „Izvolite?“, ili „Moje ime je...“ ( = My name is...) umesto „Zovem se...“. Oni dolaze pre svega preko televizije i filmova, sudeći po primerima kao „Uživajte!“ (Enjoy!) umesto „Prijatno!“; „Zaboravi!“ (Forget it!) umesto „Nije važno“, „Nema veze“; „Ne želiš da znaš“ umesto „Ne pitaj“, „Bolje ne pitaj“. Po ovome se vidi kolika je odgovornost televizijskih prevodilaca, koji ne prestaju da nas zadivljuju neznanjem kako engleskog tako i maternjeg jezika. Kad jedan lik u filmu priča drugom nešto što je ovom dobro poznato iz sopstvenog iskustva, uobičajeni odgovor je ironično „Tell me about it“, u titlovima obično prevedeno „Pričaj mi o tome“. Kad sam pre više godina kritikovao taj bukvalni prevod (umesto „Meni kažeš!“), rečeno mi je da mladi i kod nas upotrebljavaju „Pričaj mi o tome“ upravo u tom smislu. Svestan sam da ljudi mojih godina ne poznaju angloholičarski žargon tako kao mlađi, i zato moram verovati autorkama kad navode da se i kod nas čuje „Kupiću ti piće“ (umesto „Ja častim“ ili „Na mene je red“), „O, moj Bože!“ (sa suvišnim „moj“), „Zašto nisam iznenađen?“ (umesto „To me uopšte ne čudi“), „Hvala što si to primetila“ (umesto „Lepo je što si to primetila“), ili da neki ljudi na izraz zahvalnosti „Bilo mi je zadovoljstvo“ odgovaraju „Zadovoljstvo je moje“ (umesto „I meni“). Pored ovih bukvalnih prevoda, u pragmatične anglicizme spadaju i neprevedene reči upotrebljene u srpskom dijalogu, kao „Sori“, „Tenks“, „Kul“, „No(u) koment“ ili „Ofkors“ (ova poslednja, kažu autorke, ima i šaljivu varijantu „Ofskroz“), a takođe i uzvici. Pravi angloholičar pozdraviće vas sa „Haj“, na rastanku će reći „Baj“, neku svoju grešku ili nepažnju propratiće sa „Ups“, divljenje će izraziti sa „Vau!“ a zadovoljstvo sa „Jea!“. Ako vas razljuti takav način izražavanja, pa ga ošamarite ili ga lupite nogom u cevanicu, znaćete da ga je zabolelo kad uzvikne „Auč!