Drahma ugrožava Evropu

Evropska unija optužuje grčku vladu da će rasturiti evrozonu. Stranke se međusobno prepucavaju, vraćajući se u kritikama i do balkanskih ratova. Građani psuju sve, od domaćih organa vlasti do „zlih” Nemaca i Trojke (Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond). Sindikalci se tuku na demonstracijama s anarhistima, zaposleni u privatnom sektoru ne žele da ih stavljaju u isti koš sa državnim službenicima, a novinari i blogeri kritikuju građane da su svi uživali privilegije „života preko veze“. Dok su đubretari poslednjih dana postali najomraženija grupa, pretvarajući, zbog višednevnog štrajka, grčke gradove u deponije, i dok se začarani krug međusobnog prebacivanja odgovornosti nastavlja, predlozi za prevazilaženje krize uglavnom su nepraktični, neprimenljivi ili neprihvatljivi za najveći deo grčkog društva – ili su jednostavno nepostojeći. U petak su ministri ekonomije zemalja članica evrozone i zvanično dali zeleno svetlo za isplatu šeste rate pomoći Grčkoj. Ono što je bitnije od najave da će evrogrupa izdvojiti 5,8 milijardi evra i ključnije od očekivanja dodatka od 2,2 milijarde od strane MMF-a, jeste nekoliko fusnota koje se kriju u ovom odobrenju. Odnose se, naravno, na procene Trojke o neophodnom „šišanju“ grčkog duga za celih 60 odsto. Iako se ovakve ideje prevode na jezik razumljiv laicima kao jedina moguća pomoć za izlazak iz krize, jasno je da se radi o preambuli konačnog bankrota države. Konkretni izveštaji međunarodnih stručnjaka govore o tome da se grčka ekonomija u poslednja tri meseca nalazi u toliko lošoj situaciji da bi poverioci trebalo da obezbede do kraja decenije 252 milijarde evra kao „pojas za spasavanje“ Grčke. Ako se to ne postigne, kao izvesna i jedina alternativa pominje se, naravno, „šišanje“ duga, i to ono najkraće, mornarski stil, na nulericu. Na ovakve planove, „maćehe Evrope“ za budućnost njene grčke dece, 28 poslanika vladajuće partije pokušali su protekle nedelje da daju odgovor u vidu zahteva za formiranje „nacionalnog dogovora o načinu izlaska iz krize“. Konkretno, „dvadeset osmorica“ tvrde da je njihov cilj započinjanje dijaloga „samospoznaje i samoopredeljenja za zemlju i njen narod“. Smatrajući da je nakon dve godine pregovora i pokušaja izvođenja ovog velikog evropskog projekta „spasavanja Grčke“, sada pravi trenutak da se uspostavi jedno takvo nacionalno ujedinjenje. Među glavnim tačkama potencijalnog dogovora je odlučna preraspodela odgovornosti za situaciju kroz kontrolu bogatstva, stečenog u svim sferama sive ekonomije koja deluje u zemlji decenijama. Traži se novi zakon o oporezivanju, rekonstrukcija političkog sistema, novi model organizacije demokratije, državnih i društvenih institucija, od revidiranja ustava, pa sve do stvaranja direktne, participativne demokratije. Oni zaista konkretni predlozi izneti su još pre nekoliko meseci kroz blogove ekonomskih stručnjaka i dokumentarce novinara. Osim velike gledanosti na Youtube-u i čitanosti sajtova na internetu, čini se da ovi predlozi nisu stigli na novi model iPad-a premijera Jorgosa Papandreua. Na potrebu grčkog naroda da mu se na jednostavan i razumljiv način pojasne stavovi istaknutih grčkih ekonomista, koji su ukazali na razne alternative za izlazak iz recesije, odgovorilo je pre izvesnog vremena dvoje mladih novinara, Aris Hadžistefanu i Katerina Kitidi, dokumentarcem Debtocracy. U filmu se kroz izjave ekonomista i političara vrši komparacija Grčke situacije sa bankrotom Argentine 2008. i brisanjem duga Iraka nakon pada Sadama Huseina, ali poseban značaj se pridaje stvaranju nezavisne komisije finansijske kontrole Ekvadora 2007-2008. godine, koje je dovelo tadašnju vlast do odbijanja plaćanja njihovog duga. Ekvadorska komisija uspela je da dokaže - nelegalnost duga. U ovoj analizi se ukazuje da Grčka - po ugledu na Ekvador koji u trenutku kada je odbio otplatu duga takođe nije imao novca - može da povisi oporezivanje firmi, banaka, bogatih biznismena, crkve i na taj način, u kratkom periodu, obezbedi novčane rezerve. Novinari i ekonomski stručnjaci tvrde da bi se tako skupila suma koja bi mogla poslužiti kao baza, kako bi Grčka mogla da objavi zaustavljanje otplate duga. Ukoliko bi se, naime, zaustavilo otplaćivanje duga, mogle bi se otvoriti mogućnosti za razvoj ekonomije, stvaranje radnih mesta i povećanje prihoda. Naravno, neophodno bi bilo i sprovesti reforme vezano za troškove „nacionalne odbrane“, a koji se velikim delom odnose na učešće u NATO projektima. Ovaj novac bi mogao biti iskorišćen za državne investicije, koje bi promovisale nacionalna dobra, umesto investicija u korist privatnika, kao što je uglavnom slučaj sa Programom javnih investicija. Primeri zemalja kao što su Rusija ili Argentina, koje su zaustavile otplaćivanje dugova 1998. i 2001. godine, pokazuju da su ove države nakon dve godine ponovo mogle da izađu na međunarodno tržište. U Grčkoj je rašireno mišljenje da bi od izuzetnog značaja bila i nacionalizacija banaka. Time bi se zaštitili i depoziti građana, a banke bi na ovaj način mogle i da pomognu zaposlenosti i ponovnom pokretanju ekonomije. Predlog za stvaranje stručne komisije koja bi utvrdila da je grčki dug zaista nelegalan, kao ekvadorski, i da narod ne treba i ne mora da ga plati, pošto za isti nije odgovoran, verovatno zvuči sindikalistički, levičarski i nerealan, ali je činjenica da je jedan od malobrojnih konkretnih predloga koji su se čuli u Grčkoj kao moguće rešenje za prevazilaženje krize. Na još jednu alternativu za izlazak iz ekonomske krize, baziranu na stavu da „postoji život i posle evra“, ukazao je i ekonomista Dimitris Kazakis. On tvrdi da svi „katastrofolozi“ koji prete da ako Grčka izađe iz evrozone i vrati se na drahmu, neće moći da opstane, ne umeju da odgovore ni na pitanje šta je zapravo evro dobro doneo grčkoj ekonomiji. Taj ekonomski analitičar se poziva na stavove međunarodnih stručnjaka, tvrdeći da bi evropske vlasti sigurno ponudile Grčkoj neko bolje rešenje, ukoliko bi se našle pod pretnjom njenog izlaska iz evrozone. Kazakis, pozivajući se uvek na strane analitičare, smatra da ukoliko bi Grčka napustila evro, ono što bi se dogodilo bilo bi da prođe kroz jedan period monetarne nestabilnosti, koja bi trajala od nekoliko meseci do dve godine, dok se nova drahma ne bi stabilizovala kroz oporavak njene ekonomije. Ono u čemu se, po Kazakisu, svi stručnjaci slažu jeste da bi jedina moguća žrtva izlaska Grčke iz zone evra bio, zapravo, ostatak evrozone. Stručnjaci ističu da nije slučajno da su se svi pokušaji stvaranja internacionalne valute, sve monetarne unije kroz istoriju pokazale neuspešnim, ostavljajući za sobom ruševine najslabijih i najovisnijih od globalnog tržišta. Za Kazakisa i njegove istomišljenike, jedino rešenje je stvaranje nacionalne valute koja bi podržala i bila podržana kroz stvaran razvoj grčke ekonomije i, pre svega, kroz proizvodnju. Ništa drugo ne može spasiti Grčku od bankrota, osim takvog stvaranja ekonomske autonomije. Ako i za to nije kasno. Spas po svaku cenu Grčka je korak dalje od bankrota, moglo bi se zaključiti nakon prve runde razgovora lidera zemalja Evropske unije. Jer, ne samo da je doneta odluka o slanju šeste tranše pomoći Grčkoj, već je najavljeno i da će konačna odluka o planu za spas evrozone biti doneta u najkraćem roku. I pre ključnog sastanka koji će se desiti u sredu, 26. oktobra (kada ovaj broj NIN-a bude u štampi), jasno je da će vodeći faktori evrozone i same EU prevladati nesuglasice oko dalje uloge Evropskog fonda za finansijsku stabilnost i doneti jedinstvenu odluku da se Grčka mora spasavati, ma kolika da bude cena. Manje iz straha za sudbinu ove južnoevropske članice EU, a više zbog straha od raspada monetarne unije, pa i same EU. Iako se među analitičarima, od Moskve do Vašingtona, može čuti kako bi za prezaduženu Grčku koja u potpunosti zavisi od evropske pomoći, bilo bolje da bankrotira i vrati se na drahmu, jer bi time poboljšala konkurentnost svoje privrede, ostatak Evrope to ne dozvoljava. Putem Grčke bi tada krenule i Španija, Portugal, Irska, Italija..., a Evropa nema novca za dalja spasavanja, te bi sunovrat evra u tom slučaju bio neminovan. Već na prvom sastanku lidera 27 članica EU, Nemačka je Francuskoj nametnula stav da se Grčkoj mora otpisati veći iznos duga, pa se umesto julskih 20 odsto sada razmišlja o otpisu čak 60 odsto grčkog duga. Analitičari upozoravaju da bi za sudbinu EU ovo bila najpovoljnija opcija, jer bi Evropa pomogla Grčkoj otpisom dela njenog duga, ali bi ova zemlja i dalje ostala deo evropske monetarne unije i time spasila evrozonu. Sa druge strane, ni dalje nije jasno kako će se pribaviti novac za dokapitalizaciju banaka koje će biti najviše pogođene otpisom duga Grčkoj, ali se za sada zna da one neće moći da računaju na novac poreskih obveznika. Predviđanja su da je bankama potreban podsticaj veći od 100 milijardi evra. Lideri članica EU razmatraju i povećanje Evropskog stabilizacionog fonda i to sa 440 na čak 940 milijardi evra. Dobro obavešteni izvori nagađaju da će se sporenja Pariza i Berlina oko nove uloge fonda za spasavanje rešiti ili tako što će pomenuti fond garantovati za obveznice prezaduženih članica EU, što će investitorima biti signal da počnu da ih kupuju, ili ponovnim uključivanjem MMF-a za pomoć rubnim članicama evrozone. Domaći ekonomisti saglasni su da bankrot Grčke ne bi prošao bez posledica po Srbiju, iako u mnogo manjoj meri nego po zemlje EU. Predviđanja su da bi grčke banke koje posluju u Srbiji napustile ovo tržište, kao i da bi u Srbiji bilo manje investicija iz EU.