Privlačnost iščašenih stranaka

Da je iko mogao da licitira koja će svetska država postati prva na svetu koja će za potpredsednika parlamenta imati i jednog transseksualca, Poljska svakako ne bi u toj trci bila favorit. Ipak, deset odsto poljskih glasača na nedavnim je izborima odlučilo da poverenje daju i Pokretu Palikota (Ruch Palikota), stranci koja je postala treća po snazi u Sejmu, a koja najavljuje da će tražiti mesto potpredsednika skupštine i kandidovati Anu Grodsku. Ta se 57-godišnjakinja do prošle godine zvala Krištof Grodski, te je bila suprug i otac jednog deteta. Pošto je gospodin Krištof na Tajlandu promenio pol, gospođa Ana politički se aktivirala i priključila Pokretu Palikota, stranci Januša Palikota. Palikot, po obrazovanju filozof, bavio se trgovinom drvetom, a zatim i pićem, što ga je učinilo milionerom. U politiku je ušao kroz Građansku partiju premijera Donalda Tuska, čiji je bio poslanik, da bi prošle godine osnovao svoju partiju. Poznat kao incident majstor, Palikot je znao da se na konferencijama za štampu pojavi u majici sa natpisom “Ja sam gej” ili da predsednika poljske države nazove budalom. Ipak, najviše se pamti njegov gest kada je sazvavši konferenciju za štampu, da bi objavio da u Lublinu postoje prijave protiv policajaca za seksualno napastvovanje, doneo pištolj i vibrator, “simbole zakona i pravde u policiji”, kako je izjavio. Palikotova je stranka antiklerikalna, zalaže se za ukidanje veronauke, za uvođenje poreza za crkvu, za legalizaciju abortusa, istopolnih brakova i marihuane. Grodska je napisala scenario i traži režisera za film o sebi. Osim nje, među članovima koji se spominju kao potencijalni kandidati za potpredsednika poljske skupštine je i Robert Bjedronja, homoseksualac, lider organizacije za borbu za prava LGBT populacije. Još jedan član, koji je, istina, najavio da se neće kandidovati ni za kakve funkcije, privukao je medijsku pažnju - bivši sveštenik Roman Kotlinjski, glavni urednik izrazito antiklerikalnog časopisa „Činjenice i motivi”, koji piše o seksualnom zlostavljanju u crkvi. To, međutim, nije dovoljno provokativno za Palikota, pa kada se ispostavilo da se u redovima stranke nalazi i jedan član koji je odslužio zatvorsku kaznu zbog nasilja, on je jednostavno odgovorio da je to upravo primer kako bivši zatvorenici mogu da se uključe u normalan život. Tajnu Palikotovog uspeha analitičari objašnjavaju time što je uneo malo svežine u „cementiranu poljsku političku scenu”. Sa druge strane primećeno je da je u izbornoj noći bio okružen biznismenima, a mnogi smatraju da je na uspeh dosta uticala njegova izjava da će u parlamentu štititi biznismene od birokratije. Poljska će možda postati prva država koja za potpredsednika parlamenta ima transseksualca, ali je tek treća koja u redovima poslanika ima pripadnika ove seksualne manjine. Prvi transseksualac u nekom od evropskih parlamenata bio je Vladimir Luksurija, član italijanskog Donjeg doma. DŽordžina Bejer ušla je u parlament Novog Zelanda 1999. i napustila ga tek 2007. godine. Izborni rezultati u Poljskoj svakako su doneli iznenađenje, ali u potrazi za alternativnim rešenjima ova država nije usamljena. Analitičari još uvek pokušavaju da objasne ekspanziju Piratske partije, osnovane u Švedskoj, čiji je osnovni cilj slobodan i besplatan pristup internetu, a zalažu se i za besplatan javni saobraćaj, manji broj učenika u razredu, kao i za legalizaciju lakih droga. Osnovana 2006. godine, ona je ubrzo stekla pristalice širom sveta, pa Međunarodna piratska partija, kao krovna organizacija, danas ima 33 ogranka širom sveta. Na švedskim izborima za Evropski parlament 2009. godine, osvojili su 7,13 odsto glasova, a prošlog meseca nemački Pirati ušli su u parlament Berlina osvojivši 8,5 odsto glasova. Stručnjaci pokušavaju da njihov uspeh objasne time što „donose nešto novo” i „nisu istrošeni” kao druge političke partije, ali niko još nije uspeo da odgovori kako je među iskusnim i jakim konkurentima glasove uspela da dobije stranka čiji članovi ne kriju da nisu upućeni u politiku. Andreas Baum, kandidat na berlinskim izborima, na pitanje koliko grad duguje, jednostavno je odgovorio „Mnogo, mnogo miliona evra”, ali činjenica da nije znao za pogubne 64 milijarde duga, ipak, nije obeshrabrila njegove glasače. Tu se, međutim, ne završava šarenolikost svetske političke scene, na dugačkom spisku partija moguće je pronaći štošta, od norveške Partije piva, preko američke Vegetarijanske partije do belgijske Ne partije, namenjene onima koji ne žele da glasaju ili kanadske partije koja se zove Radimo manje. U Velikoj Britaniji su do 1998. godine, kada je uvedena registracija stranaka, one funkcionisale kao privatne organizacije, pa se tako beleži Stranka otmene garderobe, Luda rokenrol partija, Alijansa plišanog mede ili MP3 partija. Mnoge od njih nisu ni zaživele, a kamoli ostvarile nekakve izborne rezultate, ali svet pamti slučajeve šaljivih eksperimenata, koji su nalazili svoje sledbenike. Australijska partija koja je nazvana „Party! Party! Party!“ dobila je 1989. godine na izborima za skupštinu autonomne oblasti Australijske prestoničke teritorije 979 glasova (0,69 odsto), iako je u stvari bila reč o šali. Posle toga zakon je promenjen i da bi se neka partija registrovala mora da ima najmanje 100 članova i svoj statut. Islandska „Najbolja partija”, takođe začeta kao šala, prošle godine osvojila je najviše mesta u gradskoj skupštini Rejkjavika, čak 34,7 odsto glasova. Osnovao ju je, pre dve godine, glumac Jon Gnar. Stranka je odmah objavila da neće održati nijedno obećanje dato pre izbora, kako su sve druge partije tajno korumpirane, oni su objavili da će biti javno korumpirani. Predizborne parole bile su im: „Polarni medvedi u zoološke vrtove”, „Besplatni peškiri na bazenima“, „Parlament bez droge do 2020. godine“ i slično. Gnar sebe smatra anarhistom, mada je partija sada ušla u koaliciju sa levim centrom, a kada se latio posla njegove ideje dobile su ipak nešto drugačiju formu. Naime, mnogi polarni medvedi zbog zagrevanja dolaze na Island i bivaju ubijani, pa je Gnarova ideja da je bolje smestiti ih u zoološke vrtove, besplatni peškiri trebalo bi da privuku turiste na bazene koji imaju morsku vodu i pomognu spa centrima da razviju turizam… Češka ima partiju najdužeg imena na svetu. Skraćeno „Glasajte za desni blok”, ima 200 reči u svom zvaničnom nazivu. U naziv su ušli ciljevi partije, zalaganje za demokratiju, niže poreze, smanjenje birokratije, poruka da se ne glasa za političare koji se vode devizom „što gore, to bolje”, kao i internet adresa partije. Petr Cibulka, predsednik te stranke, nekadašnji disident, koji je pre revolucije proveo ukupno pet godina u zatvoru, objasnio je da su bili primorani da u naziv stave deo svog programa, kako bi se odbranili od medijske blokade. Cibulka je 1990. godine objavio listu bivših saradnika tajne policije, koji su i tada bili u vladi, zahtevajući da im se sudi, a tome se protivio Vaclav Havel, tadašnji predsednik. Došlo je do javne svađe i teških reči, čime je prekinuto njihovo dugogodišnje prijateljstvo. Ova stranka, kao i mnoge druge, nije ostvarila veće uspehe, uprkos svom trudu, sa druge strane neke partije postizale su neverovatne uspehe, iako ni one same nikada nisu na to računale. „Unija elemenata svesno nenaklonjenih radu”, danska partija, koju je 1979. godine osnovao Jakob Haugard, komičar, koji se od tada kandidovao na svim izborima, iznenada je 1994. godine dobio mesto u parlamentu. I sam zatečen podrškom koju mu je pružilo 23.000 glasača, on nije odustao od svojih predizbornih obećanja: lepše vreme, više hrane za patke u parkovima, kraći redovi u supermarketima, osam sati slobodnog vremena, osam rada, osam sati spavanja. U šaljivu stranačku konkurenciju svakako spada i švedska partije „Paja Patak“. Ona nikada nije osvojila nijedan mandat, ali je uspela da 1991. godine postane deveta najpopularnija partija u Švedskoj. Jedini njen član je Bose Person, koji se nikada nije kandidovao, a glasove je dobio zahvaljujući zakonskoj mogućnosti da glasači na listiće dopišu željenu stranku, ukoliko im nijedna od ponuđenih ne odgovara. Stranka se zalaže za besplatan liker i za podizanje trotoara kako se na njima automobili ne bi parkirali. Paja Patak verovatno je najpopularniji kandidat i u konkurenciji dopisanih imena na listićima dobija mnogo glasova i u drugim državama, gde zakon ne predviđa dopisivanje kandidata, ali glasači koji nemaju svoje favorite vole da obeleže svoj nevažeći listić njegovim imenom. Provokacijom do glasova Na pitanje NIN-a o glasačima za egzotične ili off stranke, Marko Blagojević kaže da „ljudi za takve partije glasaju upravo zato što ih smatraju neozbiljnim“. Operativni direktor CeSID-a nastavlja da „oni najčešće nemaju svoju političku opciju i ne bi uopšte ni izašli na izbore da ih ne privuku neki živopisni karakteri. To nisu ljudi koji su imali svog favorita pa su se predomislili, oni glasaju jer im je neki neobičan kandidat svojom provokacijom pogodio žicu. Setite se kandidata na našim predsedničkim izborima 1990. godine, Nikole Šećeroskog, koji je govorio o četkama i metlama, ali je i on dobio neke glasove. Takvi kandidati retko postižu ozbiljne uspehe, ali se događa da im veliki broj glasova pruži mogućnost da pređu cenzus. To što ponekad uspeju da dobiju i neke pozicije govori dosta o situaciji u zemlji, ali ipak nije presudno za opštu politiku te države“, rekao je Blagojević. Nijedan od ponuđenih odgovora Pre nego što je, pre dve godine, na snagu stupio zakon koji predviđa da svaka stranka mora da priloži najmanje 10.000 potpisa, kao bi bila registrovana, Srbija je mogla da se pohvali sa oko 600 partija. Na tom dugačkom spisku nalazile su se mnoge koje nikada nisu zaživele, ali su zato nosile živopisna imena, poput - Velika rokenrol partija, Stranka simpatizera sporta Srbije, Stranka glas razuma, Partija porodica Srbije, Seljačka veterinarska stranka, Narodna računarska stranka ili Partija prirodnog zakona (Jogi letači). Iako se broj stranaka u međuvremenu sveo na 83, među njima se nalazi i nekadašnja stranka „Nijedan od ponuđenih odgovora“, koja je, prilikom svog osnivalja 2008. godine, objavila da nema program, jer u Srbiji ionako niko ne čita. Godinu dana kasnije na izborima za Skupštinu opštine Voždovac zauzeli su, od 14 partija koje su se kandidovale, 9. mesto. Kada je na snagu stupio novi zakon, da ne bi skupljali potpise i platili oko 3.000 dinara za upis u registar, dosetili su se i preregistrovali stranku kao manjinsku, vlašku.