Banja za azilante

Kad malo bolje razmislim – banja je najbolje mesto za azilante. Azilanti su ljudi iznemogli od političkog terora zbog kojeg su morali da napuste svoje daleke zemlje i spas potraže u Srbiji. Iz koje, opet, iz istih – uglavnom fiktivnih političkih razloga – podosta naših državljana poteže u Dansku, Švedsku ili Holandiju. Gde ih tamo smeštaju, ne znam, još nijednom nisam bio azilant, što ne znači da jednog dana možda neću biti, ali ovih dana smo saznali da su naši azilanti stacionirani u Banji Koviljači. Ima u tome nečeg utešnog za široke narodne mase. Prisustvo nevoljnika iz zemalja takozvanog trećeg sveta svedoči da smo mi za mnoge države ono što su Danska, Švedska i Holandija za nas: obećana zemlja prosperiteta i slobode. Ili bar usputna stanica prema takvim zemljama. Poznato je da među azilantima, ma otkuda dolazili i ma gde stizali, ima veoma mali procenat onih čiji su egzistencije i karijere ugrožene od strane raznih nenarodnih režima. To su najčešće puki siromasi koji su negde načuli da se od političkog azila bar neko vreme može prilično dobro živeti, a da čovek pri tom uopšte ne mora da radi. I tu se ništa ne može učiniti. Politički azil je civilizacijsko postignuće – i to jedno od najboljih – koje ne sme biti dovedeno u pitanje zbog šarolike skupine ljudi koji bi da ga uživaju bez osnova. Biti siromašan jeste strašno i jeste nehumano, ali to naprosto nije dovoljan razlog da bilo ko dobije politički azil. Sa druge strane, svakome ko izjavi da je žrtva političkog progona, zemlja u koju dođe dužna je da obezbedi pristojan boravak dok se stvar, je li, ne razjasni i dok se „ekonomski“ izgnanici ne razdvoje od političkih. U tom smislu nema se državi Srbiji šta prigovoriti zbog toga što prihvata azilante, mada bih ja – imajući na umu kako se ta država brine o sopstvenim građanima – svim azilantima toplo preporučio neku drugu destinaciju. Ako se u načelu nema šta zameriti, u detaljima, bogme, ima. Očigledno je da u nadležnim strukturama postoji neki moj istomišljenik koji smatra da je azilantima potreban banjski oporavak, pa ih je udomio u Banji Koviljači. Banja Koviljača je veoma malo mesto, nemojte od mene, mrzitelja statistike, zahtevati tačan broj stanovnika, ali ne bih rekao da ih je mnogo više od pet hiljada. Takoreći – malo veće selo. Pa šta? Reći će neki humanista! Kako - pa šta? Ako u naselje od 5.000 duša smestite 2.500 azilanata veoma različitih nacionalnosti, veroispovesti, običaja i moralnih pogleda, blizu je pameti da će vrlo brzo doći do obostrane netrpeljivosti i da će na kraju iz svega toga nastati poveliki belaj. Među tolikim azilantima uvek se nađe – svaka čast ostalima – poprilično onih sklonih nasilju, lopovluku i nepočinstvima svake vrste. E sad, meštani Koviljače tvrde da azilanata ima 2.500, dočim državni organi smatraju da ih je samo 600. Kome verovati? Ne znam za vas, ja ne bih verovao ni jednima ni drugima. Prvi su po prirodi stvari skloni preuveličavanju, drugi pak minimiziranju. To je, uostalom, sporedno u celoj ovoj stvari. Pravo pitanje je sledeće: kome je uopšte palo na pamet da tolike azilante smesti u tako malo mesto. Zna se da po svetu postoje takozvani prihvatni centri za azilante, najčešće na periferijama velikih gradova, u svakom slučaju odvojeni od domicilnog stanovništva. Humanisti će opet zagrajati, ali takvima treba skrenuti pažnju da prihvatilišta za azilante nisu odmarališta. Kada se nekom azil odobri, nastaje druga pesma. Ali pre toga, svi su sumnjivi, para za tu namenu nema mnogo, sleduje ti ono osnovno, a za mnoge je to mnogo više nego što su imali u zemljama porekla. Stvar se u Banji Koviljači izgleda otrgla kontroli, meštani su se s pravom uskopistili, prestali da šalju decu u školu. Država je po običaju pokušala da zataška stvar, ali je stvar ipak nekako procurila u javnost i pravna država je naterana da reaguje. Saglasno poslednjim vestima, azilanti će biti preseljeni u neke napuštene vojne kasarne, zbog čega se sada i ja pridružujem takozvanim humanistima. I kada nisu napuštene, kasarne su jako loša mesta za život, znamo to svi koji smo služili vojsku u JNA. Azilantima ipak ostaje uteha da bar neće biti vojne obuke. Ali i nada da će jednog dana prihvatni centar osvanuti i u Marijenbadu.