Privatizacija ili propast

Ove firme će raditi mnogo bolje kad im vlasnik ne bude država. Tako je jedan švedski ministar obrazložio politiku privatizacije koju vlada Švedske sprovodi u poslednjih nekoliko godina. Pri tome, Švedska nije primorana da prodaje bilo šta, jer za razliku od nekih drugih evropskih zemalja ona nema veliki javni dug i probleme sa njegovom otplatom. Švedski ministar je ovim jednostavnim iskazom sažeo suštinu ekonomskog argumenta za privatizaciju. Privatna svojina stvara zdrave podsticaje jer ima vlasnika koji o njoj brine i nastoji da je uveća. Kod kolektivne svojine, državne ili društvene, podsticaji su naopaki. Kao što niko nikada nije oprao rentirani auto, tako i kod javnih preduzeća niko nije posebno zainteresovan da njihovu vrednost čuva ili je uvećava. U Srbiji, međutim, vlada fundamentalno nerazumevanje ciljeva privatizacije. Suprotno razmišljanju švedskog ministra, u Srbiji najveći deo javnosti na privatizaciju državnih preduzeća gleda kao na rasprodaju porodičnog srebra. Ali, to je veoma pogrešna analogija. Prilikom privatizacije firme ne napuštaju zemlju nego ostaju da u njoj posluju, a usled boljeg upravljanja mogu samo postati produktivnije i popraviti opštu poslovnu klimu. Odakle dolazi kapital za kupovinu firmi najmanje je važno, jer je taj kapital sada uposlen u zemlji. Osim toga, imajući u vidu prirodu državnog vlasništva, vrednost firmi koje ostaju pod državnom šapom je neizvesna i prognoze koje smo mogli čuti u prethodnih desetak godina da će vrednost firmi poput NIS-a ili Telekoma rasti redovno su se pokazivale pogrešnim. Umesto sa porodičnim srebrom, javna preduzeća je bolje uporediti sa starim automobilom koji truli ispred kuće i čija vrednost svaki dan opada. Možete ga prodati danas ili ga možete pustiti da dalje propada i čekati dan kada će vas njegovo održavanje koštati više nego što možete dobiti njegovom prodajom. Nerazumevanje cilja privatizacije je glavni uzrok neobičnog otpora prodaji državnih preduzeća u javnosti. Protivljenje privatizaciji svakako nije zasnovano na poređenju uspešnosti privatnih i državnih firmi, jer danas je nesporno da su privatne firme daleko efikasnije. Iako se i u razvijenim evropskim ekonomijama mogu naći firme u državnom vlasništvu, one sasvim sigurno nisu motor njihovog razvoja. Kao i kod nas, one su kamen o vratu ovih ekonomija i najčešće funkcionišu uz pomoć državnih subvencija, garancija i privilegija. U Srbiji je to nešto očiglednije, jer se propusti u poslovanju preduzeća poput Jata ili Kolubare više ne mogu sakriti. Ipak, izgleda kao da je javnost spremna da oprosti javašluk, zloupotrebe i korupciju samo da bi ovakve firme ostale u državnim rukama. Protivljenje privatizaciji od strane javnosti je više emotivne nego ekonomske prirode, ali se pokušava racionalizovati nekim ekonomskim argumentima. Tako se, na primer, često navodi da su javna preduzeća korisna jer ostvarenim profitom pune državni budžet. Ali svrha ekonomije nije napuniti budžet, već raditi stvari efikasnije i produktivnije. Produktivnost, a ne visina državnog budžeta, jeste ono što određuje visinu životnog standarda u jednoj zemlji. Ako Srbija ima nisku prosečnu zaradu, to je zato što je prosečna produktivnost niska. A jedan od razloga za nisku produktivnost je upravo to što se na firme gleda kao na punioce budžeta umesto kao na generatore vrednosti. Socijalistička ekonomija je ona u kojoj su sva preduzeća državna i postoje da bi punila budžet. Znamo kakvi su bili rezultati takve ekonomije gde god je probana. Pošto je produktivnost niska i novostvorena vrednost mala, životni standard je nizak, a i budžet usled toga bude skroman. Na očigledne primere neefikasnosti i zloupotreba državne svojine, najpopularniji odgovor protivnika njihove privatizacije je da javna preduzeća treba samo depolitizovati. Sve bi bilo u redu, glasi ovaj argument, kad bi se političari mogli izbaciti iz odlučivanja i u menadžment preduzeća dovesti neki nezavisni stručnjaci. Ali taj mit o nezavisnom stručnjaku je već dvadeset godina u opticaju u Srbiji i redovno se pokazuje neostvarivim. Iz prakse smo mogli videti da se i stručnjaci, kada su u situaciji da upravljaju državom ili državnom svojinom, ponašaju baš kao i političari. To ukazuje da problem nije u obrazovnom profilu ili u karakteru ljudi koji upravljaju državnom svojinom, već u samom obliku svojine. Menadžment svoje ponašanje prilagođava obliku svojine nad firmom, a ne obrnuto. Nije privatna firma uspešna zato što su menadžeri dobri, nego su menadžeri dobri zato što je firma privatna. Iz nerazumevanja ciljeva privatizacije dolazi opsednutost cenom za koju se državna firma prodaje. Naravno, nije beznačajno koliko će se novca prikupiti privatizacijom preduzeća poput Telekoma. Ipak, taj prihod je prolazna dobit i država će svejedno taj novac protraćiti do narednih izbora. Tačno je i da Vlada Srbije uglavnom ima u vidu tu prolaznu dobit i da privatizaciju vidi pre svega kao izvor prihoda. Ali to bi javnost trebalo da smatra srećnom koincidencijom pomoću koje se ostvaruje prava i trajna dobit koju građani imaju od privatizacije – povećanje efikasnosti, produktivnosti i konkurencije u ekonomiji. (Autor je profesor na Viskonsin univerzitetu u Kijevu)