Revolver u padežu

Tu je dobro; ja sam dvodimenzionalan; ja sam jednostavno jedan stub uz koga nema mnogo talasanja.“ Takvu rečenicu pročitala je Tamara Milić u pretprošlom broju Politikine „TV revije“. (Reč je o tipičnom stavu nekih TV voditelja kojima je više stalo do karijere nego do principa.) „Mislim da je pravilno stub uz koji, a ne stub uz koga“, piše Tamara. „Ili je ovde oblik koga ipak pravilan, budući da je reč stub figurativno upotrebljena za čoveka?“ Gramatika kaže da je akuzativ jednine imenica muškog roda jednak genitivu za živa bića (Vidim lovca), a nominativu za neživa (Vidim lonac). Jednako se ponašaju i pridevi i pridevske zamenice: Vidim starog lovca, onog lovca, ali Vidim stari lonac, onaj lonac. Odnosna zamenica koji menja se kao i upitna zamenica istog oblika, pa kao što kažemo „Uz koji stub tvoja kuca diže nogu?“ (a ne „Uz koga stuba“), tako mora biti i stub uz koji, a ne stub uz koga. Figurativna upotreba tu ništa ne menja, jer je imenica stub u svakom slučaju neživa. Ovo koga (ili kojeg(a)) za nežive pojmove jedna je od najčešćih gramatičkih grešaka, ne samo u govoru neukih. Na Radio Beogradu, u vestima, jedne večeri sam čuo: „Novak Đoković je pobedio Čeha Berdiha, koji je zbog povrede predao meč, posle prvog seta kojeg je Novak dobio sa 7:5.“ Sledećeg jutra ponovljena je ista vest, ali ispravljena u „posle prvog seta koji je Novak dobio...“. Biće da je u toku noći neki lektor primetio grešku i javio nadležnima da izmene tekst. Ni kod starijih pisaca nije bilo bolje. Svetlana Velmar Janković, u svojoj najnovijoj knjizi „Kapija Balkana“, citira Dragišu Vasića (1885–1945), koji u knjizi „Majski prevrat“, opisujući tragične događaje iz 1903, govori o kraljevom ađutantu, generalu Lazi Petroviću. NJemu su zaverenici oduzeli revolver otkriven na njegovom stolu, „ali on je imao drugi, koga je uspeo da skloni u zadnji džep čakšira.“ Eh, Dragiša, Dragiša! Nećeš reći „Koga si revolvera sklonio“, nego „Koji si revolver sklonio“, dakle i „drugi, koji je uspeo da skloni“. (Za one koje zanima šta je dalje bilo, reći ćemo da su zaverenici naterali Lazu da pozove kralja u njegovom tajnom skloništu, Aleksandar je otvorio vrata, zaverenici su smesta zapucali, smrtno ranivši i njega i Dragu. Tada je general Laza izvukao drugi revolver i pokušao da ubije jednog od zaverenika, Mihaila Ristića, ali je ovaj bio brži, pucao mu u glavu i ubio ga. Sve kao u nekoj seriji na „Foks krajmu“, s tim što nema srećnog završetka.) I Mihailo Stevanović, u svojoj gramatici (1964), navodi više primera kao „poduhvat koga sa žarom procenjuju kritičari“, „na ispitu kojega je sjajno položio“, uz napomenu da su uzeti iz dnevne štampe, ali i „iz jezika jednog vrlo uglednog našeg književnika“ (o kome li je reč?). Sve to potvrđuje da je greška stara i rasprostranjena, ali Stevanovićev zaključak, koji (ne „koga“!) u potpunosti prihvataju današnji gramatičari, glasi: „Pa ipak se ovo ne može smatrati oblikom književnog jezika, i s gledišta književnojezičke norme u svim navedenim i sličnim slučajevima zamenica koji, kada se ne odnosi na živa bića, nego na drugo što – u akuzativu jedn. m. roda mora imati oblik nominativa.“