Ako dočekamo sutra

Sutra će već možda biti kasno! Barem tako sugeriše ovogodišnji festival Slobodna zona, sa svojim sloganom „Sutra“, predstavljajući minule nedelje ona ostvarenja koja ukazuju da je „sutra“ pojam od kojeg treba zazirati već danas. Jer svet u kome živimo, surov u svojoj poetici i beskompromisan u svom izrazu, nudi prepreke koje ograničavaju slobodu izraza, mišljenja, govora. Kao i ranijih godina, tako smo i sada upoznali autore koji su svojim ličnim primerom i svojim vizijama duboko posvećeni veri u čoveka i mogućnosti promene, bez obzira na okolnosti, ograničenja, verske i društvene pritiske i dogme. Možda je u tom smislu i najdalje otišlo ostvarenje Ovo nije film, koje iz kućnog pritvora potpisuje DŽafar Panahi, ubedljivi kritičar režima Islamske Republike, osuđen na šest godina zatvora i dvadeset godina zabrane bavljenja filmom i davanja intervjua, zbog zločina protiv državne bezbednosti. Izvanredno uzbudljivo je gledati ga kako priprema film za koji zna da ga ne sme snimiti, dok je čitavo ostvarenje i način na koji je ono izašlo u svet ujedno i pravi odgovor na slobodu izražavanja u svetu danas – digitalni film prokrijumčaren je na USB stiku duboko skrivenom u pogači, prikazuje autora i njegov novi mikrosvet, koji ga ne ograničava da stvara. Svako “sutra” DŽafara Panahija bolno je u saznanju da mu je sloboda uskraćena i da je nenasilni protest jedino čime može iskazati svoju kreativnost. NJegov primer ukazuje na to da poniranje u prošlost i aktivno bavljenje sadašnjim trenutkom mogu da učine hod ka sutrašnjici slobodnijim i izvesnijim, nego što izgleda. Nekoliko drugih naslova iz programa festivala to neumitno pokazuju: Balada o DŽenezis i Lejdi DŽej izvanredna je studija ljudskih odnosa i ljubavi u vremenu rađanja jednog posve novog kulturnog pravca koji bi sutrašnjicu mogao učiniti drukčijom; LJubav u doba rata takođe se bavi pitanjem ljubavi u nemogućim uslovima, pričajući priču o ukletim ljubavnicima u zaraćenom području, čiji pokušaj da stvore zajednički život biva osujećen na svakom koraku; Nojev kanu prikazuje nam oslobađanje kroz kreaciju i borbu za bolje sutra u vremenu koje tu mogućnost ne pruža; Naftovod se bavi večnom, gotovo svakodnevnom temom sučeljavanja malog čoveka prepuštenog samom sebi i velike korporacije čije interese brani država, problematizujući osnovna pitanja demokratije; Atenberg kroz ličnu dramu glavne junakinje daje sarkastičan komentar o situaciji u Grčkoj danas, ismevajući njen kulturni i socijalni sunovrat... Upravo ovi filmovi su zalog za bolje sutra, kako zbog hrabrosti autora u odabiru i pristupu temama, tako i zbog upuštanja u realizaciju u vrlo skromnim budžetskim okolnostima. I zato njihovo sutra predstavlja budućnost drugog ranga, neizvesnu i nepredvidivu. Ako dočekamo sutra, možda nas i čekaju nove ideje, promene i napredak, kojima oni, u svojim filmovima, toliko teže.