Strahovanje od Irana na Mediteranu

Svoju prvu pobedu u borbi da postane članica Ujedinjenih nacija Palestina je upravo dobila postavši član Organizacije ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko). U tome je dobila podršku 107 članica od 173, ali ne i Sjedinjenih Američkih Država, koje ne samo da nisu podržale ideju o primanju nove članice, već su najavile da će povući sredstva namenjena ovoj organizaciji. Na taj potez zatim se odlučila i Kanada. Izrael je, naravno, takođe povukao novac. Za Unesko to znači oko 20 odsto sredstava manje, ali nije prvi put da ova organizacija UN-a ostane bez američke podrške. Od 1984. godine, do 2003. Amerika takođe nije učestvovala u finansiranju, ali je po svom povratku značajno povećala budžet (za 80 miliona dolara godišnje). Odluka o povlačenju sredstava doneta je na osnovu američkog zakona, usvojenog 1991. godine, koji nalaže da se uskrate sredstva organizacijama koje u svoje članstvo prime Palestinu. Izraelski predstavnik Nimrod Barkan rezignirano je primetio da je Unesko organizacija koja treba da se bavi naukom, a ne naučnom fantastikom. Ali članstvo je potvrđeno i za Palestinu ovo je značajan korak u trenutku kada pokušava da obezbedi dovoljno podrške i za članstvo u Ujedinjenim nacijama, za šta je podnela zahtev krajem septembra. Istina, na putu do članstva u UN stoji im, naravno, opet Amerika. Ambasadorka SAD pri UN, Suzan Rajs, već je izjavila da eventualni prijem Palestine „neće unaprediti mirovni proces, već može da ga iskomplikuje, odloži ili možda poremeti očekivanja za postizanje sporazuma putem pregovora”. Amerika nije mogla da spreči odluku Uneska, jer tu ne postoji mogućnost veta, ali je, naravno, najavila da će veto uložiti u UN. Američka diplomatija ima za sobom komplikovanu godinu kada je reč o Bliskom istoku. Arapsko proleće zateklo je ceo svet, pa i najmoćniju državu tog sveta. U jednom trenutku kriza je zahvatila više država, na čelu sa Egiptom, koje su decenijama bile stabilan partner i sigurna baza za američke interese, pa je američka administracija na početku bila oprezna u procenama koju bi stranu trebalo podržati. Revolucija je, međutim, uzela maha, pa su promene ubrzo ipak pozdravljene. Najzad, Barak Obama proletos je najavio da “Amerika više ceni dostojanstvo uličnog prodavca u Tunisu, nego sirovu moć diktatora”. Tada je predsednik SAD konstatovao da je njegova država “samo sledila svoje interese u regionu, kao što su borba protiv terorizma, sprečavanje širenja nuklearnog naoružanja, obezbeđenje slobodne trgovine, garantovanje bezbednosti Izraela i traženje puta za postizanje arapsko-izraelskog mira”. Primećeno je da uprkos nadahnutom govoru i podršci novim snagama u arapskim zemljama nije spomenuo Saudijsku Arabiju, Jordan ili Ujedinjene Arapske Emirate. Što se, pak, tiče izraelsko-palestinskog sukoba, izjavio je da rešenje podrazumeva demilitarizovanu palestinsku državu zasnovanu na granicama iz 1967. godine. “U vreme kada se narodi Srednjeg istoka i severne Afrike rešavaju tereta prošlosti, trajni mir koji će okončati sukob i rešiti sve zahteve hitniji je nego ikada”, zaključio je Obama. U pregovorima Izraela i Palestine, međutim, od tada se nije mnogo odmaklo, ali je „arapsko proleće“ promenilo sliku regiona. I Palestinci su dobro razumeli da je došao trenutak da svoje pitanje pokušaju da reše kroz najveću svetsku organizaciju. Za Unesko su ih umnogome pomogle arapske države, a procenjuje se da broj država koje su spremne da podrže njihov prijem i u UN takođe nije zanemarljiv. Kako su Palestinci počeli kampanju za prijem u UN, tako je i Barak Obama promenio ton. Na septembarskom sastanku ove organizacije održao je tako žestok proizraelski govor, da je, kako su zaključili posmatrači, zapanjio i same Izraelce. Ovaj nastup usledio je nakon što ga je Rik Peri, favorit u trci za republikanskog kandidata na predstojećim izborima za američkog predsednika, optužio da popušta Palestini i da je izdao Izrael. To nije mala optužba uoči godine koja dolazi i donosi predsedničke izbore, pa je palestinsko pitanje tako došlo i na dnevni red unutrašnjih američkih borbi. Obama nije jedini kome su potrebni poeni kod kuće. Palestinskom predsedniku Mahmudu Abasu, kome njegovi glasači često zameraju da je isuviše neodlučan i mek, akcije su znatno porasle posle nastupa u UN. To mu je bilo tim potrebnije posle nedavnog uspeha Hamasa, koji je izdejstvovao oslobađanje stotina Palestinaca u zamenu za jednog izraelskog vojnika, Gilada Šalita. Radikalni Hamas i umereniji Abasov Fatah teško sarađuju, a zategnuti odnosi među njima dodatno komplikuju palestinsku poziciju. Zahtev za prijem u UN podržava više od 80 odsto Palestinaca. Za Abasa je to prilika da učvrsti svoje pozicije i pokaže da je spreman da vodi čvršću politiku. Istovremeno sa palestinskom kampanjom za članstvo u UN, četvorka bliskoistočnih mirovnih pregovarača (EU, Rusija, SAD i UN) izašla je sa planom pregovora, koji je predvideo sastanak obe strane u roku od mesec dana, predloge o rešavanju pitanja bezbednosti i granica za tri meseca i napredak za šest meseci, dok bi do kraja sledeće godine trebalo da se održi mirovna konferencija u Moskvi. Ali mnogi se sećaju sličnih predloga, koji stvar nisu pomerili sa mrtve tačke. I američki predsednik DŽodž Buš je davao rokove od godinu dana za stvaranje palestinske države, ali se ništa nije bilo promenilo. Ili, Obama je prošle godine u UN takođe govorio o ovoj godini kao onoj koja bi mogao doneti rešenje, ali se do sada ništa nije promenilo. U međuvremenu Izrael je nastavio izgradnju novih naselja, uprkos zahtevima Palestinaca da se izgradnja prekine, a Palestinci su dosledni u svom zahtevu da njihova država bude priznata unutar granica iz 1967. godine. Pozicije su tako sve udaljenije, a najavljeni plan „četvorke“ sada se sveo na posredne pregovore, od kojih niko ne očekuje previše. Kada Palestincima kažete „ne idite pred UN jer će to uništiti mirovni proces“, odgovaraju da uopšte nema mirovnog procesa. Iz njihovog ugla izgleda da kao da nemaju alternativu, osim da odu pred UN i traže priznanje države Palestine. Naime, dosadašnje izraelske ponude nisu ispunjavale ni minimum njihovih očekivanja, objasnio je nedavno za Glas Amerike Abdulah al Saidi iz Međunarodnog instituta za mir u NJujorku. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu sada je, navodno, predložio da se zamrzne izgradnja koju finansira država na Zapadnoj obali, ukoliko bi to vratilo Palestince za pregovarački sto. Međutim, ova vest nije zvanično potvrđena u njegovom kabinetu iz koga je samo ponovljeno da su oni spremni za pregovore bez dodatnih uslovljavanja. Netanijahu je zvanično saopštio da je Izrael spreman na „bolne kompromise“ , ali da bi i Palestinci trebalo da „ozbiljno uzmu u obzir bezbednosne brige Izraela“. Izraelci strahuje da bi povlačenje sa okupiranih teritorija ojačalo ekstremističke snage u palestinskim redovima i Izrael dovelo u još veću opasnost. “Posle `arapskog proleća` sve je počelo da se menja, a palestinsko pitanje je najeksplozivniji sastojak čitavog bliskoistočnog problema. Verujući da je započelo novo doba u arapskom svetu, Palestinci su odlučili da podnesu zahtev za UN”, kaže Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka. “Izrael nema ništa protiv palestinske države, ali u granicama koje neće ugroziti bezbednost Izraela. To nije samo zemlja koja tvrdoglavo hoće da stvari drži pod kontrolom, već ima objektivne razloge za brigu za sopstvenu bezbednost, jer je strateški ugrožena. Sada je njihova pozicija nezgodna, u zemljama u okruženju nastupaju promene, ali Izrael u sklopu svih bliskoistočnih rivaliteta smatra da još nije sazrelo pitanje i stekli se uslovi onako kako bi i oni bili sigurni za sopstvenu bezbednost.” Palestinsko-izraelski problem ima, međutim, daleko širi značaj. Obama je nedavno primetio da su palestinske aspiracije za državom “test američke spoljne politike”. I tu je, svakako, u pravu. Ta politika, posle promena koje je ove godine donela arapska revolucija, sve je otvorenije kritikovana. Više od pola veka Amerika je dominirajuća sila u regionu. Od finansijske pomoći, povezane s jasnim geopolitičkim interesima, i diplomatije do naoružavanja i ratova, najveća svetska sila bila je umešana u sve važne događaje u regionu. Bliski istok uvek je bio poprište borbe za moć. Strateški i ekonomski značaj regiona nikada nije dovođen u pitanje. Pre svega zato što Bliski istok ima dve trećine svetskih rezervi nafte, pri čemu ja ta nafta u uporedbi sa drugim naftonosnim regionima još uvek najjeftinija za proizvodnju. Kontrola regiona omogućava tako kontrolu energije, a posredno i presudan uticaj na svetski privredni razvoj. Amerika je vodila politiku koja joj je u toj borbi omogućavala prednost. Tri ključne tačke te politike ostale su nafta, stavljanje pod kontrolu islamskih pokreta i okončanje palestinsko-izraelskog sukoba u korist Izraela, najpouzdanijeg američkog saveznika. Bliski istok dugo je bio mesto apsolutističkih vladalaca i oligarhija koje su se, pošto su bili američki prijatelji, osećale sigurnim, a ni Amerika nije morala mnogo da brine o unutrašnjoj stabilnosti ili eventualnoj promeni vlada u državama svojih prijatelja. Mnogo je jednostavnije sarađivati sa nekoliko vladajućih porodica, i obezbediti nisku cenu nafte, nego kontrolisati različite politike i ličnosti, koje bi mogle da budu smenjene u demokratskom sistemu, primetio je Dilip Hiro, ekspert za Bliski istok. Arapsko proleće izbacilo je na površinu rastući antiamerikanizam koji je naročito zahvatio region posle ratova u Iraku i Avganistanu. Ti ratovi ostavili su za sobom oko 6.000 mrtvih američkih vojnika i oko 137.000 mrtvih stanovnika Avganistana i Iraka, pa i Pakistana. Tome treba dodati višestruko više ranjenika, te još oko 7,8 miliona izbeglica u tim zemljama. Na kraju je rezultat ovih desetogodišnjih obračuna više nego poražavajući. Od oružja za masovno uništenje u Iraku nije bilo ništa, a kada se američke snage uskoro budu povukle za sobom neće ostaviti ni previše demokratije, ni slobode za irački narod, koji ostaje u razrušenoj zemlji, sa nestabilnom vladom. Avganistanska avantura završena je ovog proleća kada je ubijen Osama bin Laden, ali su međuvremenu talibanske snage pokazale da su teško pobedive. Nije izvesno da će vlada u Kabulu uopšte opstati posle povlačenje strane vojske, a talibanski borci uvukli su u igru i Pakistan. U muslimanskom svetu američka politika poslednje decenije samo je produbila nepoverenje. Dok se revolucija prelivala iz zemlje u zemlju i američki zvaničnici pozdravljali dolazeću demokratiju, nije ostalo neprimećeno da je tema demokratije ili ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji zaobiđena. Vredno je spomena i da je to država koja je ekonomski profitirala od arapskog proleća. Dok se novopostavljene vlade bore da stabilizuju ekonomije uzdrmane socijalnim tektonskim poremećajima, Saudijci su, prema podacima konsultantske grupe Geopolisiti, povećali prihode za 26 odsto, a Ujedinjeni Arapski Emirati za 31 odsto. Po svemu sudeći, događanja revolucije će najviše koštati Libiju i Siriju (u kojoj se tek očekuje rasplet), a sa čijim se ekonomskim posledicama još bore Tunis i Egipat. Američka ekonomija do sada nije bila direktno ugrožena nestabilnostima na Bliskom istoku, koje su joj neretko išle u korist, ali sada nije izvesno u kom pravcu će ići promene koje su u toku u postrevolucionarnim zemljama. Zapad strahuje da bi na vlast mogle da dođu radikalne struje i da bi region mogao da dobije neki novi Iran. Pitanje Palestine u tom slučaju dodatno bi se iskomplikovalo. „Reći da mladi Jordanac, Egipćanin, Bahreinac ili Iranac odrasta gajeći neprijateljstvo prema Sjedinjenim Državama, značilo bi pojednostaviti ovaj složeni odnos. Omladina u Jordanu i širom Bliskog istoka pažljivo prati situaciju u Palestini“, napisao je jordanski princ El Hasan bin Talal, dodajući da su ti mladi ljudi razočarani kada vide razliku između „onoga što se govori i onoga što se čini“. Palestinski pokušaj da postane članica UN biće u krajnjoj liniji osujećen američkim vetom. A to sigurno nije najbolja preporuka za buduće američke pozicije na Bliskom istoku. Zveckanje atomskim bombama Uoči objavljivanja izveštaja Međunarodne agencije za atomsku energiju, koji treba da pokaže dokle je Iran stigao u razvoju tehnologije za izradu nuklearnog oružja, predsednik Izraela Šimon Peres izjavio je da bi uskoro moglo da dođe do vojne akcije protiv Irana. „Moramo apelovati na druge nacije i svet da deluje, reći im da je vreme da se stane iza obećanja koje su nam dali, da ispune svoju odgovornost, bez obzira da li to znači ozbiljne sankcije ili vojnu operaciju”, rekao je Peres. Prethodno su mediji izvestili da je premijer Netanijahu pokušavao da ubedi svoje ministre da se izjasne za udar na Iran. Ankete pokazuju da bi četiri od deset Izraelaca podržalo takvu akciju. Iz Irana je stigao odgovor da im nije potrebna atomska bomba da bi se suprotstavili SAD. Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad nazvao je drskošću da Amerika koja poseduje sopstveno nuklearno oružje optužuje druge, i dodao da je istorija pokazala da je “svako ko je delovao protiv iranskog naroda, zažalio zbog toga”. Besplodni pregovori 1967 - Rezolucija UN 242 Rezolucijom se zahtevalo “povlačenje izraelskih snaga sa teritorija okupiranih u poslednjem konfliktu” (ratu). Nepreciznu formulaciju “sa teritorija” Izrael je protumačio da zahtev ne znači povlačenje sa svih teritorija, ali arapski pregovarači smatrali su da upravo to znači. 1978 - Kemp Dejvid Na inicijativu američkog predsednika DŽimija Kartera, egipatski predsednik Anvar el Sadat sastao se sa izraelskim premijerom Menahemom Beginom u Kemp Dejvidu. Posle 12 dana pregovora potpisan je okvir za Egipatsko-izraelski mirovni sporazum. Sadat i Begin podelili su Nobelovu nagradu za mir. 1991 - Konferencija u Madridu Konferencija je uz podršku SAD i Rusije bila pokušaj da se započnu mirovni pregovori Izraela i Palestine, kao i drugih arapskih zemalja - Sirije, Jordana i Libana. Palestinci su bili prisutni kao deo zajedničke delegacije sa Jordanom. Tri godine kasnije Jordan je potpisao mirovni sporazum sa Izraelom. 1993 - Sporazum iz Osla Tajni pregovori vođeni u Oslu rezultirali su prvim direktnim sporazum Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Predviđao je povlačenje izraelskih trupa sa Zapadne obale i iz pojasa Gaze, te prenos vlasti na palestinsku samoupravu u periodu od pet godina. 2002 - Saudijski mirovni plan Pošto su propali bilateralni dogovori i konflikt se nastavio, na Arapskom samitu u Bejrutu predstavljen je saudijski mirovni plan, pod nazivom Arapska mirovna inicijativa. Predviđao je da se Izrael povuče na linije iz juna ratne 1967. godine, dok bi zauzvrat arapske zemlje priznale državu Izrael. 2003 - Karta puta Plan koji je napravila Četvorka (UN, Rusija, SAD i EU) propraćen izjavom DŽordža Buša, koji je postao prvi američki predsednik koji je podržao stvaranje palestinske države. Od Palestinaca se zahtevalo da napuste nasilnu borbu i obustave terorističke akcije. Izrael bi prihvatio palestinsku vladu i zaustavio gradnju na Zapadnoj obali. Konačni dogovor je trebalo da bude postignut do 2005. godine. 2007 - Anapolis, Merilend Na inicijativu DŽordža Buša, sastali su se izraelski premijer Ehud Olmert i palestinski predsednik Mahmud Abas. Pregovori je trebalo da dovedu do mira tokom sledeće godine. Međutim, krajem 2008. došlo je do novih sukoba.