Teror korektnosti

Da je te 1984. godine postojala „politička korektnost“ kod nas, popularni pevač Zdravko Čolić bio bi i te kako proskribovan što u pesmi „Ti si mi u krvi“ peva refren: „Ako te odvedu Cigani čergari...“. Po pravilima novogovora taj stih bi, do svoje obesmišljenosti glasio: „Ako te odvedu Romi globtroteri...“ Sasvim dovoljno da se zapitamo šta sve zapravo danas podrazumeva pojam i termin političke korektnosti? Uprkos sveopštoj rasprostranjenosti i zastupljenosti i svojevrsnom diktatu (pa možda i diktaturi?) političke korektnosti, ona beži svakom preciznijem određenju, a mnogima i dalje nije jasno o čemu se tu zapravo radi. prenormiranje Kažu da su izraz izmislili ruski komunisti, ali su ga Amerikanci izvukli iz naftalina i prilagodili za svoje potrebe, kao i ljudska prava, uostalom, ponekad do te mere izvrnuta u svoju suprotnost, da naš poznati reditelj Srđan Dragojević, povodom premijere svog filma „Parada“,u čijoj osnovi je ova tema, predlaže da se termin ljudskih prava zameni terminom – čovečnost. „Jerbo su novi imperijalisti ovaj termin izlizali kao otirač za noge, te kad pomislim na ovaj izraz pred oči mi izađu Iračani i Avganistanci, temeljno tretirani ‘ljudskim pravima’. Što ne treba da nam smeta da se za prava slabijih i drugačijih borimo, a ne da doživljavamo da nam to neko nameće sa strane.“ U težnji za prenormiranjem svega dolazimo do posledice da se ukida svaka kritičnost i sloboda mišljenja i uspostavlja samo jedan, odobreni politički korektan način govora, izražavanja, oblačenja, konzumiranja, ponašanja... I sve se pretvara u svoju suprotnost – u teror ljudskih prava. Ne smeš nositi krzno ili biti protiv pasa lutalica koji ujedaju jer se bune društva za zaštitu životinja. Uvredljivo je ako kažeš „ciga-mala“ a korektno je reći romsko naselje. Žene u reklamama za automobile, na primer, iritiraju čuvare rodne ravnopravnosti zbog seksizma. Ko hoće da urla na decu ili eventualno krene da ih ošamari, preti mu „plavi telefon“ gde deca prijavljuju narušavanje njihovih prava. U Švedskoj u jednom obdaništu dečake i devojčice ne smeju tako i oslovljavati, nego sa `dete` jer se ne znam kako ugrožavaju. Ako šef vikne to je mobing (mada bi se tu još i moglo diskutovati). Uputstva Pod budnim okom korektnosti nalaze se svi, pa čak i crtani filmovi. Tako se tvrdi da su „Štrumpfovi“ zapravo prikrivena rasistička propaganda jer propagiraju rasu plave boje kože. Kada su obolevali postajali su crni, uz gubitak inteligencije. Da bi se udovoljilo dušebrižnicima bolesni štrumpfovi su postali ljubičasti. Najnovije uputstvo te vrste stiže iz Evropske unije u vidu odluke Brisela da se žene ne smeju više oslovljavati sa gospođica i gospođa jer su to seksističke titule. Iako se takav predlog može primiti sa izvesnom dozom humora, nije mali broj onih koji ozbiljno stavljaju prst na čelo prisećajući se da je svojevremeno u švajcarskom parlamentu postavljen zahtev da se više ne koriste reči „majka“ i „otac“ već „jedan od roditelja“, odnosno da se potpuno izbrišu rodne razlike. Na listi termina, koji se ne smeju koristiti u politički korektnom diskursu, visoka pozicija pripada sintagmi „mentalna retardacija“. U Velikoj Britaniji zamenjena je politički korektnijom sintagmom „ometenost u učenju“. Kulturolog Zorica Tomić u svojoj knjizi „News Age“ kaže: „Pomodnost tolerancije pod nazivom politička korektnost obavezuje na fleksibilnost u stavovima, odsustvo kriterijuma, na nesposobnost da se legitimno brani bilo koja pozicija, i time zapravo na ravnodušnost prema svetu izvan pojedinca. Na delu je istovremeno i svojevrsni semantički lifting čiji je cilj simbolička dezinfekcija jezika, gradova, društva ili čak i smrti, od svega onoga što ima neku konotaciju inferiornosti, sakatosti, defekta ili nesavršenstva. sekaperse Voja Žanetić, pisac, publicista i marketinški poslenik, smatra da se vremenom nagomilala regulativna birokratija, koja u potrebi da zaradi novac reguliše sve živo i mrtvo. „Problem nije nastao što je neko lud, već što je previše pametnih. Da bi zaradili plate, regulišu štagod hoćeš“, kaže Žanetić i navodi vic koji kruži internetom: „Deset božijih zapovesti imaju veoma malo reči, a evropski propisi o uzgajanju kupusa imaju 20.000 reči.“ Kod nas su se neki elementi sličnog „novogovora“, još od onog manifesta o „borkinjama“ i „psihologinjama“, razvili u čitave rasprave rodno korektnog jezika. Profesorka psiholingvistike Svenka Savić smatra da je neophodno insistirati na pronalaženju ženskih titula, jer pitanje upotrebe titula i zanimanja žena nije pitanje sufiksa, nego podele moći u društvu. Za razliku od nje, akademik Ivan Klajn naglašava da tamo gde se može treba upotrebiti ženski oblik, ali ipak ostaje mnoštvo reči od kojih je teško ili nemoguće napraviti femininum. Čak se i zaštitnik građana potrudio da sroči „uputstvo za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje“ kojim se od svih aktera u javnom životu zahteva da iz govora izbace izraze poput „gospođica“, „seka-persa“, „lezbijka“. Pored „nediskriminativnog jezika i ponašanja u odnosu na žene“, pozamašan deo uputstva je „u pogledu LGBT osoba“ i u „pogledu osoba sa invaliditetom“. Na stranu što bi to uputstvo morao prvo da primeni na sebi, jer bi morao da se preimenuje u zaštitnika građana i građanki, a prilikom kritike „generičkog muškog roda“ za zanimanja, funkcije i slično, da izbegava da oba pola svrstava u „članove“ delegacija ili pak u „predstavnike“ legitimnih interesa, previđajući članice i predstavnice. apsurdi I taman što je zaštitnik građana objasnio da je „ružno“ reći za gej-muškarca da je peder, javi se građanin Azdejković Predrag sa komentarom da je uputstvo „produkt političke korektnosti, koja je šuplja...“ i da ga ne treba uzimati ozbiljno. On sigurno neće jer kaže „ja sam peder i koristim reč peder u javnom i privatnom prostoru i ne volim da mi neka institucija zabranjuje da koristim tu reč“. Sve bi se, možda, i svelo na viceve i karikiranja, da preterano nametanje političke korektnosti i novogovora ne ograničava ljudska prava i slobode. Zanimljivo je da je još osamdesetih godina u svojim „Pismima iz tuđine“ Borislav Pekić u eseju „Spasonosni eufemizam rđave stvarnosti“ ukazivao na istu stvar: „Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena, beskonačan je... NJihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocide nad Jevrejima nazvao eufemizmom ‘totalno rešenje jevrejskog pitanja’. Posledice nisu bile eufemističke.“ Protiv nadzora i kontrole Svojim radovima umetnik Zoran Todorović, koje objavljujemo uz tekst o političkoj korektnosti, izazivao je živu diskusiju upravo o ovoj temi, provocirajući ravnodušnu javnost na reakciju i razmišljanje. U svojim radovima tematizuje pitanja nadzora i kontrole otkrivajući neprijatne istine i skrivene motivacije. Izlagao je u vodećim svetskim institucijama i festivalima od Beograda do NJujorka i Tokija. Učestvovao je na značajnim festivalima savremene medijske i performans umetnosti kao što su: Festival žive umetnosti u Glazgovu, Touch me festival u Zagrebu, Ars elektronika u Lincu, Infant u Novom Sadu, itd. između ostalog, predstavljao je Srbiju na 53. bijenalu u Veneciji. Rođen je u Beogradu 1965. Docent je na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu.