Hafiz i Gete

Naivno sam verovao da je mlađanom Vuku Jeremiću dovoljno što je, šatro, šef diplomatije i, šatro, predsednik Asocijacije teniskih profesionalaca Srbije. Ali, dete je alavo. Sad bi da bude i predsednik Teniskog saveza, a pošteno ne razlikuje forhend od bekhenda. Kakve su, bre, ovo generacije!? A, recimo, Petar Kralj (71), moj pajtos sa tenisa, godinama je u TK “Partizan“, u Humskoj 1, svakog jutra na teniskom terenu, pošteno odrađivao, posle bi u bifeu piće popio, a kod generala Koraća i Radmila Armenulića odlično stajao, pa mu nikad nije palo na pamet da bude predsednik teniskog saveza. A kladim se, Vuk Jeremić bi prihvatio da, umesto LJodre, igra i u dublu sa Zimonjićem. Naravno, iza šefa diplomatije bez portfelja stoji Đoković, mislim, Srđan. I, možda je, na pomolu, miran transfer vlasti, možda se to oni džoraju, te da Srđan postane ministar spoljnih poslova! E, pa neće proći, odavno sam kaparisao to ministarsko mesto, i, već sam započeo živu diplomatsku aktivnost! Onomad sam imao susret sa iranskim šefom diplomatije u njinoj ambasadi u Bgd. Ah, kakav je to srdačan susret bio, Iranac se sa mnom oduševio: “Sa tom dugom bradom ste pravi ajatolah! I, izvin`te, mogu li da je pomilujem, jer to donosi sreću!?“ Iii!? Šta „i“! Dozvolio sam da mi, sa obe ruke, pomiluje bradu... To je diplomatija, bato! A ne da Ani Ivanović nosiš termobeg na Rolan Garosu! No, nije sve u bradi, rođače! Uvaženog Iranca sam pridobio i što sam mu recitovao stihove Hafiza, najvećeg srednjovekovnog persijskog pesnika koga je Gete, pre mene, otkrio i njime se oduševljavao. Tu se u diplomatski razgovor utrpava i K. G. Jung, moj guru iz Švice. I manuvši se srebrnaste patarenske lulice, na uvo mi šapuće: “Pleme Geti živelo je u današnjem južnom Banatu, i učestvovalo je na strani Trojanaca, u tom velikom dunavskom ratu! Gete se, u trenucima prosvetljenja, setio da mu je južni Banat pradomovina. Zato je Vuku, mislim, Karadžiću rekao da su srpske narodne pesme divne, kao Homer da ih je pisao. A takvi su i Hafizovi stihovi, hoću reći, arijevski ritam stiha isti je i kod Homera, Filipa Višnjića i Hafiza...“ Ali, ne lažimo se, Irance sam za sebe, odavno, pridobio kada sam, kod Vanje Bulića u „Crnim biserima“ rekao da i Iran ima pravo na nuklearno oružje! Zašto bi ga imali samo Obama i kompanija? I zašto bi ga imali Izraelci u pustinji Negeva? Nego, Biljana me upozorava da je frka i sa – belim lukom! Na Bajloniju ide i do šeststo dinara kilo, a trista ako uzimaš na veliko. Ali, pošto sam tajkun iz Pirota nađem ga za 150 dinara, i, kupim deset kila. Dobro, luk je kineski. A šta je to, danas, srpsko u Srbiji!? Sve je potikano, pa i srpsko seme belog luka. Posle sarmi i Nikolinog vina, zadžonjam u beržeri, a moja Crna mi sleće u krilo, sa Sirijusa, i, bazdeći na beli luk kaže: “Šta si se, sada ostrvio na Vuka Jeremića!? Zar ne vidiš da i Boki Kluni šteluje britansku posetu prema završnom masters turniru u Londonu?“