Nužda a ne izbor

Mnogi misle da bi NBS trebalo da „digne ruke“ od dinarizacije kao od nerealne ideje jer naši građani neće da štede u dinarima. Tačno je da građani tradicionalno štede u drugim valutama, da još nema dovoljno poverenja u dinar u svim transakcijama. Tačno je, takođe, da je u prvim godinama oporavka finansijskog sistema, valutna klauzula omogućila ponudu dugoročnijih kredita. Tačno je i da je bankama lakše da se i zadužuju i odobravaju kredite vezane za evro. Tačno je, međutim, i da godinama u mnogim zapadnim zemljama (Grčka, Italija, Španija, SAD….), uz mnogo veću inflaciju i manju finansijsku stabilnost nego što je to danas u Srbiji, niko nije odobravao kredite, ni štedeo u stranoj valuti. Normalno je da zemlja koja ima monetarni suverenitet koristi svoju valutu. Šta je, međutim, još tačno i još važnije? Osnovni alat centralne banke je kamatna stopa (u slučaju NBS to je referentna kamatna stopa - RKS) i preko nje se utiče na agregatnu tražnju, a time i na inflaciju. Taj uticaj se može ostvariti kroz sterilizaciju (povlačenje viška novca) i kroz uticaj na rast svih drugih kamatnih stopa. Pošto se kamatne stope u evrima (i sa valutnom klauzulom) vezuju za kretanje EURIBOR-a, REPO kamatna stopa, kao osnovni alat NBS nema direktan uticaj na „cenu“ velikog broja kredita u evrima ili sa valutnom klauzulom. Zato kamatna stopa NBS mora biti viša da bi se postigao željeni efekat na agregatnu tražnju. Takav sistem ima ugrađenu sklonost ka visokim i često promenljivim RKS a to nije dobro za privredni rast i zaposlenost. Drugim rečima, povećavanjem učešća dinarskih kredita stvaraju se uslovi i za niže i stabilnije kamatne stope. Rizik finansijskog sistema u kome najveći broj dužnika ima prihode u domaćoj, a obaveze u stranoj valuti, znatno je veći. Takvi sistemi su po definiciji nestabilniji. Dužnicima od deviznog kursa zavisi visina rate, ali ne i prihodi. Zato i solidni dužnici, kojima se nisu bitno promenili prihodi ili vrednost imovine, mogu promenom kursa lako doći u situaciju da ne mogu izmirivati kreditne obaveze. U evroizovanim sistemima to nije individualni, već sistemski problem sa visokom cenom naknadnog saniranja. Ne samo u smislu novca poreskih obveznika, već i propuštene ekonomske aktivnosti i zaposlenosti u zemlji. Ta potencijalna nestabilnost, naravno, izaziva potrebu da NBS ugrađuje dodatne „vazdušne jastuke“ kapitala i rezervacija za slučaj „sudara“, kao i da održava devizne rezerve na vrlo visokom nivou za „zlu ne trebalo“. Taj dodatni regulatorni trošak radi obezbeđivanja finansijske stabilnosti ima svoju cenu, a ona utiče na viši nivo kamatnih stopa. Drugim rečima, postepenim smanjivanjem učešća kredita u evrima (ili sa valutnom klauzulom) u korist kredita u dinarima bez valutne klauzule, stvaraju se preduslovi za smanjivanje rizika, regulatornog troška kontrole tih rizika i, posledično, za smanjivanje kamatnih stopa u finansijskom sistemu zemlje u celini. Neke zemlje su, zabrinute zbog visokog rizika, zabranile pojedine forme kreditiranja i štednje u stranim valutama (Austrija, Mađarska, Turska…). Dinarizacija, međutim, ne može biti izolovani napor NBS. U ovom procesu moraju biti aktivni i svi drugi državni organi, finansijske institucije, privreda i građani. Rezultati se neće desiti preko noći, ali ako želimo normalan i efikasan finansijski sistem, moramo se i ponašati kako dolikuje takvim sistemima. Srbija mora da se okreće budućnosti u kojoj će inflacija biti niska, a finansijski sistem stabilan i da ponašanja iz turbulentne i finansijski nestabilne prošlosti ostavi iza sebe. Dinarizacija je mnogo manje izbor, a mnogo više nužnost, ako želimo normalan i zdrav finansijski sistem sa nižim kamatnim stopama i višim stopama privrednog rasta i zaposlenosti.