Otupela giljotina loših propisa

Poslednjih godina srpski parlament obara rekorde u brzini donošenja propisa. Za tri godine usvojeno je oko 700 zakona i 200 drugih akata. Međutim, efikasnost u njihovoj primeni nije ni blizu rekordnoj, što je i jedna od glavnih zamerki Evropske komisije, Saveta stranih investitora i domaćih biznismena. Ovakva situacija stvara dozu pravne nesigurnosti, gde privreda nije sigurna koji propis treba da prati – onaj koji je na snazi ili novousvojeni, kao da se zakoni donose prosto da bi bili doneti. „Takvu šumu zakona teško je u kratkom vremenu izanalizirati i primeniti, a inspekcije o tome ne vode nimalo računa već su dosledne u kontroli i naplati kazni“, žali se Radisav Veselinović, vlasnik „Galeb grupe“ i navodi da u takvoj situaciji privrednici moraju da angažuju veći broj pravnika i specijalista, što povećava troškove, stvara stresnu situaciju i donekle koči biznis. NEDISCIPLINA Prilagođavanje iziskuje i određena ulaganja, što često dovodi i do zatvaranja nekih pogona, pa i celih firmi. Tako se vlasnik jednog malog hotela vajka da je pre 10 godina njegov objekat imao tri zvezdice, ali je zbog zakona o novoj kategorizaciji morao da skine jednu. Sa novim pravilnikom o izgradnji hotel je postao samo prenoćište, a malo je falilo da bude skroz zatvoren, a zaposleni otpušteni. „Tačno je da se donekle kasni sa primenom nekih zakona. Sređivanje sistema i njegovo prilagođavanje procedurama EU je proces koji duže traje“, kaže za NIN Branislav Zec, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. On ističe da je zbog brojnih, komplikovanih, a nepotrebnih propisa i pokrenuta sveobuhvatna reforma, ili „giljotina“ propisa. Iako privrednici tvrde da je „giljotina“ otupela, Zec navodi da je dve trećine preporuka usvojeno i da država preduzima i druge mere da pomogne privredi, uključujući i smanjenje poreza i doprinosa na plate i stvaranje preduslova za nove kredite uz niže kamatne stope. Poseban problem za privrednike je finansijska nedisciplina, a i država je, kao gazda javnih preduzeća, loš platiša. Tako je dužnik prezaštićen, a poverilac bez ikakvog prava. „I kada ugovorimo naplatu do 30 dana, pitanje je da li ćemo robu naplatiti i za 90 ili 120 dana“, kaže Ružica Đurđević, vlasnica „Intermehanike“ iz Smedereva. S druge strane, ona mora na vreme da izmiri sve obaveze prema državi, počev od PDV-a, poreza na zarade, plate... „Dovijamo se tako što uzimamo veoma skupe kratkoročne kredite. Do pre dve godine tu stavku nismo ni planirali, a sada ona premašuje i dvomesečne zarade za 70 ljudi“, objašnjava sagovornica NIN-a. Kao poseban problem navodi preduzeća u restrukturiranju, jer ih famozni „član 20 Ž“ vladine Uredbe o restrukturiranju - oslobađa svih obaveza. „Zato bi bilo pošteno da nas za iznos tih potraživanja država oslobodi dažbina koje mi njoj plaćamo, ili da sa tim potraživanjima možemo da izmirimo neke svoje obaveze. Ako je država mogla obaveze tih preduzeća da stavi van snage, može uredbom da omogući i kompenzaciju“, kaže Ružica Đurđević. Da bi koliko-toliko ublažilo problem nelikvidnosti, Ministarstvo ekonomije predložilo je uredbu, kojom je rok plaćanja za državu i njene organe ograničen na 60 dana. „U dogovoru sa privredom napravili smo radnu grupu za izradu zakona, kojim će se ograničiti rokovi plaćanja“, kaže Branislav Zec. Ako se usvoje predložena rešenja, onaj ko bude probio maksimalno dozvoljeni rok moraće da plaća i zateznu kamatu, a predviđa se čak i krivična odgovornost, kako bi se poboljšala likvidnost sistema. Privrednici, takođe, mnogo očekuju od dva zakona - o parničnom postupku i o izvršenju i obezbeđenju. Do sada su neefikasnosti sudova kumovala i neka rešenja Zakona o parničnom postupku, pa su dužnici na račun poverilaca profitirali kroz dugotrajne i skupe parnice. Miroslav Nikolić, predsednik Privrednog apelacionog suda, navodi rezultate istraživanja po kome 73 odsto preduzeća „nikada ili retko“ koristi sudske mehanizme za naplatu potraživanja. Uz to je stopa naplate manja od pet odsto, a da prosečna starost predmeta prelazi 500 dana, uprkos činjenici što se rešenje o izvršenju donese za 20 dana. DISCIPLINA Ne sporeći napore da pojača disciplinu i smanji pravnu nesigurnost, Milica Subotić iz advokatske kancelarije Janković, Popović i Mitić, predsednica pravnog odbora Saveta stranih investitora, ukazuje da zakone često ne prate odgovarajući podzakonski akti, bez kojih nova rešenja ne mogu ni da se primenjuju. Uz to se malo vremena ostavlja administraciji da prouči zakone, što povećava diskreciona prava činovnika. Kao primer koji povećava pravnu nesigurnost navodi zakon o privrednim društvima, koji još nije počeo da se primenjuje (stupa na snagu 1. februara 2012), a već se, doduše nezvanično, najavljuju neke izmene i pominje mogućnost da će se, možda, primena tog zakona odložiti za godinu dana. Očigledno su uočene neke greške i pre nego što je zakon stupio na snagu. „To kompanije stavlja u poziciju da ne znaju da li moraju za 1. februar da zakazuju skupštine i usklađuju sve akte, organe i osnovni kapital sa novim zakonom. Svima je problem netransparentno donošenje propisa. Zakoni kao da padaju sa neba i poslodavci nemaju vremena da poslovanje prilagode novim rešenjima“, kaže Milica Subotić. Srbija je očigledno po uslovima poslovanja još uvek daleko od razvijenog sveta, u kome važi jasno pravilo: kontinuitet u primeni i predvidljivost u promeni. Harač i haračlije Da bi dobio tumačenje, objašnjenje ili mišljenje o primeni nekih republičkih propisa, privrednik u Srbiji sada mora da plati republičku administrativnu taksu od 10.000 dinara, a doskora je ona bila 1.000 dinara. Uz to, ove godine su, podseća Unija poslodavaca, sudske takse povećane od 35 do neverovatnih 1.300 odsto! Privrednici se žale ne samo zbog toga što im je povećan „harač“, već i na ponašanje „haračlija“. Oni navode da prilikom kontrole inspektori često kažu: „Moram da te kaznim, hajde da zajedno nađemo nešto što te neće puno koštati“. Analizirajući domete reforme inspekcijskih službi, istraživači USAID-ovog projekta „Za bolje uslove poslovanja“ došli su do podatka da je firmu, koja se bavi preradom drveta, ista inspekcija u poslednjih pet godina kontrolisala čak 40 puta! Najduža kontrola trajala je devet meseci, pa nije ni čudno što se neki privrednici u Srbiji osećaju kao da su na porođajnim mukama. Suočen sa zahtevima inspektorke koji očigledno idu za tim da onemoguće normalno poslovanje jednom srednjem preduzeću, vlasnik preduzeća je bio doveden u situaciju da razmišlja o izmirivanju svih obaveza i kazni i da nakon toga zatvori firmu sa 40 zaposlenih radnika.