Ćerke vetra

Stiglo je proleće. Ovog puta nije samrtno, ali je, po običaju, varljivo. No, svejedno, devojke su išetale u grad, prolaze ponosno ulicama. Uskoro će biti još lepše u letnjim haljinama. Dolazi vreme rajskog posla za fotografe. Kako bi ih podstakao, časopis “Profil” je u svom poslednjem broju nekoliko stranica posvetio beogradskim lepoticama. To je mogao svako da naslika. Ali, nekim slučajem, radi se o fotografijama Nenada Marjanovića. Šta je imam sa Nenadom Marjanovićem da se, eto, bavim njegovim marketingom. Nemam ništa. Opet, s druge strane, Marjanović je u ovaj prolećni čas na turneji: ima izložbe u LJubljani, Trstu, Bazelu. Uostalom, ovo i nije tekst o Nenadu. Ovo je priča o devojkama.

Pa, ako vam zatreba fotografija za (doživotnu) ličnu kartu ili pasoš, nemojte tu uslugu brzu i tačnu tražiti od Nenada Marjanovića.

Jer, poznato je kako fotografije za lična dokumenta moraju da izgledaju: levo uho vidi se koliko i desno, oči mirne, pogled prav, usta zatvorena, stav krut. Slika je, što bi se reklo, apsolutno statična. Nije čudno da kada se neko preseli u večna lovišta, ožalošćena porodica istrgne njegovu fotografiju iz lične karte; treba joj za čitulju.

Dakle, Marjanović - ili neko srodnog senzibiliteta - nije za taj posao. Doduše, on jeste fotograf, ali nije običan škljocadžija, ubogi zanatlija sa prašnjavom radnjom kraj neke provincijske pijace. Statičnost mu je mrska. On je, prosto, umetnik pokreta. Konstatacija deluje kao oksimoron kada je fotografija u pitanju. Na Marjanovićevim fotkama je zaustavljena jedna faza pokreta; čak i kada nema direktne naznake o tome, njegovi modeli deluju kao da su se upravo zaustavili ili kao da će tek krenuti. Nemaju nameru da izigravaju lutke u izlozima.

Mislim da je to posledica usađenog autorovog mentaliteta. On živi u Beogradu, kuva odličan pasulj. A u Beogradu duvaju razni vetrovi; ona košava recimo. Ovo je grad večne promaje, ili - kako bi to rekao Kusturica - propuha. Na promaji se ne može dugo stajati kao da ste mermerni kip, nije vam ništa. Morate da sledite smer vetra. Zaključak je jasan: beogradske devojke su kćeri vetra.

Nema sumnje kako ih je to oblikovalo, kako spolja, telesno, tako i u karakteru. Ispalo je dobro. Beogradske devojke su lepotice. Ovde samo gabori odlaze na plastične operacije, ugrađuju silikone. Pravim Beograđankama to uopšte nije potrebno. Otuda je ovaj grad - mislim na Beograd - postao slavan po svom lepom ženskinju. Jedna ovdašnja je svojevremeno dublirala Sofiju Loren: isti stas, ista dužina nogu, struk uzan.I otuda ovde samo drtave kučke laju,a barabe šetaju devojke.

Devojke sa ovih prostora - mislim na bivšu Jugoslaviju - i inače su po lepoti čuvene, ali, što jest-jest, Beograd nosi šnjur. Koncentracija lepote u njemu je katkada čak i nepodnošljiva; neko nedovoljno oprezan izlaže se opasnosti da oslepi sve okrećući se za nogama devojaka u letnjim haljinama. Ovde svaki klinac, samo ako se malo potrudi, može imati devojku za koju bi holivudski moguli dali i poslednji cent iz sefa - ali, samo da je gledaju!

No, postavlja se pitanje otkuda to? Da li se u Beogradu dobro (higijenski, makrobiotički) jede, malo pije, a svi se manijakalno bave sportom između dve posete kozmetičarki ili odlaska u solarijum. Ništa od toga, razume se. Hrana je uglavnom prosečna, ako ne i očajna, viski je falsifikovan, opasan po zdravlje i život, pivo je svetsko, a naše, sapun se upotrebljava samo u nužnoj samoodbrani (inače se slabo troši, tvrde da isušuje kožu i ubrzava starenje), a najpoznatije ovdašnje sportistkinje su navijačice Crvene zvezde ili Partizana.

Velika enigma. Ali, zapravo, nije. Beogradska lepota je plod duha košave, ona je sama duh vetra. Drugačije rečeno, tamo gde nema duha, nema ni lepote. Nema ni vetra. Naročito u ružnom gradu. Naša sudbina je prosta - blato i zvezde. Ono prvo je život, da ne kažem politika, dok je ovo drugo, to večno zvezdano nebo iznad nas, tvorevina duha. Kako bi rekao Kant, zvezdano nebo iznad mene, moralni zakon u meni. Umetnost nemogućeg. Ako je Beograd imao onolike nadrealiste, dadaiste i komuniste (poseban umetnički pravac), zašto bi oskudevao u umetnicima nemogućeg?

Oni iza sebe možda neće ostaviti ništa od tvrdog materijala, ali će biti zapamćeni kao samuraji beogradskog duha, onoga o čemu davno kruže legende. Taj famozni beogradski duh je, na prvi pogled, naročito u očima stranca, šala&komika, zezanje i glupiranje, obično po zadimljenim bircuzima i (u novije vreme) po kafićima, zna da se iscrpljuje prepričavanjem glupih viceva, masnim ogovaranjima, uz ono obavezno “kelner, pitaj šta pije kafana!”, ali je, sve i da je tako, a jeste, jedan osobeni stav prema životu, iskovan u nevoljama, koje će se od sada događati samo drugima. Život je suviše ozbiljna stvar da bi se ozbiljno shvatio. Na prvi pogled, nonšalancija; u suštini, idealistička filozifija na delu. To je najbolje okruženje za uzgajanje lepih devojaka. Pa, ako imate problem da shvatite šta je beogradski duh, samo se okrenite za nečijim (ženskim) lepim nogama. Sve će vam biti jasno. To je to. Izvinite, a kada izlazite sa ortopedije?

Na katalogu za jednu raniju izložbu Nenada Marjanovića stajalo je pitanje NJho’s that girl? Čija je to devojka? Nemam pojma. Nešto mi je poznata. Mora da je Beograđanka. Video sam je na jednoj fotografiji Nenada Marjanovića.