Slasni zalogaji za poneti

Sve srećne porodice liče jedna na drugu zahvaljujući zajedničkom ručku, a u svakoj nesrećnoj svako ruča na svoj način. Mada bi Ana Karenjina imala reč ili dve protiv ovakvog zaključka, naučnici sa univerziteta Kolumbija i njihove kolege sa Harvarda našli su da porodični obedi ne nude samo nutritivne vrednosti. Primera radi, učenjaci sa Kolumbije kažu da tinejdžeri koji jedu porodično imaju bolje ocene, a droga im je manje zanimljiva nego vršnjacima. Harvardovi stručnjaci tvrde da deca govorom najbrže ovladaju uz mamu, tatu i tanjir. Britanski beli mantili misle slično, pa zavide Špancima i Italijanima na čestim porodičnim obrocima. Mediteranci se svejedno boje da je i kod njih zajednička trpeza umirući porodični običaj. Nauka će i dalje raspravljati da li baš porodični ručkovi stvaraju „bolju decu“ ili su i jedno i drugo samo posledica porodične bliskosti. No, imao ili nemao pedagoških prednosti, porodični obrok danas je često draga uspomena. Draga, jer su okupljanja oko trpeze mahom zabavna sve dok se ukućani drže podalje od politike i ocena, a pogotovo od ocena politike. Uspomena su, pak, jer se već napola odmaraju u istoriji. Nekada svakodnevni stoni skupovi isprva su sabijeni u vikende i praznike, a danas se u mnogim kućama panično drže samo za praznike. Uzdaju se u zimu, jer tada mogu da računaju na Božić i Novu godinu, mada ćemo – uzimajući u obzir našu sklonost brisanju i dopisivanju praznika – Novu godinu kad-tad dočekivati u maju, taman da nadomestimo nedostatak prvomajske gozbe. U međuvremenu, porodični se ručkovi, poput mnogih drugih nevoljnika, vraćaju bogu. „Zajednički obed u vreme verskih praznika je fenomen star koliko i sama ljudska civilizacija. Rasprostranjen je u svim religijskim tradicijama, kako animističkim, tako i politeističkim i monoteističkim. Pripadnici najbrojnijih verskih zajednica, poput hrišćana, muslimana i budista, okupljaju se oko zajedničke trpeze za sve svoje velike praznike“, kaže Vesna Vučinić Nešković, profesorka katedre za etnologiju i antropologiju beogradskog Filozofskog fakulteta. tradicija Premda je porodično obedovanje u defanzivi, prva šestorka prazničnih đakonija i dalje je ona nekadašnja: „Sadržaj prazničnih trpeza je u svakom kraju donekle specifičan, određen tradicionalnim pravilima kraja i same kuće, kao i raspoloživim namirnicama u dato doba godine. Šta se tačno sprema za obredne ručkove, u selu je manje podložno promenama nego u gradu, ali u oba područja danas prodiru novi recepti. Ipak, u većini sredina uobičajenu strukturu prazničnog mrsnog obroka čine predjelo, supa, sarma, pečenje, torta i sitni kolači. Posni obrok obično čine riblja čorba i riba, s tim što za Badnje veče porodice koje drže do starih običaja i dalje pripremaju samo pasulj ili kupus kuvan na vodi.“ Rituali koji prate porodične gozbe pod znakom krsta takođe su šaroliki kao nekada. Naravno, svaki je jednom nogom u arhivi. „I danas se u pojedinim seoskim područjima porodice mogu zateći kako za Badnje veče obeduju u kuhinji oko šporeta na drva ili oko ognjišta. Na Luštici u Boki Kotorskoj još opstaje običaj jela iz zajedničke posude, koja se postavlja na lovoriku. Zajedničko obedovanje može da bude i kolektivni čin u kome učestvuje čitava parohija, obično seoska zajednica sa više zaselaka.“ tempo Nezavisno od toga da li se njima slave hrišćanski bog ili dobri haićanski duh Kuzen Zaka ili 29. novembar, svi porodični obedi pate od iste boljke. Teško prate savremeni tempo. Brzom životu odgovara brza hrana, a ne umetnički kreirani ručkovi. No, psiholozi kažu da nismo navikli samo hranu da shvatamo kao nešto što se uzima u prolazu, već i samu porodicu. „Porodica je danas prilično izmenjena u odnosu na onu od pre dvadesetak godina, a promene su se desile u skoro svim oblastima: od porodične strukture, preko načina vaspitavanja dece i uloga u partnerskom odnosu, do relativizacije tradicionalnih vrednosti uopšte. Iako se čini da je velika promena već nastala, promene u porodici proces su koji je tek u začetku, i kao svaka početna faza izazivaju različite reakcije ljudi. One se kreću u dijapazonu od osećanja olakšanja do očaja zbog izgubljene precizne strukture funkcionisanja. Jedan od značajnih činilaca porodičnog života koji se u savremenoj porodici nekako izgubio je upravo porodični ručak, tradicionalni ritual okupljanja porodice, koji je doskoro bio obavezan na dnevnom nivou da bi danas bio stavljen pod znak pitanja čak i nedeljama i praznicima“, kaže psihološka savetnica Iva Branković. Nova labavost porodičnih veza može, naravno, voditi i dobru i zlu, to jest može doneti i više samostalnosti i više otuđenja. Shodno tome, i silazak zajedničkog ručka sa gurmanske pozornice ima i zlo i dobro lice. „Porodični rituali su veoma snažno sredstvo za očuvanje bliskosti među članovima porodice i snažno utiču na kvalitet njihovih međusobnih odnosa. Predvidljivost porodičnih rituala, koliko god da je nekad monotona, u suštini ima pozitivno, umirujuće dejstvo na članove porodice, a posebno je važna za decu koja vape za predvidljivošću u svetu koji im je još nepoznat. Rituali ljudima koji u njima učestvuju omogućuju da osete stabilnost, a jedna od osnovnih funkcija porodice je upravo ta – da stvori „sigurnu bazu“ svojim članovima, takvu u kojoj će se osećati dobro, iz koje mogu slobodno da istražuju spoljni svet i u koju mogu uvek da se vrate. Učestvujući u ritualu, takođe, članovi porodice jedni drugima šalju poruku da su ujedinjeni, iako različiti, i da su tu jedni za druge. Okupljanje porodice oko stola je možda jedan od najznačajnijih porodičnih rituala, sa najsnažnijom simbolikom, jer predstavlja osnovne funkcije porodice: obezbeđuje hranu i zadovoljava potrebu za pripadnošću.“ ritual Tamo gde porodičnog zajedništva nema, nikakvo ga pečenje neće stvoriti, pa ni izostanak zajedničkog ručka nije velika šteta. „Porodični ručkovi, kao i svi drugi ustaljeni rituali, ponekad izgube svoju suštinu i svedu se na puku formu. Tada gube svoj značaj i predstavljaju balast za članove porodice. Zato je danas, kada užurban način života ne dozvoljava onoliko porodičnih okupljanja kao ranije, dobro imati na umu da ta forma nije nezamenjiva i da je na svakoj porodici da bude kreativna i uspostavi lične rituale, koji će imati iste funkcije i članovima porodice doneti iste, ako ne i veće dobrobiti.” Etnolog Vesna Vučinić Nešković zajedničke porodične obroke naziva „čuvarima tradicije i jezgrom kućnih obreda“. Kada je tako, za njih se naposletku može reći što i za svaku tradiciju – da li je vredi čuvati zavisi od toga da li porodica od nje ima koristi. No, teško se nešto može zameriti onima kojima je miris bakine kuhinje argument jači od svake naučne analize. Prednosti zajedničkog ručka Čikaška dijetetičarka Beki Hend je za one čiji je život toliko brz da nemaju vremena ni za čitanje, sumirala moguće prednosti zajedničkog obedovanja u osam tačaka. NJenim redosledom, ručajući i spremajući obrok zajedno, porodica može da razgovara, nauči juniore stonim manirima, otvori deci nove svetove novim ukusima, hrani se bolje, zajednički radi, spreči tinejdžerske devijacije, izbori se za bolje ocene potomaka i uštedi.