Bakterije nove generacije

Kao da naučnicima nije dovoljno to što više ne mogu da izađu na kraj sa sve većim brojem bakterija otpornih na antibiotike, već im se u te takoreći “domaće” u poslednje vreme mešaju i superbakterije koje jednostavno odbijaju da umru. Ove godine paniku je izazvala pojava bakterije EHEC koja se odjednom i niotkuda pojavila u hrani, zarazila oko 3.000 ljudi i uzela tridesetak života. Naučnici su posumnjali da se radi o bakteriji koja je namerno dugo bila izložena antibioticima (u laboratorijskim uslovima) da bi stekla otpornost jer je, po njihovom mišljenju, nemoguće da do mutacije dođe tako naglo. Međutim, ovo nije prvi slučaj da se bakterija dodatno naoružava i seje strah. Pre nekoliko godina imali smo sličnu situaciju sa pojavom stafilokokne superbakterije poznate pod imenom MRSA. Priča o njoj je punila novine, panika je zahvatila sve kontinente, a završilo se tako što se „odomaćila” i to ne samo u bolnicama već i u zatvorima, obdaništima i teretanama. Nakon nje na scenu je stupila NDM-1, daleko opasnija jer za nju ne postoji nijedan antibiotik dok na MRSA deluju čak dva. Zbog toga je Timoti Volš, naučnik sa Univerziteta u Kardifu, prozvao farmaceute da osmisle novi lek koji bi bio delotvoran, ali javnost na to nije gledala blagonaklono – poziv je usledio nakon što je Svetska zdravstvena organizacija objavila kraj pandemije virusa H1N1 i ocenjeno je da se veštači naduvava opasnost da bi se finansirale farmaceutske kompanije. Međutim, izvestan broj stručnjaka smatra da u celoj priči nema ni tajnog oružja pravljenog u laboratoriji, ni zavere svetske farmaceutske industrije, već da je sve to posledica evolucije u kojoj ljudi rade šta hoće, a mikroorganizmi šta moraju, da bi opstali. nehigijena Ipak, kada bi se pojavila informacija da u nekoj zemlji svakoga dana dvoje ljudi dobije sepsu a da svakog četvrtog dana neko umre od nje, verovatno bismo pomislili da stiže iz neke od nerazvijenih zemalja u kojima su lekari, higijena i lekovi deficitarni, a i postojanje vodovoda pod sumnjom. Ali kada ta informacija stigne od Instituta za javno zdravlje Dr Milan Jovanović Batut i kada nam zvanična statistika potvrdi da je sepsa samo jedan od problema, jer nas kose i druge zarazne bolesti koje su u civilizovanim društvima uglavnom zaboravljene, onda se nameće pitanje – ko je kriv? Prljavi građani koji ne vode računa o sebi? Teško, ako imamo u vidu da je prošle godine zaraženo 775 ljudi, a umrlo 76, od kojih osam beba, i da su gotovo svi trovanje krvi dobili u bolnici. Konkretno, od pet do deset odsto pacijenata tokom hospitalizacije dobije bolničke infekcije, a imunolozi ističu da ležanje na intenzivnoj nezi, urologiji, hirurgiji i ginekologiji može biti veoma opasno „ako nisu zadovoljavajući higijenski uslovi“. Koliko opasno objašnjavaju podaci Batuta: tokom 2010. najviše je bilo infekcija urinarnog trakta, oko 30 odsto, operisanog mesta 27 odsto i slučajeva sepse oko 17 odsto. I to nije kraj jer se statistika vodi traljavo, kako potvrđuje nekoliko sagovornika NIN-a. Zorica Marković, predsednica udruženja za prava pacijenata Klub zdravlje i urednica portala Zdravoskop, podseća da se 30 odsto pacijenata leči privatno i da njihovi zdravstveni kartoni ne ulaze u zvaničnu statistiku, tako da nemamo pravu sliku o tome šta se dešava i od čega i koliko bolujemo. Iako sve upućuje na to da nam je statistika, čak i manjkava, poražavajuća, primetno je da sem konstatacije niko ne nudi rešenje. Umesto toga uglavnom nam stižu samo opravdanja da nismo jedini, da su bolničke infekcije prisutne u celoj Evropi, da su bakterije sve rezistentije zbog prekomerne upotrebe antibiotika i da su tome doprineli i građani koji ih na svoju ruku piju u neograničenim količinama. A kada su građani krivi, onda država ima rešenje – donela je čitav niz mera kako da im antibiotike učini nedostupnijim i na tome se stalo. Tačno je da govorimo o problemu koji postoji na celoj Zemljinoj kugli i da u Evropi od bolničkih infekcija godišnje umre oko 25.000 ljudi. Jedina razlika između nas i ostalih je u tome što se broj obolelih u Evropi iz godine u godinu smanjuje (pre nekoliko godina je bio 37.000), a kod nas još ne postoji ni plan kako da to uradimo. Svaki put kada se pomene neki alarmantan problem nadležni nam uzvrate sa visinom izdvajanja u zdravstvo i objasne da su nemoćni. Međutim, ako imamo u vidu da zbog bolničkih infekcija pacijenti u bolnici leže 6, 5 dana duže nego što bi njihova bolest iziskivala, onda se pitanje rentabilnosti u ulaganje može malo drugačije postaviti. alarm Za suzbijanje bolničkih infekcija su nam potrebna dva preduslova: pristojne bolnice i higijena. Kako to izgleda u praksi objašnjava Zorica Marković: „Nedopustivo je da postoji samo jedno kupatilo na svakom spratu, a viđala sam i po samo jedan VC koji nema ni bravu. Uslovi u kojima nam se ljudi leče sigurno utiču na širenje bakterija.” Ako isto pitanje postavimo pacijentima, čućemo i teže reči. Porodilje najčešće ističu da su po više dana ležale u istim spavaćicama, krvavim i ulepljenim, a kada su molile da od kuće donesu čiste, dobijale su odgovor – ne može, nisu sterilne. Činjenica da svaki treći pacijent posle operativnog zahvata dobije neku infekciju je više nego alarmantna, a podaci da su osim njih najugroženiji oni kojima se stavlja urinarni, centralni venski i periferni kateter jasno govori da postoje ozbiljni propusti u nezi, kao i nepoštovanje postupka sterilizacije i dezinfekcije. Nažalost, umesto plana, ako ne u 12 tačaka, onda bar u tri-četiri, za sada se pojavio samo jedan predlog – da se što veći broj pacijenata leči ambulantno ili u dnevnoj bolnici. Znači li to da nam podizanje nivoa nege u bolničkim uslovima nije u planu? Strategija prevencije Evropska unija je 17. novembra pokrenula petogodišnji plan za suzbijanje „sve veće opasnosti“, a evropski komesar za zdravstvo DŽon Dali je pozvao zemlje članice da preduzmu brze i odlučne mere na čijem sprovođenju će zajedno raditi zdravstveni stručnjaci, industrija, poljoprivreda... Plan predviđa 12 mera, koje se pre svega odnose na prevenciju infekcija, posebno u bolnicama, kao i na „opreznu“ upotrebu antimikrobnih sredstava i na ulaganje napora u istraživanja, u koja se ne ulaže dovoljno.