Karambol u oblacima

Na Gugl mepsu i Fejsbuku nalazi se u granicama Azerbejdžana. Na Skajpu je deo Jermenije. Nezavisnost je proglasio pre punih dvadeset godina, ali ga do sada nije priznala nijedna država, čak ni Jermenija, iako koristi njenu valutu, pozivni broj i registarske tablice. „Nepriznati? Pa šta, do sada smo se već navikli“, odgovaraju žitelji Nagorno Karabaha, jermenske enklave unutar međunarodno priznatih granica Azerbejdžana, koja de facto funkcioniše kao samostalna država, sa sopstvenom vladom, policijom i zajedničkom jermenskom vojskom. Za 140.000 karabaških Jermena je pomisao da jednoga dana prihvate vrhovnu vlast Bakua – ravna katastrofi. Za Azerbejdžance je predlog da se odreknu 20 odsto teritorije i 750.000 prognanih izbeglica – ravan katastrofi. Kavkaski kombi, popularna „maršutka“, zaustavlja se posle petočasovne vožnje iz Jerevana na travnatom prevoju južnih obronaka Malog Kavkaza. Vazduh je redak, a pogled širok, pastelnih boja. Karta kaže da prelazim međunarodnu granicu Jermenije i Azerbejdžana, ali graničnih prelaza nema. Samo četvrtasti saobraćajni znak „Dobrodošli u slobodnu Republiku Nagorno Karabah“. Jermenska porodica Tadevosjan, koja takođe putuje iz Jerevana, ne krije ushićenje, fotografišu se i smeju. Uskoro će, posle dugo vremena, videti brata, sina i sestrića Miku, koji kao doktor služi dvogodišnji vojni rok u bolnici u Stepanakertu, prestonici samoproglašene države. Ujak Rubenje za tu priliku doleteo je iz Moskve, a sestra Margarita na kratko odložila odlazak na studije u SAD. Majka Natalija kaže da je sa mužem Artašesom odbrojavala dane do polaska u Karabah. „Prvih 12 meseci je nekako prošlo. Druga godina se vuče kao vek.“ Nekoliko kilometara niz padinu, a vozač ponovo koči. Uz mali kontrolni punkt, jedna do druge, vijore se jermenska crveno-plavo-narandžasta trobojka i zastava Nagorno Karabaha, istih boja, ali sa dodatom cik-cak šarom koja simbolizuje odvojenost sporne teritorije od Jermenije. Dok čekam da graničari u smešnim komunističkim šapkama provere dokumenta, pomažem nepoznatoj devojci iz grupe da popuni formular za vizu. Na putovanje je krenula iz malog sela u blizini Praga, gde je s nestrpljenjem čekaju njeni trećaci. „Skoro sam prvi put čula za Nagorno Karabah i to ime mi se učinilo veoma zanimljivim. Zbog toga sam došla“, objašnjava uz vedar osmeh. Nismo daleko odmakli kada sam prvi put uočio spaljene ostatke kuća, razbacane po proplanku koji se spušta ispod puta. „Azersko selo. Svi su pobegli kada je pao Berdzor“, kaže mi Artašes, potpuno mirnim glasom. Berdzor je jermenski naziv za Lačin, azerbejdžanski grad čija je nesreća što se u jeku rata našao na strateški važnom koridoru koji spaja Nagorno Karabah sa Jermenijom. Neposredno pre nego što su Jermeni, posle žestokih borbi, preuzeli kontrolu nad Lačinom, većinsko azerbejdžansko stanovništvo već je tražilo spas na traktorima i konjskim zapregama. pejzaž Na sunčanom septembarskom danu šumovite padine Karabaha deluju kao obronci Zlatibora ili Povlena, a njegova travnata polja, ispresecana planinskim potocima i rečicama, podsećaju na šumadijska. Kvalitetan magistralni put koji povezuje Istočnu Jermeniju i Stepanakert, izgrađen donacijama brojne jermenske dijaspore, u upadljivom kontrastu preseca sirotinjska naselja i zamrznute dečje poglede. Raspevani vozač samouvereno pripoveda o svojim ratnim danima, ali publika ne pokazuje posebno interesovanje za njegove priče. Zaustavljamo se kod prvog prodavca kukuruza, jedine prilike da se uz put potroše jermenski drami. Sićušni deka bojažljivo uvija pečene klipove u kukuruzovinu i pruža ih putnicima. Ne krije nostalgiju za sovjetskim vremenima. „LJudi su u ovim krajevima nekada za praznike klali vola i čašćavali čitavo selo. Sada je sve to prošlost i svi smo izolovani.“ Tabla pokazuje 20 kilometara do Šušija, 30 do Stepanakerta. „U Šuši moramo da svratimo. Šuši je Jerusalim Karabaha“, kaže Natalija i majčinski savetuje da obavezno stavimo kačkete. „Sunce na ovoj visini deluje benigno, ali se za čas izgori.“ Ulazak u Šuši, koji Azerbejdžanci zovu Šuša, je ulazak u prostor tame, čak i kada je grad, kao tog dana, okupan suncem. Klizimo iskasapljenim ulicama kroz potpuno puste i uništene kvartove. „Kada su ovde prestale borbe?“, pitam Rubena, zatečen obimom razaranja. „U maju 1992. Za nas je to bila velika pobeda u ratu.“ traume Stara prestonica Karabaha oličava najbolje i najgore u jermensko-azerbejdžanskim odnosima. Osnivač Šušija, muslimanski feudalni gospodar Panah Kan, odabrao je Jermenku za ženu, a skladan suživot dominantne azerske i manjinske jermenske zajednice pogodovao je kulturnom procvatu grada. U 19. veku bio je stecište umetnika širom Južnog Kavkaza i nazivan je „azerbejdžanskim konzervatorijumom“, jer je dao mnoge ugledne kompozitore i pevače. Utvrđen na stenovitom uzvišenju, Šuši je uspešno odolevao pokušajima osvajanja, ali ne i pritiscima iznutra. Posle prvog talasa međuetničkog nasilja 1905, usledio je još veći pogrom nad Jermenima 1920. godine, kada je azerska vojska poharala grad i uništila jermensku četvrt. Ruski pisac Osip Mandeljštam kasnije je zapisao da je Šuši izgledao kao grad duhova sa „četrdeset hiljada mrtvih prozora“. Kada je u podnožju osnovan Stepanakert i proglašen za sovjetsku prestonicu Karabaha, Šuši je postao centar azerbejdžanske zajednice, a izbijanjem rata njeno glavno utvrđenje unutar jermenske enklave. Azeri su od januara do maja 1992. godine iz Šušija držali Stepanakert pod opsadom, žestoko razarajući stambene četvrti i terorišući stanovništvo. Jermeni su, u iznenadnom blickrigu, osvojili grad i spalili ga, skoro do temelja. Na surovu odmazdu danas podseća delimično obnovljena džamija, u neposrednoj blizini besprekorno rekonstruisane jermenske crkve u centru grada. „Slikaću da pokažem svojim azerbejdžanskim prijateljima, da mi ne uništavamo njihove spomenike“, dobacuje Margarita, u emotivnom zanosu. Nisam joj poverovao, gledajući usamljenu građevinu raskomadanih minareta, zaraslu u korov. Nekoliko koraka dalje čuju su i ljudski glasovi. Muk džamije i žamor tek venčanih mladenaca na ulazu raskošne crkve Hrista Spasitelja. Par golubica, po tradiciji, poletelo je iz njihovih ruku ka nebu. „Vi ste iz Srbije, je l` da?“, bojažljivo me pita jedna starija saputnica iz Jerevana. „Da, iz Beograda“, odgovaram. „Jao, pa ja sam obožavala Đorđa Marjanovića, K ’o nekad u osam... I Radmilu Karaklajić. Slušala sam ih oboje kada su pevali u Jermeniji“, priča poneseno. Ugođaj je bio potpun kada sam joj uzvratio da je Šarl Aznavur podjednako voljen u mojoj porodici. „Nemojte da propustite Ganzasar i Amaras. To su naše najveće svetinje u Karabahu“, dodala je i uputila se ka grupi koja je posmatrala lokalni turnir u šahu. „Idemo li do Agdama?“, pitam znatiželjno tek što smo krenuli, a vozač odmahuje rukom i pokazuje masivni memorijalni tenk, postavljan na uzvišenju iznad puta. „To je prvi koji je ušao u Šuši“, kaže ponosno. Na maslinastoj karoseriji, tik ispod otvora, primećujem beli krst. Nacrtan je na brzinu kako bi se vozilo razlikovalo od identičnih tenkova koje je posle raspada Sovjetskog Saveza koristio Azerbejdžan.„Ne može u Agdam, vojska ne dozvoljava. Tamo ionako nema ničega da se vidi osim zmija i guštera“, kaže mi Artašes, kome se očigledno nije dopala prethodna ideja. Agdam je pre rata bio razvijeni sovjetski grad sa oko 100.000 mahom azerbejdžanskih stanovnika, širokim avenijama, uređenim parkovima i raskošnom džamijom. Kažu da se po sunčanom danu mogao lepo videti već nakon desetak minuta vožnje od Stepanakerta, sa brda koja se uzdižu na severoistoku grada. Kada se danas stoji na istom mestu, ne nazire se da se u prostranoj ravnici ikada trčalo za fudbalskom loptom ili zaljubljivalo. Ne vidi se ni obris života. Samo zaglušujuća tišina, koja odzvanja jezivim tonalitetom. Združene vojne snage Karabaha i Jermenije su u julu 1993, u vihoru političkih previranja u Bakuu, pokrenule veliku ofanzivu na nebranjeni Agdam, izlazeći van administrativnih granica Nagorno Karabaha. U najvećem izbegličkom egzodusu nakon Drugog svetskog rata, preko 350.000 azerbejdžanskih civila napustilo je grad i okolna naselja. Agdam je pretvoren u azerbejdžansku Hirošimu, grad duhova koji je potom uništen i opljačkan tako da nikada ne bude ponovo naseljen. Od prekida vatre u njegovoj neposrednoj blizini pruža se kontaktna linija dve vojske, koje su na nekim tačkama udaljene svega desetak metara. Incidenti su česti, a u razmeni vatre godišnje nastrada pedesetak vojnika i civila. „Uvek uzvratimo“, dobacuje Ruben. atrakcija Umesto u Stepanakert, većinski odlučujemo da nastavimo severno, ka manastiru Ganzasar, jednom od najstarijih na Kavkazu. Redovi uskih nadgrobnih spomenika izranjaju iz suve trave, ali muslimansko groblje više nema ko da održava. Svega nekoliko Azerbejdžanaca ostalo je da živi u Nagorno Karabahu, isključivo u mešovitim brakovima. Brzo stižemo u selo Vank, koje ne liči ni na jedno u regionu. Zelenilo je uredno podšišano, kuće sveže okrečene, a zgrade potpuno nove, kao da su premeštene iz nekog „dosadnijeg“ i bogatijeg dela sveta. Objašnjavaju mi da je rusko-jermenski biznismen poreklom iz ovog kraja finansirao detaljnu obnovu sela, uključujući i novu školu, vrtić, hotel i put do Stepanakerta. O istom trošku je 2008. godine organizovano masovno venčanje 700 jermenskih parova, a tom prilikom mladencima je uručio po 2.000 $ i – kravu. Posebna seoska „atrakcija“ je visoka ograda koja se pruža sa obe strane puta. Na prvi pogled zbunjuje nejasna kombinacija beskrajnih brojeva i ćiriličnih slova. Pogledam bolje i razaznam bizaran „pobednički trofej“ u celini izrađen od starih azerbejdžanskih automobilskih tablica. Ulazimo u portu manastira Ganzasar, sagrađenog na šumovitom uzvišenju iznad sela. „Ovde ću se udati, ako se to ikada desi“, kroz osmeh dobacuje Margarita i dodaje da je tokom rata mladi sveštenik ostao sve vreme u crkvi. „Pokušali su nekoliko puta da je sruše i jedna bomba je pala na Ganzasar, ali nije eksplodirala“, tvrdi mlada Jermenka dok namešta aparat, pokušavajući da uhvati bogati reljef na centralnoj kupoli. Miris voska „hvata“ već na vratima, kroz prozore lome se zraci prigušene svetlosti. Vreme kao da stoji. U potpunom miru palim sveću za one koji su tu i one koji treba da se vrate. život U Stepanakert smo stigli u suton, kada se u niziju centralnog Karabaha spušta sveži vazduh sa okolnih planina. Dugačkim bulevarima ređaju se sovjetske i moderne zgrade, okićene zastavama ćilimskih šara. Radnici napuštaju brojna gradilišta - malo šta ne treba popraviti u Stepanakertu, iako se ostaci ratnih razaranja ne vide kao u drugim delovima Karabaha. „Hoćete li moći da svratite na svečanost?“, pita me ljupka devojka dok mi pruža flajer, tek što sam zakoračio iz vozila. Na novoizgrađenom gradskom stadionu uskoro će biti obeležena 20. godišnjica od proglašenja nezavisnosti Nagorno Karabaha. „Izvini, ali neću moći. Tada ću biti kod kuće, a ona je daleko odavde“, pokušavam da se opravdam. „Zar nikako nećete moći? Biće koncert i plesači, to je veliki dan za našu zemlju...Ako ne odete kući, hoćete li onda doći?“„Vrlo rado“, odgovaram dirnut njenom posvećenošću. Tadevosjanovi su ponovo na okupu, veseli i puni života. Natalija i Margarita ne kriju suze radosnice i naizmenično grle nasmejanog Miku. Artašes i Ruben se nekako drže. Iako jermenski ne razumem, čini se kao da prepoznajem svaku njihovu reč i delim divan kadar porodične sreće. Poziv na večeru se u ovim krajevima nikada ne odbija. Tradicionalna pšenična supa je dobra, lokalna dudovača mnogo bolja.„Čak iz Srbije? Otkuda ti uopšte ovde?“, pita Mika u jednom trenutku. Nisam imao odgovor. Mirovni proces Rat u Nagorno Karabahu završio se u maju 1994, ali mir još nije počeo. Mnogi poznavaoci kavkaskog konflikta veruju da format pregovora Baku-Jerevan, prihvaćen još 1997, umnogome sputava postizanje čak i okvirnog rešenja. U okviru OEBS-a je još tokom rata formirana Grupa iz Minska, predvođena Rusijom, Sjedinjenim Državama i Francuskom, koja je do danas ostala glavni međunarodni forum za posredovanje u konfliktu. Najnovije inicijative predvodi Rusija, bez posebne zainteresovanosti zapadnih prestonica. Put u rat Sa nacionalnim buđenjem Jermena i Azerbejdžanaca u 19. veku počeli su prvi sukobi, a do ulaska boljševika u Karabah regionom su već protutnjala dva brutalna građanska rata. Jermeni tvrde da je Staljin „poklonio“ Karabah Azerbejdžancima, dok Azerbejdžanci insistiraju da je tim rešenjem samo potvrđeno zatečeno stanje. Tokom najvećeg perioda postojanja Sovjetskog Saveza, državni vrh je s uspehom sprečavao varničenje etničkih animoziteta i odbijao retke jermenske peticije za reviziju statusa. Međutim, s početkom Gorbačovljevih reformi i labavljenjem centralnog aparata, Jermeni su procenili da je došao trenutak da se ispravi ono što i danas smatraju za „tešku istorijsku nepravdu“. Karabah je, pod patronatom Jermenije, postao prvi disidentski region koji je otvoreno počeo da provocira posustali sistem, rušeći sovjetske tabue sve češćim građanskim protestima i neposlušnošću. Narodne mase su na obe strane izašle na ulice nakon prvih međuetničkih incidenata, ali je pogrom nad desetinama hiljada Jermena u obalskom gradu Sumgaitu i Bakuu u februaru 1988. godine razbuktao strasti i doveo do uzvratnog terora nad azerskim starosedeocima u Jermeniji. Sovjetske trupe, poslate da uspostave red, mogle su samo da usmeravaju kolone izbeglica u suprotnim pravcima. Azerbejdžan i Jermenija proglašavaju nezavisnost od Sovjetskog Saveza u septembru 1991, a Nagorno Karabah od Azerbejdžana u decembru iste godine. Rat je počeo.