Sportsko znanje za političare

Ovako sam govorio prijateljima gastarbajterima do 2004. godine. Oni su odgovarali da su zahvaljujući meni razumeli pravo značenje reči “ekspatriot“. To nije samo čovek koji živi u tuđoj zemlji, to je i „bivši patriota“ koji više ništa ne oseća prema zemlji u kojoj je rođen. Nije vredelo pominjanje donacija i humanitarne pomoći. Negledanje Pinka i ostalih televizija me je toliko devalviralo da mi ni zlatna podloga u vidu redovnog odlaska u crkvu nije pomogla. A onda sam otišao na Olimpijske igre u Atinu. Kupio sam ulaznice za polufinala košarke i odbojke. Model odlučivanja je uključio parametre kao što su tradicija, kvalitet i novoprobuđeni optimizam u Srbiji. Nije pomoglo, naši se nisu kvalifikovali. Shvativši veličinu svojih zabluda, pokušao sam da spasem obraz kupovinom karata za vaterpolo finale, u poslednjem trenutku. Nije uspelo – jedino sam u tramvaju ka plivalištu nakratko sreo Dragana Đilasa koga sam poznavao iz nekog prošlog života. Čovek je, naravno, imao kartu, tačno je znao ko će u finale, a ko neće. U deliću sekunde sam shvatio svoje limite i šta sam propustio negledanjem srpske televizije. Povratak u Amsterdam je bio dramatičan. Zgrada u koju sam se preselio nije dozvoljavala ugradnju satelitskih antena. Očajan, počeh da tražim po internetu. Snimak utakmice tamo, snimak demonstracija ovamo. Pevačice koje ponekad pevaju. Političari koji govore i kada ćute. I obrnuto. Informacije o rodnom kraju ispuniše moj život. Niko me više nije zvao ekspatriot, ponovo sam bio gastarbajter. Dokazi o mom poznavanju prilika u Srbiji su se množili. Unapred sam kupio ulaznice za polufinale i finale košarkaškog prvenstva u Turskoj. Naši su zaista bili u polufinalu, a pola sekunde i sudija bez FIBA dioptrije su ih delili od finala. Onda je sve kulminiralo kupovinom karata za finale Dejvis kupa 2010. Pun pogodak! Spreman sam da se vratim u Srbiju i donosim prave odluke! Ima tu nekoliko rupa, naročito u borilačkim sportovima, ali to bih nadoknadio celodnevnim gledanjem televizije nakon preseljenja. „A od čega bi živeo?“, pitaju me prijatelji. „Posvetio bih se politici“, odgovaram ja, „tako bi moje sportsko znanje došlo do izražaja“. Oni zaključuju da sam spreman. Mada, priznaju, već duže vreme ne gledaju srpsku televiziju. Autor je direktor u Hjulit-Pakardu