Kapitalizam je socijalizam za bogate

Šta činiti nakon okupacije Volstrita, kada su protesti započeti daleko odatle (na Bliskom istoku, u Grčkoj, Španiji, Ujedinjenom kraljevstvu) sada osnaženi i počinju da se šire svetom? Jedna od velikih opasnosti sa kojom se demonstranti već suočavaju jeste da se zaljubljuju u sebe same, u lep provod na „okupiranim“ mestima - takav primer mogli smo da vidimo na protestu u San Francisku u nedelju, 16. oktobra 2011. godine, koji se pojavio kao odjek okupacije Volstrita, kada se jedan čovek obratio okupljenima pozivajući ih da učestvuju u tom događaju, po njemu očigledno nalik okupljanjima u stilu hipi pokreta šezdesetih godina prošlog veka: „Pitaju nas kakav je naš program. Mi nemamo program. Okupili smo se da se dobro provedemo.“ Karnevali su nekako jeftini – istinski test njihove vrednosti je ono što ostane vidljivo dan posle, način na koji će se naš uobičajeni svakodnevni život promeniti. Demonstranti bi trebalo da se zaljube u težak i strpljiv rad, jer oni predstavljaju početak, a ne kraj, tako da je njihova osnovna poruka: tabu je raskrinkan, ne živimo u najidealnijem svetu, dozvoljeno nam je, zapravo, naša je obaveza da razmišljamo o alternativama. Nalik na Hegelovo trojstvo (trostepena shema dijalektičkog postupka: teza-antiteza-sinteza), zapadna levica je obišla čitav krug, nakon što je napustila tzv. suštinu klasne borbe zarad mnogobrojnih borbi poput antirasističkih, feminističkih i drugih, „kapitalizam“ je sada očigledno nanovo iznikao kao suštinski problem. Dakle, prva lekcija koju treba naučiti jeste: ne treba kriviti ljude i njihove stavove. Problem nisu korupcija i pohlepa, već je to sistem koji nas tera da budemo potkupljivi. Rešenje nije „glavna ulica, a ne Volstrit“, već promena sistema u kojem „glavna ulica“ ne može da funkcioniše bez Volstrita. Predstoji nam dug put, a uskoro ćemo morati sebi da postavimo i istinski teška pitanja – pitanja koja se ne tiču onoga što ne želimo i nećemo, već upravo onoga što želimo i hoćemo. alternative Koje to društveno uređenje može da zameni postojeći kapitalizam? Kakve nam to nove vođe trebaju? Kakvi organi, uključujući i one koji se bave kontrolom i represijom? Alternative koje nam je ponudio 20. vek očigledno nisu bile odgovarajuće. Bez obzira na uzbuđujuće uživanje u zadovoljstvima „horizontalne organizacije“ protestnih gomila sa njihovim ravnopravnom solidarnošću i slobodoumnim raspravama bez zaključaka, treba takođe da imamo u vidu i ono što je nekoć napisao Gilbert Kit Česterton: „Biti samo slobodouman, ne znači ništa; cilj otvaranja uma, kao i otvaranja ustiju, jeste da prihvati nešto opipljivo.“ Ovo isto važi i za politiku u nesigurnim vremenima: rasprave bez zaključaka moraju se uskladiti ne samo sa nekim novim dominantnim odrednicama (Master signifiers), već i u pogledu konkretnih odgovora na staro lenjinističko pitanje – „Šta nam je činiti?“ Jednostavno je odgovoriti na direktne konzervativne napade. Da li su protesti neamerički? Kada konzervativni fundamentalisti tvrde da je Amerika hrišćanska nacija, treba se prisetiti šta je, zapravo, hrišćanstvo: Sveti duh, društvo slobodnih i ravnopravnih vernika ujedinjenih u ljubavi. Upravo demonstranti predstavljaju Sveti duh, dok su oni u Volstritu pagani koji se klanjaju pogrešnim idolima. Jesu li demonstranti nasilni? Zaista, jezik kojim se služe može nam se učiniti nasilnim (okupacija, i tako dalje), ali oni su nasilni samo u smislu u kojem je to bio i Mahatma Gandi. Oni su nasilni jer žele da stave tačku na način na koji se stvari odvijaju – ali kakvo je to nasilje u poređenju sa nasiljem koje je potrebno da bi se održalo lagodno funkcionisanje globalnog kapitalističkog sistema? Sanjari NJih nazivaju gubitnicima – ali zar pravi gubitnici nisu oni u Volstritu, i zar njih nisu iz škripca izvukle stotine milijardi našeg novca? Oni se nazivaju socijalistima – ali u SAD već postoji socijalizam za bogate. NJih okrivljuju za nepoštovanje privatnog vlasništva – ali spekulacije Volstrita koje su dovele do kraha 2008. godine upropastile su više teško stečenog privatnog vlasništva nego što bi to mogli da učine demonstranti kada bi danonoćno uništavali – samo se prisetite na hiljade oduzetih domova. Oni nisu komunisti, ako pod komunizmom smatramo društveno uređenje koje se zasluženo urušilo 1990. godine – i imajte na umu da komunisti koji danas imaju moć upražnjavaju najbezdušniju kapitalističku vlast (u Kini). Uspeh kineskog kapitalizma vođenog na komunistički način jeste preteći znak da je brak između kapitalizma i demokratije na ivici razvoda. Jedina komunistička karakteristika demonstranata ogleda se u tome što brinu o običnom narodu kojem kapitalistički sistem preti. Na demonstrante se gleda kao na sanjare, ali istinski sanjari su upravo oni koji zamišljaju da stvari unedogled mogu biti onakve kakve jesu, sa tek ponekom kozmetičkom izmenom. Oni nisu sanjari, već buđenje iz sna koji se pretvorio u noćnu moru. Oni ništa ne uništavaju, već reaguju na sistem koji postepeno sam sebe uništava. Svima su nam poznate one klasične scene iz crtanih filmova: mačka dolazi do ambisa ali svejedno nastavlja da korača, ne obazirući se na činjenicu da pod njom nema čvrstog tla; počinje da pada tek kada spusti pogled i ugleda provaliju. Demonstranti samo podsećaju one na vlasti da pogledaju naniže. To je jednostavan deo priče. Demonstranti treba da se pripaze ne samo neprijatelja, već isto tako i neiskrenih prijatelja koji se tek pretvaraju da ih podržavaju, dok s druge strane već ozbiljno rade na tome da razvodne protest. Kao što imamo kafu bez kofeina, bezalkoholno pivo, sladoled bez masnoća, i oni će pokušati da demonstracije pretvore u bezopasni moralistički gest. U boksu, „klinč“ znači zgrabiti protivnikovo telo jednom ili obema rukama da bismo sprečili ili ublažili njegove udarce. Reakcija Bila Klintona na demonstracije na Volstritu odličan je primer političkog klinča; Klinton smatra da su demonstranti „u suštini... pozitivna stvar“, ali je istovremeno zabrinut nesuvislošću njihovih razloga: „Oni moraju biti za nešto konkretno, a ne samo protiv nečega, jer kada ste usredsređeni protiv nečega, neko drugi će ispuniti prazan prostor koji se tom prilikom stvori“, rekao je. Klinton je predložio da se demonstranti priklone poslovnim planovima predsednika Obame, za koje je tvrdio da će iznedriti „nekoliko miliona radnih mesta u narednih godinu i po dana“. Akcija Ono čemu se treba odupreti u ovoj fazi upravo je ovakav ishitren pokušaj da se energija protesta preusmeri u grupu „konkretnih“ pragmatičnih zahteva. Da, protesti jesu stvorili jednu vrstu vakuuma – praznog prostora na polju hegemonističke ideologije, a da bi se ovaj vakuum na pravilan način ispunio, potrebno je vreme, s obzirom na to da je reč o bremenitom vakuumu, mogućnosti nečega sasvim novog. Demonstranti su izašli na ulice upravo zato što im je dosta sveta u kojem je dovoljno reciklirati limenke koka-kole, darivati nekoliko dolara u humanitarne svrhe ili kupiti „starbaks kapučino“ – od čega će jedan procenat otići u svrhe rešavanja problema Trećeg sveta – da bismo se osećali bolje. Nakon što su rad i torturu predali u ruke drugima, nakon što su čak i ljubav prepustili bračnim agencijama, uočili su da su odavno u tuđe ruke predali i političke obaveze – i žele da ih povrate. Nastavak u sledećem broju Superstar savremene teorije Hvaljen do zvezda i osporavan do poslednjeg slova, kao što i priliči velikom intelektualcu, Slavoj Žižek je neko za čije mišljenje uvek ima mesta u svetskim medijima i na svetskim katedrama. Rođen je 21. marta 1949. u LJubljani, na čijem je univerzitetu i diplomirao, a psihoanalizu je studirao u Parizu. Piše o temama u rasponu od ideologije, globalizacije, kapitalizma i ljudskih prava do pop kulture, opere i filma. Bio je gostujući predavač na univerzitetima Kolumbija i Prinston. Ekonomiju razmatra sa pozicija marksizma, a sledbenik je hegelijanske filozofije i psihoanalize Žaka Lakana. U izborima američkog magazina „Forin polisi“ (Foreign policy) i britanskog „Prospekta“ 2005. i 2008. godine proglašen je jednim od sto najuticajnijih intelektualaca planete. Naziva se radikalnim levičarem. Zahvalnost za tekst koji je Slavoj Žižek napisao za NIN dugujemo Nenadu Dakoviću. Novi gospodar Spektakl jeftinog morala Čini se da je Lakanova olaka i potcenjivačka izjava o demonstrantima iz 1968. godine danas pronašla svoju metu: “Ono čemu kao revolucionari težite jeste novi gospodar. I dobićete ga.” Prvi pogled na ovog novog gospodara mogli smo da bacimo u Grčkoj i Italiji, a verovatno sledi Španija. Kao da je reč o ironičnom odgovoru na nedostatak stručnih programa demonstranata, sadašnji je trend da se političari u vladi zamene “neutralnom” vladom depolitizovanih tehnokrata, većinom bankara, kao što je to slučaj u Grčkoj i Italiji. Raznobojni “političari” više nisu u modi, sivi stručnjaci jesu. Ovakav trend očigledno vodi trajnom vanrednom stanju i ukidanju političke demokratije. Prisetite se kako je Brisel reagovao na političke događaje u Grčkoj: panikom zbog same mogućnosti referenduma i olakšanjem nakon proglašenja novog stručnog premijera. U ovakvom razvoju događaja, međutim, trebalo bi da vidimo i izazov: nije dovoljno samo da odbacimo vladavinu depolitizovanih stručnjaka kao najnemilosrdniji oblik ideologije; isto tako bi trebalo da počnemo ozbiljno razmišljati o tome šta da predložimo umesto dominirajuće ekonomske organizacije, da osmislimo i testiramo alternativne oblike organizacije, potražimo klice novog u već postojećem. Komunizam nije samo, ili u najvećoj meri, karneval masovnog protesta nakon što je sistem zatajio. Komunizam je, takođe i pre svega, novi oblik organizacije, discipline, predanog rada. Štogod da kažemo o Lenjinu, on je bio potpuno svestan ove hitne potrebe za novom disciplinom i organizacijom. Prve dve stvari koje bi trebalo zabraniti jesu kritika korupcije i kritika finansijskog kapitalizma. Javne ličnosti od pape pa naniže bombarduju nas nalozima da se suprotstavimo kulturi preterane pohlepe i potrošnje – ovaj odvratni spektakl jeftinog moralisanja je ideološka operacija, ako je tako nešto ikada postojalo: poriv za širenjem, koji je urezan u sam sistem, prevodi se u lični greh, u privatnu psihološku sklonost, ili, kako se jedan od teologa blizak papi izrazio: „Postojeća kriza nije kriza kapitalizma, već kriza morala”. Hajde da se prisetimo poznate šale iz Ninočke Ernsta Lubiča: junak posećuje kafeteriju i naručuje kafu bez šlaga; konobar mu odgovara: “Izvinite, ali ponestalo nam je šlaga, imamo samo mleko. Mogu li vas uslužiti kafom bez mleka?” Zar nismo videli slični trik tokom raspada komunističkih režima u istočnoj Evropi 1990. godine? LJudi koji su protestovali želeli su slobodu i demokratiju lišenu korupcije i izrabljivanja, a dobili su slobodu i demokratiju bez solidarnosti i pravde. Isto tako, katolički teolog blizak papi pažljivo naglašava da bi demonstranti trebalo da imaju na nišanu moralnu nepravdu, pohlepu, potrošački mentalitet, itd, a ne kapitalizam. Ovom teologu bi trebalo čestitati na iskrenosti, jer otvoreno formuliše negaciju sadržanu u morališućoj kritici: funkcija naglašavanja moralnosti jeste da se spreči kritika kapitalizma. Ovo nas dovodi do druge zabrane: trebalo bi da odbacimo pojednostavljenu kritiku “finansijskog kapitalizma” – kao da postoji neki drugi pravedan kapitalizam… Samopokretački obrt kapitala više nego ikada postoji kao krajnja stvarnost naših života, zver koja po definiciji ne može biti kontrolisana.