Izgubljeno u prevodu

Definitivno ne morate da se razvodite ako ustanovite da vam konverzacija sa bračnim partnerom ne ide od ruke – ne ide ni drugima. Bar ne većini parova koja je izvesno vreme provela na kaučima psihoterapeuta žaleći se na sebičnost, bezosećajnost, smušenost supružnika, bez jasne svesti o tome da žene i muškarci komuniciraju na različite načine. Popularna psihologija je uverena da tu nema ničeg više od običnog nerazumevanja koje se sa malo vežbe može prevazići, pod uslovom da prihvatimo da smo zbilja samo izgubljeni u prevodu. Kao dokaz za to lingvista Debora Tanin nam nudi sledeći primer. Bračni par se vraća sa puta, muž vozi, žena se okreće ka njemu i kaže: „Da li bi voleo da popijemo kafu?“. On odgovara: „Ne, hvala“ i nastavlja da vozi. Uvređena je, baš joj se pila kafa, a njega se ni najmanje nije ticalo šta ona želi. Uvređen je i on – nije mu ni rekla šta bi želela a sada joj smeta što on to nije znao. Oboje su sigurni da su u braku sa samoživim i sebičnim bićem, a istina je, bar tako kaže Tanin, da bi sve bilo daleko lakše samo da je on njeno pitanje shvatio kao početak pregovora, a ona njegovo „ne“ kao trenutnu a ne konačnu reakciju. RAZLIKE Ovaj primer bi mogao da se svrsta uz one često pominjane klišee koji su evidento prisutni u mnogim brakovima tipa „zašto ne spuštaš dasku na WC šolji“ iz kog uvek sledi isti scenario. On ne shvata zašto bi trebalo da je spusti jer se šolja ipak nalazi u njegovoj kući a ne na izložbi, a ona ne shvata kako ne uviđa da je tako lepše, čistije i njoj ugodnije. Ili na kliše koji za razliku od prethodnog po tome što ga razume on – zašto ti je potreban još jedan par cipela. Ona bi baš volela da on to shvati kao suštinsku potrebu iza koje stoji nešto više od malo načetog budžeta za godišnji odmor. NJemu ništa nije jasno, tvrde psihoanalitičari, jer se stilovi govora muškaraca i žena razlikuju, a pravila komunikacije su različita. Za muškarca je razgovor često takmičenje u kome ili žele da dobiju prednost ili spreče druge da manipulišu, dok je za žene način da se razmeni podrška. Spisak razlika je devedesetih godina bio daleko duži jer je to bilo vreme kada su se psiholozi nadmetali u pokušaju da dokažu da su žene sa Venere a muškarci sa Marsa, a „naučnici“ da je u pitanju genetika i razvoj mozga. Plasirane su dve teze koje bi trebalo da predstavljaju mantru: muškarci nikada ne slušaju, a žene su te koje bez prekida pričaju. Ovakve formulacije su postale omiljeni dodaci populističkih knjiga. Proizvoljne fomulacije i proizvoljno izvedene cifre su se lako prodavale, pa je teza da žene govore 20.000 reči dnevno a muškarci samo 7.000 postala brojka koju su svi citirali iako nikada nije nađen dokaz za nju. U Hipotezi sličnosti koja predstavlja met analizu (sublimaciju svih postojećih relevantnih studija) DŽenet Haj je došla do zaključka da su komunikativne razlike daleko manje nego što se misli (oko 0,25 odsto), da muškarci bolje speluju, da su agresivniji u govoru i da dalje bacaju predmete. A da je ono što mi doživljavamo kao razliku u suštini uticaj statusa a ne biologije. Ideja o ženama koje treba da brinu i neguju je pretpostavka da bi prave stvari morali da odrađuju muškarci. Ženama se zbog njihove verbalne empatije nudi da budu loše plaćene negovateljice iako im u kriznim trenucima u bolnici i te kako treba praktičan duh, a muškarcima da budu advokati iako im nijedna porota neće poverovati ukoliko ne poseduju empatiju. Zbog toga i dolazimo do primera koji ukazuju na to da su žene verbalno dominantne samo u svom domu (to je njihov teren, na poslu su uglavnom sporedni likovi), a da su muškarci elokventni na poslu a da u braku imaju više afiniteta za gledanje utakmice nego za razgovor. mitovi U obilju knjiga o toj problematici pojavila se i jedna krajnje uvredljiva za muški pol: Kada bi muškarci mogli da govore, koja je sa jedne strane ocenjena kao feministički uzvratni udarac, a sa druge kao još jedna pogodnost po jači pol – dokle god su okarakterisani kao nesposobni za komunikaciju ne moraju ni da se trude oko nje. Koliko mišljenje popularne psihologije stvarno može doprineti boljem razumevanju među polovima, objašnjava psihoterapeut dr Petar Ristović: „Postoji mnogo toga što je proizvoljno u takvoj vrsti literature, mnogo pretpostavki i hipoteza a svaka generalizacija je vrsta pogrešnog mišljenja. sličnosti Mislim da je pogrešno uopštavati i tvrditi: muškarci su ovakvi, a žene ovakve, jer postoje ogromne individualne razlike koje obuhvataju više vrste kontakata. Naravno da postoje neke zajedničke karakteristike pola, ali ne bi trebalo davati preveliki značaj tim razlikama. Radim psihoterapiju i svaki par je priča za sebe, svaki ima svoje specifične probleme i svi su specifične ličnosti“. Na drugoj strani korisnici popularne psihologije, koji nisu stigli do ozbiljne psihoanalize, tvrde da su im teorije o razlikama i te kako pomogle. Na sajtovima žene najčešće opisuju olakšanje koje su doživele kada su pročitale da za razliku od njih koje misle globalno, muškarci misle po odeljcima (žena, posao, hobi…) i da ne mogu da šetaju informacije između njih. „Uvek sam se nervirala kada ga pozovem na posao i kažem mu da donese nešto iz radnje, a on to zaboravi. Sada shvatam da dok je na poslu ne može da iz tog odeljka skladišti informaciju u odeljak kuća“, kaže Meri iz Virdžinije. Pa, ako je to dovoljno da bi se izgradili bolji odnosi onda nije na nama da pitamo da li nas je moderna psihologija poslednjih godina bombardovala naučnim činjenicama ili mitovima. Varnice Kada je njemu teško on se osami - Kada je njoj teško ona priča o tome; On se svađa oko konkretnog problema - Ona izvlači greške od pre pola godine; On priča u kratkim frazama - Ona priča u čitavim pasusima; NJemu zaključak mora da bude u prvoj rečenici - NJoj je potrebno obilje detalja pre nego što stigne do poente; On tri sekunde drži kontakt očima - Ona 12 sekundi gleda direktno; Za njega je 5 minuta 5 minuta – Za nju je 5 minuta 15 minuta Ja ili mi Žene češće koriste zamenicu „mi“ i uglavnom razmišljaju o tome kako da svojim rečima svima ugode i pokažu se kao dobre i pravedne, dok muškarci govore „ja“ , upadaju u reč, lako izdaju naređenja, odlučni su i sigurniji u sebe...