Monstrumi među nama

Na isti način na koji su i mediji, političari i državni zvaničnici progovorili o pedofiliji posle hapšenja u akciji „Armagedon“, progovorili su i pre nešto više od godinu dana kada je silovana i ubijena osmogodišnjakinja iz Ledinaca. Ministar policije Ivica Dačić je tom prilikom izjavio da mu je žao što ne postoji smrtna kazna i da je uz strogu kaznenu politiku neophodno da se u društvu stvori adekvatan sistem prevencije koji bi podrazumevao najstrožu društvenu osudu i angažovanje kompletnog vaspitnog sistema. Slavica Đukić–Dejanović, predsednica Skupštine Srbije je u izjavi za NIN rekla da očekuje da Ministarstvo pravde dostavi izmene i dopune Krivičnog zakona Vladi Srbije što pre, i da nakon Vlade, Skupština stavi zakon na dnevni red i dodala: „Novonastala situacija tera nas da znatno brže reagujemo i donesemo zakon u što kraćem roku.“ Od jula prošle godine do danas nije se promenilo ništa – policija i dalje privodi lica osumnjičena za pedofiliju, pravosuđe ih pušta da se brane sa slobode, ni javnost ni nadležni ne znaju kuda se oni u međuvremenu kreću, a kazne koje se izriču su sramno male u odnosu na svetski standard. Na drugoj strani, ne vidi se ni da je išta urađeno na polju prevencije i angažovanja vaspitnog sistema. O tome ko su pedofili, kako ih prepoznati i kako se zaštititi od njih i dalje se svi zainteresovani najbolje mogu obavestiti u medijima. Ali ako imamo u vidu da su tokom poslednje policijske akcije uhapšeni i prosvetni radnici i sveštenik koji je radio kao veroučitelj, onda se problem mora posmatrati kao alarmantan. Statistika na osnovu koje se zaključuje da u Srbiji nema ni manje ni više pedofila nego u drugim zemljama nije utešna (svuda ih je mnogo), baš kao ni ona koja se odnosi na podatak da oko 80 odsto osuđenih ponovi krivično delo nakon odslužene kazne. zakon Dakle, jedino po čemu se razlikujemo je to što registrovani pedofili nisu pod kontrolom nadležnih službi i što njihove adrese i zločini nisu javno dostupni kao u nekim uređenijim državama. Naš zakon jednostavno ne predviđa da osobe koje su odslužile kaznu budu i dalje pod prismotrom i za šta god da su optužene one imaju ista prava i slobode kao i drugi građani. Ako imamo u vidu da se pedofilija smatra gotovo neizlečivim poremećajem, onda je pravo pitanje – zašto još uvek nismo uveli čipove ili narukvice za praćenje registrovanih pedofila kada ih već imamo i koristimo kada su folk zvezde u pitanju. Ili hemijsku kastraciju koja kao ideja nije bila strana našim političarima. Podržala ju je i Slavica Đukić-Dejanović rečima: Smatram da osobe koje ne mogu da promene svoje ponašanje, a sklone su nasilju, apsolutno treba da budu podvrgnute postojećim tehnikama i tehnologijama koje mogu sprečiti dalje zločine – hemijskoj ili fizičkoj kastraciji“. Čak i da se to jednom uvede, ostaje pitanje – kako da zaštitimo decu od onih koji još uvek nisu registrovani, osuđivani ili stavljeni pod neku vrstu kontrole. Ako se zna da se najveći broj zlostavljane dece pronalazi u obdaništima i školama, onda bi to trebalo da budu institucije u kojima bi mere opreza morale da budu najveće. Nažalost, veoma često se dešava da su pedofili zaposlenici tih ustanova. I to ne samo ložač koji je silovao učenicu osmogodišnje škole, već i oni koji bi direktno trebalo da edukuju – nastavno osoblje. Recimo, u Sremskoj Mitrovici je uhapšen profesor istorije Zoran J. zbog objavljivanja i razmenjivanja sadržaja sa dečjom pornografijom, a profesor geografije iz Elektrotehničke škole u Novom Sadu R. R. (28) je osumnjičen da je petnaestogodišnjeg učenika primorao na oralni seks. Da bi se ovakve situacije izbegle odlučeno je da se nad osobljem škola svi zaposleni podvrgnu specijalističkom pregledu, ali je problem nastupio pri utvrđivanju kriterijuma na koji način će se to obaviti. I pored činjenice da postoje razni testovi za otkrivanje poremećaja socijalnog ponašanja, za otkrivanje pedofilije ne postoje. prepoznavanje Međutim, ono što postoji je dobra volja škola da upoznaju decu sa rizicima koji im prete i to se obavlja u okviru projekta “Škola bez nasilja”. Milka Boškov, direktorka osnovne škole „Kralj Petar Prvi“ u Beogradu, kaže: „Imamo stručni tim ljudi i brinemo o zaštiti dece od nasilnika i nasilja. Prošli smo adekvatnu obuku, kako bi objasnili učenicima gde vreba opasnost, a imamo i radionice, gde se mladi edukuju“. Po njenim rečima, nastavnici imaju obavezu i cilj da nauče decu kako da prepoznaju zlostavljače, kako da identifikuju osobu i da je nazovu pravim imenom, kako se ne bi ustručavala da prijave nasilnika. Nažalost, deca koja seksualno nasilje doživljavaju u kućnoj sredini gotovo nikada ne prijavljuju. Problem je što se tu radi o poznatom zlostavljaču, nekom bliskom ko zna kako da se približi detetu i ko ima mehanizam da ih drži u strahu da ne otkriju porodici i najbližima. Zbog toga psiholozi objašnjavanju da je potrebno pratiti reakcije deteta i reagovati ako se primeti loš san, nagla buđenja, preterana povučenost ili preterana agresija, gubitak apetita... Upozoravaju na još nešto – da bi roditelji morali da povedu računa o činjenici da su pedofili među nama i da u skladu sa tim moraju da menjaju navike od oblačenja, preko fotografisanja dece, pa sve do mesta gde će se igrati. Pomalo surovo zvuči da ćemo sa svojim mališanima ubuduće morati da živimo zabranjujući im kratke suknjice, fotografije na kojima se veselo brčkaju u moru ili igraju u parkovima, a da će za to vreme društvo stajati nemoćno po strani. Ipak, bilo bi logičnije da na delu osim policije vidimo i širu stručnu raspravu koja bi rezultirala strategijom i za suzbijanje i za prevenciju pedofilije. Čika iz komšiluka Veoma često, pedofili su muškarci koji nisu upadljivi u svojoj okolini, žive mirno i tiho i otežavajuća okolnost je ta što se ne mogu lako prepoznati. Obično su srednjih godina, najčešće imaju porodicu i u 95 odsto slučajeva su heteroseksualci. Često su ugledni u svojim sredinama. Psihijatri ih svrstavaju u tri grupe: prave pedofile, situacione i porno pedofile. Najopasniji su pravi koji vrebaju svu decu i koji koriste svaku priliku da uhvate dete i odvedu u izolovani prostor. Situacioni koriste priliku kada se nasamo nađu u kontaktu sa detetom. Porno pedofili se ne smatraju opasnim po okolinu jer se pretpostavlja da ih zadovoljava samo gledanje porno materijala. U Srbiji su u 90 odsto slučajeva pedofili komšije, rođaci i porodični prijatelji.