Izmišljajte do istine

Izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je roman Kraljevo kupatilo poznatog francuskog pisca Žana Materna (u prevodu Živojina Živojnovića). Žan Matern je rođen 1965. godine u porodici koja potiče iz istočne Evrope. Živi u Parizu, gde radi kao urednik u izdavačkoj kući Galimar. NJegov kratki roman Kraljevo kupatilo izuzetno je delo u kome glavni junak Gabriel traga za svojim identitetom, pokušavajući da prevaziđe tragediju koja je u prošlosti zadesila njegovu porodicu. Apsolutni sluh i fotografsko pamćenje koristi da bi do savršenstva naučio strane jezike, ali to ne čini samo zbog svog prevodilačkog posla. Svaki razgovor na stranom jeziku pokušaj je bekstva od bolnih uspomena. Na početku romana citirate stihove iz pesme Erika Kleptona. Zašto Tiers in Heaven? Da li zato što „zvuči dobro“ ili stihovi, ipak, otvaraju pitanje vezano za postmodernizam? Istina je da lepo zvuče, ali to nije razlog zbog koga sam odabrao ove stihove. Pesma govori o gubitku i žalosti, a moj roman ima mnogo veze sa ovim problemima. Kada je bio dečak, pripovedač je izgubio sestru. U trenutku kada treba da postane otac – on shvata da bol još uvek nije prestala. Zato bi se mogao upitati, kao Klepton u pesmi, šta je postala njegova sestra. Naravno, to je naivno pitanje, ali u stanju žalosti ne postoji suprotnost između naivnog i racionalnog. Samo vatrene emocije koje Kleptonov stih savršeno sumira. Glavni junak Kraljevog kupatila smatra da će uspeti da izbriše tragediju iz svojih sećanja ukoliko govori jezikom koji njegov otac ne razume. Kako ste došli do ove savršene priče? Ne znam da li je to savršena priča. Ali znam iz iskustva da ljudsko biće može da bude vrlo inventivno kada dođe u situaciju da beži od bola i sećanja. Pokušaj življenja života u drugom jeziku jedan je od trikova za kojim bismo mogli da posegnemo; nesvesno, naravno. Identitet ima veze sa jezikom. Ukoliko se odlučimo za drugi jezik, nadamo se da će nam to omogućiti da dobijemo i novi identitet. Napisali ste knjigu o potrazi za identitetom, ali nijednom niste upotrebili reč koren. Moram da priznam da to nisam otkrio sam – slušao sam vaš razgovor sa hrvatskim izdavačem Seidom Serdarevićem. Imam osećaj da je reč koren nanela mnogo štete svim ovim raspravama o identitetu koje traju bez prekida. Mnoga evropska društva pate od ovakvih debata na kojima se ta reč pominje sve vreme, a nikada ne dovodi u pitanje. Zašto bismo morali da svedemo kompleksnost čovekovog identiteta na pojednostavljen odnos sa prirodom? Zašto ne možemo da vidimo da postoji mnogo više toga vezanog za ljudsku inteligenciju od naturalističkog poređenja sa biljkama i životinjama? LJudska bića su prošarana inteligencijom, razumom, osećanjima – stablo jabuke u vašoj bašti nije! Dok je jabuci iz vaše bašte potrebna zemlja iz koje raste, vi ste slobodni da odete negde drugde, da živite na nekoj drugoj zemlji, da udišete neki drugačiji vazduh. Ne kažem da nemamo osećaj pripadnosti, ali to ima više veze sa pričama koje nosimo sa sobom. Sa ispričanim ili neispričanim pričama naših očeva i dedova koje utiču na našu dušu, čak i kada nismo svesni toga. Ali, mehanizmi koji ovde funkcionišu ekstremno su složeni i razlikuju se od osobe do osobe. Zbog svega toga zamišljanje da negde imamo svoje korene jednostavno je umirujuća iluzija, a tužno je da naša evropska društva, u ovoj fazi razvoja, još uvek nisu prevazišla takvu pojednostavljenu ideju koja može postati izuzetno opasna kad je situacija problematična. Junak traga za identitetom, ali reči se na tom putu pojavljuju kao barikade... Reči mogu biti sve. Barikade ili prsluk koji će vas spasiti da se ne udavite. Zavisi od vas. Kako gledate na odnos između dokumenta i fikcije? Pisac može da piše samo o onome što ima u sebi, tako da je, u tom smislu, svako pisanje autobiografsko. To znači da su sva osećanja, strahovi i nadanja mog junaka deo moje životne priče, ali nijedna od činjenica to nije! Fikcija može da ispriča priču vernije nego što je autobiografska publicistika ikada mogla. Morate da izmislite da biste došli do srži istine. Preporučite nekoliko knjiga savremenih svetskih pisaca. Ako stvarno moram da biram... Kada je reč o Francuskoj, romani Mišel Lebr. Ona takođe ima „glas“! The same Sea Amosa Oza; roman koji isto tako čitam iznova i iznova. Za mene je veliko otkriće islandski pisac Jon Kalman Stefanson. Da ne zaboravim Hertu Miler. Nadmoć reči nad stvarnošću. Kišov glas odmah prepoznate Trudim se da pratim šta se događa na eksjugoslovenskoj sceni. Objavili smo Davida Albaharija, Slobodana Selenića, Vladislava Bajca i uskoro Dašu Drndić. Znam da volite Danila Kiša, zašto? Najteže pitanje do sada. Kako reći ukratko, u nekoliko redova, šta je to što je posebno kod Danila Kiša? On ima svoj svet, bogatstvo, boju – glas koji odmah prepoznate.