Kriza poverenja

Baš je odjeknulo kao bomba kad se tu, nedavno, raščulo da su Toma Nikolić i Milo Đukanović proveli izvesno vreme „u srdačnom i prijateljskom razgovoru“. A zašto? To samo bog zna. Ali eto, ovde se uvrežilo mišljenje da neke osobe nekako ne idu zajedno i da, sledstveno, ne treba ni da se susreću i razgovaraju. Ništa čudno za kulturu u kojoj se tvrdoglavost smatra principijelnošću, a zatucanost tradicijom. Mada, ruku na srce, Toma i Milo jesu pomalo čudni sagovornici. Ima velikih razlika među njima. Milo je, recimo, veoma uspešan političar (u lokalnom smislu te reči); nikada, ako me pamćenje ne vara, nije izgubio nijedne izbore; prvi posao mu bio radno mesto premijera; racionalan je (takođe u lokalnom smislu te reči) do mere da pomalo počinje da liči na zapadne političare, takozvane tehnologe vlasti. Toma, sa druge strane, nikada nije dobio nijedne izbore. Prvo radno mesto mu je bilo posao predradnika na pruzi Beograd-Bar. Daleko je od svake racionalnosti, iako odaje suprotan utisak, sav je nekako pogružen u teške emocije. Ako mu nešto ne krene kako je naumio, ima običaj da posti. I ni post mu ne pomaže. Ali on ne odustaje. Što je za svaku pohvalu. Nisam se preterano udubljivao u sadržaj Nikolićevog i Đukanovićevog razgovora, ali biće da tu ipak nečeg ima. SNS mi nije blizu srca, ali reklo bi se da je Nikolićeva (spoljna) politika u ovom momentu racionalnija od politike vladajuće koalicije. Evo, potegao nedavno Toma kod muftije, dao mu neke garancije, (verovatno) zatražio podršku, a muftija izjavio, otprilike, da su mu miliji „pošteni četnici“ od „neiskrenih demokrata“. Skokne Nikolić i do Moskve i do Brisela, nema mu se tu šta zameriti, tako se vodi politika, saveznici se moraju tražiti na svim stranama. Što takozvanoj vladajućoj koaliciji nikako ne ulazi u glavu. Oni saveznike traže među zemljama koje nisu priznale Kosovo – što je lepo od strane tih zemalja – ali to je poprilično šareno i uglavnom nemoćno društvo. Takođe, uglavnom, mučeno sličnim separatističkim problemima. A zna se da brakovi iz interesa završavaju loše. Po oštećenu stranu. U ovom slučaju – Srbiju. Dobro, de. O čemu li su, ako ostavimo po strani kurtoazna ćaskanja, mogli razgovarati Milo i Toma? Milo je čovek koji ne traći vreme na prazne priče. Toma, sa druge strane, obožava prazne priče; konačno, i karijeru je napravio na takvim pričama. Dakle, praznih priča nije bilo. A šta je bilo, o tome se može samo nagađati. Pa da nagađam. Recimo da je Toma u jednom momentu rekao Milu da će, ukoliko se dokopa vlasti, obuzdati velikosrpski hegemonizam, stvar koja Mila i kompaniju (s pravom) uznemirava i tišti. Đukanović bi, u tom slučaju, Tomi nešto morao ponuditi za uzvrat. A šta? E, to pitajte Tomu i Mila. Kao što rekosmo, Đukanović je racionalan čovek i dobro zna da u Srbiji ima mnogo politika i političara koji se ne mire sa nezavisnošću Crne Gore. Ti svati trenutno nisu pri rani i džebani, nije to stvarna opasnost, ali lakše se spava kad znaš da te Veliki Brat ne gleda popreko. Sad dolazimo u središte stvari. Sveopšte nepoverenje je jedina konstanta eksjugoslovenskih politika. I tu se ne radi samo o paranoji. Nepoverenje je ovde veoma racionalan stav. A Toma Nikolić se visoko kotira na rang-listi osoba kojima se ne poklanja poverenje. Velika mu je bila amplituda, ako razumete šta hoću da kažem. Kako da, recimo, muftija, posle svih onih Nikolićevih srpstvovanja, poveruje da se Toma presaldumio i da vaistinu hoće da živi u miru sa inovernim Bošnjacima? Teško, ruku na srce. Ali druge mu nema. Kako, opet, da Milo – posle svih onih gromoglasnih priča o granici Karlobag-Ogulin--Virovitica – poveruje da će Nikolić poštovati mnogo bližu srpsko-crnogorsku granicu na Limu? E, to su, dame i gospodo, pitanja na koja nije moguće odgovoriti, odnosno pitanja na koja samo vreme može dati suvisao odgovor.