Pseća hrana

Nisam više mogao pošteno da dišem u prestonici, pa sam zbrisao ka mojoj Suvoj planinici. Počeli, bre, da purnjaju dimnjaci i kod mene u Gročanskoj, pa ti, batice, treba gas-maska da na terasi stepuješ na steperu i da mašeš tegovima, a da ti je mozak na sasvim drugoj strani, da strahuješ od – šumskih požara! Počeo da gori Rtanj, Stara planina, a počela da gori i Suva planina. Ah, lovci, lovci će Srbiju skroz ogoliti! A u Sibiru je smrtna kazna za izazivače šumskih požara; ako, uopšte, stigneš do sudije, ako te šumari ne upljeskaju na licu mesta, na mestu eko-zločina, šumocida. Mada, lovci su nam preko potrebni, lovačka društva su nam spremnija od Šutanovčevih specijalnih jedinica koje, umesto Jarinja, imaju preča posla negde u gudurama Avganistana. Talibani, talibani su srpski strateški neprijatelji, ali ne razumete vi tu metafiziku globalizma, ne vidite vi dalje od svog nosa, od Kosova! K. G. Jung, moj guru iz Švice, drmnuo čokanjče rakije, pa jezikom zapliće: “Biće ... hik ... biće trećeg svetskog nuklearnog rata, hik! Jer, ovi sa Volstrita ... hik ... što su izazvali globalnu krizu … hik ... izgubili su kontrolu nad njom ... i … hik ... ne znaju kako da je kontrolišu... I, za svetski rat biće krivi Iranci .. .hik ... kao što su to bili Srbi ... mislim ... 1914. godine.“ A u Vidovu nastupio jesenji raj, i baš mi žao što Bilja i Saška nisu tu, što u Bgd. tavore. Srebrno inje po šumi, žuto, zlatno lišće po livadi iz koje džiklja mlada sočna travica za ovčice, a popadali i zreli žirevi za kojima luduju, inače oprezni, divlji veprovi... Samo je Nepobedivo Sunce malo ubledelo, malaksalo, i, umesto ka zapadu, skraćuje put te zalazi na jugu. A što se mene tiče, zapad i ne mora više ni da postoji ili neka se završava tu, iza Sićevačke klisure, kod Niša. Evropa je davno završena priča... Sa Garijem i mojim batom Dragišom očekujem u Vidovu goste iz Pirota. I, eto ti gostiju, idu Joca Galija i njegov Aca Buđa, nose sa sobom „hranu za kuče“, a Garijev Kenzo ima mirišljavo ime, ali zaudara kao svaka džukela. Prošetamo po planini, beremo, usput, drenjine jer vrše posao kao aronije, i, da vidiš, ogladnimo kao vuci te, začas, pozobemo čvarke, smlatimo carsko meso, a vino Nikolino u balonu nam još ostalo. E, tada, tek, Joca Galija otvara kesu sa „psećom hranom“. Pa, udri po psećoj hrani, dobro ostane nešto i za Kenzu. Ali, tu, pripiti, uletimo u žestoku raspravu o našem zemljaku Čedi Jovanoviću koga neki besni Srbi hoće, zbog Preokreta, da rastrgnu! E, sad, po jednima, Čeda je, poreklom iz sela Blata kod Pirota, po drugima je iz Svrljiga, iz ugledne kovačke porodice... U taj čas, i moja Crna na trpezu skače i ko luda frkće: „U pravu je Evropa, što vama Srbima samo mrve i kosti sa trpeze baca! Umesto da se ujedinite, da okupirate Volstrit u Beloj Palanci i Pirotu, vi se, zbog Čedinog sela, hvatate za guše, i, sami sebi, palite šume...“