Singerova količina sreće

Povodom mog teksta „Vesnici razornih oluja“ (NIN 3176), oglasio se naš mladi i talentovani teoretičar Rastislav Dinić. Tačno je da sam, pominjući Pitera Singera u dve-tri rečenice, doveo u vezu njegovo delo sa antinatalizmom, i iza toga stava i dalje čvrsto stojim. To što sam Singer nastoji da se odbrani od kritika za antinatalizam ne znači mnogo: ni Staljin se ne bi složio sa optužbom da je „staljinista“ u smislu koji kritičari Staljina pridaju tom terminu. Poznato je da je Piter Singer u drugom izdanju svoga spisa Praktična etika izbacio određeni broj vlastitih iskaza koji se pojavljuju u prvom izdanju ove studije. Izbačeni su stavovi koji se tiču: omalovažavanja osoba koje boluju od Daunovog sindroma, podsmevanja mentalno ometenim osobama, ali i stavovi u kojima se tvrdi da je svest jednogodišnjeg deteta ispod nivoa mnogih brutalnih životinja, da nije sve što su činili nacisti užasno, te da se ne sme osuđivati eutanazija samo zbog toga što su je nacisti praktikovali i tome slično. No, glavni razlog zbog kojeg se njegovo delo može dovesti u vezu sa antinatalizmom jeste njegov stav da nemaju svi ljudi pravo na život, već samo oni koji imaju izglede da žive život koji je, po Singerovoj hipotetičkoj zamisli, „kvalitetan“ i „srećan“. Sam Singer doslovno ističe sledeće: „Ako smrt hendikepiranog deteta vodi ka rađanju drugoga deteta sa boljim izgledima za srećan život, ukupna količina sreće biće veća ukoliko se hendikepirana osoba ubije“. Ovakvim stavovima nužno se uvodi diskriminatorska podela između ljudi u pogledu prava na život, čime se dovodi u pitanje temeljno načelo moderne judejsko-hrišćanske civilizacije da je svaki nevini ljudski život „nepovrediv“. Tu je zaista reč o etici koja nije, kao što sam napisao, daleko od zahteva za pročišćenje ljudske rase. U zborniku tekstova o antinatalizmu koji pripremam biće objavljeni i Singerovi tekstovi koji će potvrditi sve moje ključne ocene o ovom autoru.