Čekajući srpskog doktora Hausa

Cvat lipe na Balkanu, Žene sa Dedinja, Nepobedivo srce, Pevaj brate... Start nove sezone na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću, počeo je borbom za gledaoce na planu dramskog serijskog programa i već postigao visoke rezultate. One bi trebalo da nastave tamo gde su stali Moj rođak sa sela, Selo gori a baba se češlja, Vratiće se rode ili Ono kao ljubav, koji su ranije sezonama privukli zavidan broj posvećenika. Kao i u celom svetu, tako i kod nas, televizijski serijski program, poslednjih decenija, dostiže rekordnu gledanost o kojoj bioskopi sada mogu samo da sanjaju... U svetu međutim, Holivudu pre svega, kvalitet televizijskog dramskog programa na estetskom planu, pretekao je odavno učinke filmske industrije, čiji potencijali ostaju u sferi komercijalnog. Zato i ne čudi što tamošnje zvezde sve češće potpisuju ugovore sa televizijskim stanicama, čak i za duže angažmane, što su nekada uporno odbijale, smatrajući bioskopski film jedinim relevantnim za svoju profesionalnu biografiju. drama Kod nas, međutim, godine krize izrodile su dosta raznovrstan, ali i diskutabilan program. „Dugo se ovde ne snimaju relevantni dramski projekti, ni drame ni serije. Ne snimaju se literarne adaptacije prema znamenitim delima. Najlakše prođe nešto po instant receptu, da bude brzo, lako i da mnogo ne košta“, kaže za NIN Branislava DŽunov, televizijska kritičarka, ocenjujući kako minuli tako i aktuelni dramski program. „Ozbiljni autori su frustrirani senzacionalnim uspehom seoske sage Radoša Bajića Selo gori a baba se češlja. Ko to može da ponovi? Serija otkriva mentalitet naše najšire televizijske publike koju, da se ne zaboravi, čini i više od 300.000 funkcionalno nepismenih gledalaca. Oni radije slušaju nego što čitaju titlove. Dramska serijska produkcija u klasičnom smislu je neujednačena, zapostavljena, žanrovski izmešana i često nedefinisana“, ocenjuje ona. Urednica u Javnom servisu Nataša Drakulić, ujedno i scenaristkinja nekoliko serijskih formata, smatra da je produkcija domaćih serija, s obzirom na krizno vreme i opšte stanje u državi, još i dobra: “Znam sa koliko muke se rade serijali, koliko se budžeti redukuju na licu mesta i koliko je mnogo toga stvar kompromisa. Nekad stradaju i glumački honorari, pa budu rapidno niži od dogovorenih, a ljudi pristaju jer je vreme takvo. Neki se osvete tako što se u skladu sa honorarom i trude, a pitanje je ko je tu kriv. Zato, kakvi su uslovi, produkcija nam je sjajna”, smatra Drakulićeva. Marko Novaković, odgovorni urednik Redakcije dramskog i domaćeg serijskog programa RTS-a, kaže da su ulaganja u igrane TV serije na RTS-u zaista velika, ali i da je rezultat koji RTS dobija od ove vrste programa veoma značajan. “Može se reći da su igrane serije na RTS-u televizijska forma koja je, u ovom trenutku, jedna od najznačajnijih komponenata i za finansijski opstanak naše medijske kuće. Godina koja je pred nama stavlja nas pred nove izazove, pre svega finansijske prirode, ali ja verujem da ćemo uspeti da brojem novih serija i njihovim produkcionim kvalitetom i dalje održimo primat u ovoj vrsti programa kod nas.” komedija Spram finansija i krize uopšte kao problem postavlja se i odabir tema za realizaciju serija. Slično zemljama u regionu, i kod nas su autori okrenuti češće ka programu lakšeg sadržaja, ponavljajući prečesto uspešan model iz prethodne sezone. “Romani srpske spisateljice Mir-Jam pokazali su se kao ’podatni’ za TV adaptaciju zbog svoje jednostavnosti. Imaju pozitivnu emotivnu turbulenciju koja zadovoljavajuće funkcioniše u auditorijumu zasićenom senzacijama i preplašenom političkim, društvenim i prirodnim kataklizmama. Prateći tu formulu Zdravko Šotra sa svojim rediteljskim iskustvom i proverenom glumačkom ekipom, razvija TV ljubić po svim njegovim zakonitostima: sve je pomalo arhaično, konzervativno, ulepšano, nema veze sa stvarnošću i ima srećan kraj. Dovoljno“, smatra Branislava DŽunov. Ali sasvim je očito da su upravo serije kao što su Nepobedivo srce ili Cvat lipe na Balkanu, za naše uslove, u produkcionom smislu urađene krajnje profesionalno i pedantno, u smislu da su se autori trudili da najširoj publici prenesu duh vremena u kojima je radnja smeštena. Nataša Drakulić ističe da nije lako raditi epohu koja je opet, s druge strane, izuzetno pogodna za vođenje priče, jer je lakše poverovati u romantiku u nekom prošlom vremenu. Ipak, savremenije priče ispričane kroz određeni broj epizoda, ona komentariše drukčije: “Sviđa mi se serijal Žene sa Dedinja jer je kao i serija Vratiće se rode donela potpuno nov vizuelni identitet, dok mi je sitkom Pevaj brate posle zabavne predstave potpuno razočaranje, koje svakako ima veze sa tim opštim utiskom jeftinoće koji se vidi u svakom kadru.” Poredeći rad na serijama u Srbiji i u Hrvatskoj, gde je takođe radila kao scenarista, Drakulićeva navodi da je tamošnja prednost u tome što su uspeli da pojeftine proizvodnju, a da ne izgube na kvalitetu. NJen kolega Marko Novaković smatra da Srbija nimalo ne zaostaje za konkurencijom u komšiluku: „Današnji gledalac ima nove prohteve, nove navike praćenja igranog programa kojima treba udovoljiti. To nije nimalo lak zadatak s obzirom na postojanje velikog broja kanala na kablovskim televizijama koje mu nude gomilu različitih programskih sadržaja u isto vreme kada se neka serija premijerno prikazuje”. I kada govorimo o kablovskim kanalima, ne možemo a da se ne zapitamo da li je moguće da kod nas ikada nastane jedan tako oštar serijal poput Sopranovih, otkačeni poput Doktora Hausa, krvavi poput Prave krvi… “Koja bi to senzacija bila – srpska varijanta Doktora Hausa!“, kaže Branislava DŽunov i dodaje: „Ne, nije moguće kod nas snimiti društveno angažovanu i žanrovski žestoku seriju tipa Dr Haus zato što je to, najpre, skupa produkcija. U našim okolnostima gde su lekari gotovo svakodnevno na tapetu, koja bi farmaceutska kuća pristala da bude sponzor, na primer, priče o nemoralnom lekaru koji pravi „tarifnu razliku“ među pacijentima, neke leči više neke manje, već prema debljini plavog koverta. Nije moguće snimiti ni seriju kao što je 24 ili Sopranove. Gde bi tek odvelo čeprkanje po dosijeima kriminalaca. Ko bi uspeo da scenaristički razmrsi te čvorove?“, zaključuje DŽunov. Šteta, jer nema sumnje da bi naša stvarnost, ispunjena tako sočnim temama o korupciji, bizarnosti i nemaštini bila negde drugde tako neiscrpna inspiracija. Dušan Lazarević, autor serije Žene sa Dedinja Pomak s mnogo humora Rađena kao rimejk holandske serije od pre nekoliko godina, radnja Žene sa Dedinja je smeštena u elitno beogradsko naselje.Nakon tri emitovane epizode, serija je dostigla visoku gledanost na Prvoj. Za reditelja odabran je Dušan Lazarević, ovde dosad manje poznati reditelj, koji je ostvario zavidnu karijeru u Engleskoj. Do njegovog angažovanja došlo je na, kako kaže, veoma bizaran način: „Dobio sam mejl u kojem mi je ponuđen posao pre bilo kakvog susreta i razgovora. Posle sam čuo priču da je Goran Stamenković, vlasnik producentske kuće Emotion, ljutito, nakon nezadovoljavajućeg probnog snimanja, insistirao da se hitno zove `taj Dušan Lazarević iz Londona`! Pre toga nisu ni čuli za mene. Rad na seriji otežala je znatno labavija struktura produkcije, manja disciplina, mnogo je bilo negativne a manje kreativne neizvesnosti, a i dosta se sporije radilo nego što sam navikao. Možda zbog toga nisu imali prethodnog iskustva u proizvodnji dramskih programa. S druge strane, bilo je manje pravila koja sputavaju i sposobnost snalaženja je došla do izražaja. Nakon početnih nerazumevanja zavladala je nužna kreativna atmosfera“. „Na kraju snimanja, jedan mladi asistent mi je priznao da su u prvih nekoliko nedelja svi u mene gledali kao u nekog ludog profesora i da niko nije ništa razumeo. Postepeno, a pogotovo nakon prvog izmontiranog materijala, postajalo im je jasnije i tada mi je rekao da su posle toga svi s entuzijazmom dočekivali moje predloge i zahteve...“ „Ali ipak nisam siguran da su Žene sa Dedinja pomak u pravcu društveno-angažovanih serija, možda na neki cirkuski, subverzivni način, ali neki pomak jesu. Od mnogo ljudi sam čuo da im ne liči na domaće serije već na nešto uvezeno iz Britanije ili Amerike. Kad sam nekim producentima u Londonu pokazao delove serije digle su im se obrve da takva produkcijska raskoš dolazi iz neke druge zemlje, a kamoli iz neke Srbije. Trenutno radim, zajedno sa beogradskom dramskom spisateljicom koja je takođe dugo izbivala iz zemlje, na seriji koja bi mogla biti taj društveno-angažovani pomak. I s mnogo humora. Onog ‘uprkos’ humora“, kaže Lazarević.