Preskupa zaštita planete

Dok se glečeri tope, nivo mora povećava, šume nestaju, temperatura iz godine u godinu raste, a svakodnevno nas upozoravaju da je planeta na izdisaju, u Ujedinjenim nacijama vodi se bitka oko pregovora za smanjenje emisije gasova. Konferencija o klimatskim promenama u južnoafričkom gradu Durbanu trebalo je da donese plan koji će zameniti Protokol iz Kjota, predviđen da traje do kraja sledeće godine. Da su ga se pridržavale, potpisnice Protokola do kraja 2012. smanjile bi emisiju gasova za pet odsto u odnosu na 1990, a tada bi već bilo vreme za dalja smanjenja. Kao i posle Kjota, kada se čekalo sedam godina da ga potpiše više od polovine zagađivača i da konačno stupi na snagu 2005, tako i sada pregovori idu teško i sporo. Dve nedelje zasedanja nisu bile dovoljne da se 194 države saglase. Posle žestokih diskusija i ozbiljne pretnje da konferencija sasvim propadne, pribeglo se polurešenju, kojim je produžena pravosnažnost Protokola iz Kjota i posle 2012, na neizvestan rok, sve dok se ne potpiše novi sporazum. „Nekakvim uspehom može se smatrati dogovor o formiranju ad hok grupe, u koju će ući predstavnici svih suprotstavljenih strana. Oni bi trebalo da dođu do dogovora oko mehanizama i procenata smanjenja emisije gasova koji su prihvatljivi svima, kako bismo na kraju do 2020. godine imali obavezujući dokument koji bi potpisali svi“, kaže za NIN Bojan Đurić, državni sekretar u Ministarstvu za zaštitu životne sredine koji je prisustvovao konferenciji. FOND U Durbanu je, ipak, dogovoreno osnivanje globalnog Zelenog klimatskog fonda, iz koga bi mogle da se finansiraju najugroženije države koje ne mogu same da podnesu troškove za prelazak na „zelenu ekonomiju“ i da se same izbore sa posledicama efekta staklene bašte. Novac u fond uplaćivaće sve članice UN, srazmerno svojim mogućnostima, a pomoć će se deliti prema finansijskom stanju država i njihovim potencijalima za emitovanje gasova. Rasprava je, svakako, prevazilazila temu emisije ugljen-dioksida i zagađenja životne sredine. Ulog je daleko veći, radi se o budućem razvoju država i ekonomskoj utakmici, koja je Kinu uvela u vrh svetskih ekonomija. Od razvijenih zemalja zahteva se da u ime zaštite sredine preorijentišu svoju privredu i ulože ogromna sredstva u to. Sa druge strane Kina ima status zemlje u razvoju, kao i Indija i Brazil, i smatra da ne treba da preuzme obaveze koje slede razvijenima, ali je istovremeno i sve jača konkurencija razvijenim zemljama, koje potresa ozbiljna ekonomska kriza. Na kritike zato sve češće nailazi i sam izraz “zemlje u razvoju” , jer su poslednje decenije donele znatne promene u odnosu snaga zapadnih zemalja i trenutno rastućih ekonomija. Zapad voli da istakne da “Kina u razvoju”, emituje oko 55 odsto gasova na globalnom nivou, što je stavlja u vrh svetskih zagađivača. Ali kineske vlasti nisu spremne da svoj ekonomski bum reskiraju zarad zahteva razvijenih zemalja. JAZ “Najveći jaz je između SAD, Australije i Japana sa jedne i Kine, Brazila i Indije sa druge strane”, objašnjava Đurić.. “Takozvane zemlje u razvoju smatraju da je nepravedno da se od njih traže ograničenja, kada su razvijene države decenijama bile u ekonomskoj ekspanziji bez ikakvih ograničenja, emitovale šta god su i koliko htele i njihovom zaslugom je i došlo do efekta staklene bašte. Kina i drugi sada kažu – mi smo na put, na kome ste vi već 70 godina, krenuli pre 10 godina, a vi biste da nam to sada naplatite. Pustite nas da se razvijamo, pa kada se sretnemo oko 2030. godine, onda ćemo biti spremni da prihvatimo ograničenja.” EU, koja ima najstrože zakone o zaštiti životne sredine i najupornija je u nastojanju da se emisija smanji što je moguće više, gotovo da je ostala usamljena u naporima da se potpiše novi sporazum . Koni Hedegard, komesar EU za klimatske promene predložila je produžetak Kjoto protokola u zamenu za obećanje da će se u sledećem sporazumu sve zemlje obavezati na smanjenje emisije gasova. „Ne tražimo previše od sveta ako tražimo da se posle ovog perioda sve zemlje obavežu na smanjenje“, rekla je ona. Istovremeno, stručnjaci upozoravaju da bi, ukoliko se nešto ne preduzme, zagrevanje do 2100. godine moglo porasti i do pet stepeni. Poređenja radi, prošlog veka je prosečna temperatura porasla za jedan stepen. To bi dovelo do daljeg rasta nivoa mora. Zbog toga bi naročito bilo ugroženo stanovništvo ostrvskih država. Najcrnji scenario predviđa takvo uništavanje obale i obradivog zemljišta da bi stanovnici ugroženih područja najverovatnije bili primorani da se isele. Afrika bi mogla da očekuje sve veće suše, Azija sve gore oluje, a SAD razorne uragane. „Svi dogovori uglavnom se vrte oko novca. Ni za jednu državu ne bi bio problem da se obaveže da smanji emisiju ugljen-dioksida, ali to jednostavno košta. Ako vam kažem da naš EPS treba u to da uloži više od dve milijarde evra, onda možete da zamislite koliko je novca potrebno velikim državama i njihovim sistemima“, kaže Đurić. U tom kontekstu nije teško razumeti pozicije zemalja poput Indije, čija je ministarka za životnu sredinu Đajanti Natarajan primetila da razvijene zemlje nisu smanjile emisiju, pa zato nema razloga da se od siromašnijih zahteva da to učine umesto njih. „Treba li da napišem blanko ček i ugrozim opstanak 1,2 milijarde Indijaca, a da i ne znamo šta podrazumeva mapa puta? Pitam se je li ovo način da se prebaci krivica na zemlje koje nisu odgovorne za klimatske promene. Rečeno mi je da će Indija biti okrivljena. Molim vas, ne držite nas kao taoce“, poručila je ona. Nove države u usponu optužuju razvijene da su odgovorne za 70 odsto globalne emisije do početka idustrijalizacije, pa bi shodno tome trebalo i da plate 70 odsto računa. Razvijene, pak, upiru prstom u najveće zagađivače, dok i same strahuju da li bi njihove sopstvene ekonomije mogle da izdrže teret troškova koje nameću zahtevi za smanjenje emisije gasova. Rešenje je nađeno u odluci da se produže pregovori, ali već dan po završetku konferencije Kanada je objavila da istupa iz Kjoto sporazuma, čime je postala prva zemlja koja je u potpunosti odbacila sporazum. Na ovaj potez kanadska vlada odlučila se uz obrazloženje da Kjoto ionako pokriva manje od 30 odsto globalne emisije štetnih gasova. Sa druge strane Kanada je treća zemlja na svetu po rezervama naftnog peska, čija eksploatacija je najveći izvor štetnih gasova. „Povlačenje nam omogućava da nastavimo da kreiramo nova radna mesta i dižemo ekonomski rast“ izjavio je kanadski ministar životne sredine Piter Kent. Mali veliki zagađivači Na optužbe da je trenutno najveći svetski zagađivač i Kina ima odgovor u statistici. Ako se emisija gasova posmatra po stanovniku, onda je računica sasvim drugačija. Po tom kriterijumu na mestu broj jedan među razvijenim zemljama su SAD, sa 18 tona ugljen-dioksida po stanovniku, dok je u Kini ta emisija manja od 5,5 tona, u Indiji 1,38 tona dok je svetski prosek 4,49 tona po osobi. Na toj skali, najveći zagađivač je Katar, a slede Trinidad i Tobago, pa Ujedinjeni Arapski Emirati. Neke od najmanjih teritorija emituju najviše štetnih gasova po osobi, kao Gibraltar sa 152 tone ugljen-dioksida po osobi.