Šlifovanje stilova

Srbija nikada nije brže pratila svetske trendove u uređenju enterijera nego danas. Sve linije vodećih svetskih dizajnera dostupne su i ovdašnjim kupcima, barem onima sa dubokim džepom. Prednjače brendovi iz Italije, vodeće zemlje u industriji nameštaja. Iako minimalizam dominira već decenijama, ne postoji jedan jedinstven stil dizajna nameštaja. Trendova je mnogo, hiperprodukcija vlada, a tržište je prezasićeno pronalaženjem nečeg „novog“. U trendu su kombinovanje stilova, prostrani stanovi, malo nameštaja, jednobojni, najčešće beli zidovi, prazni, veliki prozori preko celog zida, odsustvo dekoracije, svedene linije koje mnoge asociraju na hladnoću i otuđenost. U poslednje vreme u modi je i korišćenje IT tehnologija uz pomoć kojih nameštaj ili zidovi menjaju boju ili dezen. Popularan je i „zeleni dizajn”, odnosno ekološki nameštaj od materijala koji ne zagađuju prirodu i mogu se reciklirati. Svetski trendovi teže funkcionalnosti, uštedi prostora, vremena i novca. Obrt Kako se u tu promenu ukusa uklapa Srbija u kojoj je decenijama dominirao kult „bakinog nameštaja“, bilo kao autentičan znak građanskog porekla ili novokomponovane potrebe za veštačkim pribavljanjem tog pedigrea. I kad su se kuće već napunile intarzijama, šlifovanim ogledalima i stilskim komadima nameštaja, desio se obrt. Vrednost enterijera nije više u starom i kvalitetnom nameštaju za sva vremena koji će nadživeti vlasnika, već u funkcionalnom i promenljivom. Sada jedna plastična fotelja sa potpisom vredi više od jedog „Luja“. A nameštaj se često menja sezonski, gotovo nalik garderobi. Izbacivanje suvišnog nameštaja je ultimativni zahtev savremene kulture stanovanja. A mi smo još uvek skloni gomilanju. - Konstantno se zatrpavamo stvarima pod devizom: „Trebaće“. Tu mislim i na „slavsku sobu“ koja se koristi jednom u godinu dana, i na trpezarijski sto koji okupira dnevni boravak, a koristi se takođe jednom u godinu dana, jer obično jedemo u kuhinji. Takođe, potreba da se zidaju kuće na tri sprata je naša neverovatna odlika, i to tako da se neke nikad ne završe, i da se shodno tome živi u kuhinji, kupatilu, eventualno još jednoj sobi. Mislim da nam je neophodno jedno veliko spremanje i recikliranje od koga smo se takođe poprilično odvikli – primećuje Vesna Pejović, osnivač dizajn studija Kako.ko. trendovi Teško je onda reći pod uticajem kog trenda danas zapravo živimo. Stanovi u Srbiji našu sagovornicu podsećaju na „konstantno nemanje” sa povremenim finansijskim injekcijama koje uzrokuju nekontrolisanu kupovinu i neukus. Modu i svetske trendove može sebi da priušti malo ljudi u Srbiji ako se ima u vidu da za „brendirani“ komad često treba izdvojiti i po nekoliko miliona dinara. - Preskupe brendirane komade kupuju ili ljudi kojima to apsolutno ništa ne znači, ali su angažovali stručno lice da ih uputi ili oni kojima je stalo da im određeno ime garantuje kvalitet i sve što uz njega ide, a to je svojevrsni duh. Svakako mislim da je isprazno i iluzorno trošiti milione na hir – kaže Vesna Pejović. Bez obzira na veoma nisku cenu stilskog nameštaja, originalni komadi iz prethodnih epoha teško prolaze kod današnjih „bogataša“. - Mnogo bolje se prodaje novokomponovani stilski nameštaj, koji je najčešće bezukusni konglomerat stilova po interpretaciji poluškolovanih stolara i neškolovanih vlasnika radionica. Ovakva roba je bez sertifikata, a odiše lažnim sjajem. Devetnaesti vek obeležila je mešovitost stilova, da bi, u vremenu u kojem živimo postali sintetizovani, uprošćeni, što izražava osećanje epohe, a ujedno pokazuje ekonomsku moć. Nažalost, ta moć često dovodi do katastrofalnih, neoprostivih mešavina u stilu i, najblaže rečeno, ispoljavanju neukusa - ocenjuje Zvonko B. Petković, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Obrni-okreni, kultura stanovanja je verna slika društva u kome živimo. Stilska originalnost prisutna je samo u tragovima. Krećemo se u prostoru od „bakinog“ nameštaja, preko novokomponovanih tvorevina bliskim kiču, do sajber prostorija ili, drugačije, od „nužnog“ do „pokazivačkog“, kako bi to rekla Jelena Matić, profesorka na Šumarskom fakultetu. dizajn Nažalost, opremanje i uređenje prostora kod nas nikada nije bilo previše cenjeno zanimanje. Opremanje enterijera, posebno u „modernom stilu“, ljudi olako poveravaju nestručnjacima. U takvoj situaciji položaj srpskih dizajnera nije baš zavidan, naročito ako se ima u vidu da se gotovo na prste mogu nabrojati domaći proizvođači nameštaja koji koriste usluge profesionalnih dizajnera. Proizvođači se teško odlučuju za ulaganje u dizajn. S jedne strane, nemaju svest o važnosti i značaju originalnog nameštaja za budućnost njihovog poslovanja, a s druge, stvaranje nečeg autentičnog iziskuje istraživanje i analizu tržišta, presek kupovne moći, te medijsku kampanju za novi proizvod. Čini se da je daleko jeftinije da kupe nečiji komad ili ga „skinu“ iz kataloga nekog stranog proizvođača koji je već angažovao dizajnera. Onda se urade minimalne prepravke i eto, imamo hit bez rizika, uz „skoro“ pa dobar dizajn – smeje se Vesna. Zanimljivo je da su i studenti na odseku Prerada drveta Šumarskog fakulteta osvojili za poslednjih nekoliko godina oko 70 nagrada, i predstavili se na mnogim međunarodnim i domaćim manifestacijama. Samo ove godine izlagali su u Milanu, Sofiji, Budimpešti, Zagrebu, Skoplju i Mokrinu. Ali nemaju previše prilike da se kroz praksu „iskale“ u stručnjake. Dakle, kreativnosti Srbiji ne manjka, stav o dizajnerima kao nepotrebnom trošku lagano se menja, nedostaje još samo tesna veza između dizajnera i ostalih privrednih delatnosti. Ostaje samo da se nadamo kako će domaći proizvođači nameštaja ubrzo uvideti da dobar i originalan dizajn donosi veći prihod i kvalitet nego loša kopija. Što i ne izgleda tako teško, budući da je kreativna industrija na samom čelu svetske privrede. Beograd u etnostilu U međuratnom Beogradu poseban hit bile su sobe uređene u skladu sa balkanskom tradicijom. Veoma popularni bili su pirotski ćilimi koji su stavljani na zidove, pod, preko kreveta, stola, od njih su bili pravljeni i jastuci. I dok su se vodile polemike da li se nacionalni stil krije u narodnoj radinosti ili u visokoj kulturi srpskog srednjovekovnog društva, Beograd je imao i posve originalne stvaraoce. Divljenje je izazivala kuća vajara Tome Rosandića i njegove žene Mare, koji su sami izradili sve pokućstvo i nameštaj. - Tipični srpski gradski enterijer, originalni stil, postoje samo u našim nostalgičnim sećanjima i u Šijanovim filmovima. U realnosti on je mešavina građanskih stilova centralne Evrope – smatra profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Aleksandar Mijatović. Ipak do Beograda je dopirao samo manji broj remek-dela, kupovale su se uglavnom dostojne replike čuvenog stilskog nameštaja. Prvo stilsko određenje koje karakteriše uređenje beogradskog gradskog domaćinstva vezuje se za drugu polovinu 19. veka - neorenesansa, neobarok, a možda i najomiljeniji ALT-DAJČ, objašnjava on. Karakteriše ga kombinacija industrijskih i ručno pravljenih elemenata uz delove tretirane tehnikom duboreza.