Pohvala đubrištu

Đubre je naziv za potrošene i odbačene sadržaje koje smatramo nepotrebnim ili uzrokom nečistoće, pa ih zato i odlažemo na upravo za tu svrhu i predviđeno mesto. Međutim, sve đubre ne stigne do smetlišta već se izbacuje pored puteva, železničkih pruga, obala reka, na livadama, njivama. Svuda oko nas nailazimo na delove automobilskih karoserija, rashladnih uređaja, zarđalih konzervi, plastičnih flaša i kesa, odeću i obuću, građevinski šut.

Dok đubrišta oko nas i već prostrana groblja svemirskog otpada nad nama upozoravaju o neminovnosti tehnološke ekologije i primeni uspešne reciklaže, otpaci koje ostavljamo za sobom već izmiču kontroli, sužavaju životni prostor i današnjem vremenu daju preteći izgled osvete odbačenih predmeta. Budući da su tamo gde im nije mesto, odbačene stvari izložene spontanom truljenju i raspadanju postaju uzročnici nečistoće i prljavštine koja ugrožava životni ambijent. Đubrište je naša materijalizovana senka, a shodno pretnjama životnom prostoru, koje potiče od njenog ignorisanja, ona dobija svoj okrutan i opasan izgled. Kao negativnost prema kojoj uspostavljamo distancu i negiramo bilo kakvu povratnu vezu, đubrište ne dovodi samo u pitanje život, već predstavlja i realnost koja pruža životnu priliku. Ubrzani život i obilje otpadaka uslovljavaju danas i drugačiji odnos prema đubrištu.

Suočavanje sa senkom je prvi korak ka individuacionom procesu koji podrazumeva i adekvatan odnos prema svetu od koga zavisi naše postojanje. Parafrazirajući nekadašnje alhemičare, danas bi se moglo reći da ukoliko želimo dalje moramo najpre uzeti ono što smo odbacili na smetlištu. U antropološkom smislu, najproduktivnije je suočavanje i prihvatanje realnosti svog potiskivanog, odbacivanog, jer upravo onim što kao ljutnju, ljubomoru, zavist, samoobmanu, bes i mržnju smatramo psihološkim đubrivom možemo uvećati plodnost unutrašnjeg duhovnog sveta i iskoristiti za razvoj sopstvene ličnosti. Ne potiskujući nijednu negativnu crtu, bez obzira na to koliko nam ona izgleda prljava i smrdljiva, već analizom osvetliti i prevrednovati postojeći mentalni balast znači izbeći iskušenju stvaranja drugih negativnih osobina i kretanja u začaranom krugu. Time dolazimo do onih dubljih uvida o sebi i svojim postupcima kojima dovodimo u pitanje svoj opstanak. Ovo znanje o šansi koju nam pruža sopstveni negativitet upućuje nas i ka đubrištu kao potencijalnom izvoru života.

Prvi korak ka promeni odnosa prema đubrištu je shvatanje njegovog adekvatnog značenja. Đubrište koje pravimo ima zapravo središnju poziciju između nas i prirode. Ne pripadajući prirodi kojoj ga vraćamo, ono nije više ni u našem svetu, pa ga se kao nepotrebno, suvišno i mrtvo nastojimo osloboditi. Međutim, upravo ta pozicija ukazuje na njegovu dvoznačnost, jer osim negativnog ono poseduje i svoju pozitivnu stranu vezanu za plodnost i proizvodnu moć. Budući da oplođuje zemlju, đubrište podstiče rađanje i obnavljanje života. Imajući u vidu oba aspekta, neosporno je da ono predstavlja spoj dijametralno suprotnih principa života i smrti, pa zato i ima značenjsku ambivalentnost.

Đubrište je, dakle, potencijalni izvor života i svako negiranje te činjenice dovodi u pitanje naš opstanak. Sa đubrišta izrasta najlepši cvet, a činjenica da će kad uvene završiti na tom istom tlu, obogaćujući ga i đubreći ga da bi iz njega iznikao isti takav cvet, ne daje za pravo da se cvet svodi na đubrište, već samo da se đubrište poštuje kao pretpostavka cveta. Primarno poštovanje organskih otpadaka pokazuju zemljoradnici, znajući da od dobrog đubrenja njiva zavisi i budući prinos. Rađanjem iscrpljena zemlja, đubrenjem ojačava svoje životne potencijale. Đubrište, dakle, nije samo ishod životnog procesa, već i njegov izvor.

Svest o tome da odbačeni predmeti nisu samo posledice, već i uzroci našeg ponašanja ukazuje na potrebu da upravljamo posledicama upravo onih postupaka koji našem životu i postojanju daju etičku dimenziju. Granica između nas i upotrebljenih stvari se ne ukida već se otvara mogućnost povratnog smera i uspostavljanja životnog kruga stalne međusobne razmene. Ukoliko dosledno primenimo ovaj stav, onda bi i naš odnos prema đubretu kao posledici trebalo da se promeni i započne u trenutku odbacivanja svega suvišnog i upotrebljenog. To je momenat stvaranja đubreta koje se najpre može razvrstati i pripremiti za reciklažu, a tek njegov manji deo poslati na deponiju. Gubeći samo neka dotadašnja svojstva, upotrebom neiscrpljene stvari ne iščezavaju u potpunosti iz sveta jer upravo tada dolazi do izražaja njihova neupotrebna vrednost. Prestajući da budu na dotadašnji, one nam se otkrivaju na drugi i istinitiji način.

Napravljene da služe i traju do svog roka, predmete koji izgube neposrednu upotrebljivost olako odbacujemo i ne pomišljajući na mogućnost njihovog ponovnog korišćenja. Mnoge odbačene a još uvek upotrebljive stvari ne prihvataju prebrzo im dosuđenu smrt i odbijajući da umru žive svoj drugi život. Kao što se u izuzetno dramatičnom trenutku vidi ceo prethodni život, tako i odbačeni predmeti u momentu kazuju svoju životnu priču.

Istrgnute i prerano odbačene stvari otkrivaju na našem zajedničkom putu dušu svog preostalog života. Izbačeni iz svoje upotrebe, mnogi od tih predmeta nisu izgubili i smisao postojanja. Potrošeni do izvesnog stepena, oni nisu i obesmišljeni, jer im značenje može dati novi kontekst, a smisao nova funkcija.

Drugačiji odnos prema stvarima nađenim na đubrištu započeo je njihovim umetničkim recikliranjem. Stvari sa đubrišta umetnici, poput Šejke, uzimaju kao gradivni elemenat duhovnog zamka koji simbolizuje preobražaj. Novom kontekstualizacijom, upotrebljeni, potrošeni i odbačeni predmeti dobijaju drugačije značenje. Ishod umetničkog tumačenja izražen je u njihovom novom statusu i životnom ulogom u kojoj je estetska dimenzija produbila naš osećaj za realnost i propadljivom i prolaznom dala puni smisao životnog postojanja.

Bojan Jovanović