Novo levičarsko ruho

Posle pada komunističkih režima, mnogi radikalni levičari (marksisti, nova levica, deo postmodernista), iako su se suočili sa neprijatnim istorijskim sudom, nisu odustali od traganja za alternativama kapitalizmu. Pošto je sam istorijski tok deaktuelizovao Marksovu radnu teoriju vrednosti i koncepciju klasne borbe, oni su se okrenuli drugim teorijskim uzorima u čijim delima se mogla iznaći nova platforma za radikalnu kritiku modernog zapadnog sveta. To ih je usmerilo ka onim misliocima u čijem središtu je kritika modernosti, humanizma i prosvetiteljskih ideja. NJihove ikone sada postaju Niče, Hajdeger, Osvald Špengler i posebno Karl Šmit. Za razliku od ranijih perioda, kada je u prvom planu bila kritika građanske ekonomije kao izvora otuđenja i eksploatacije, težište se, neposredno posle pada Berlinskog zida, stavlja na radikalnu kritiku moderne pravne države. Iz toga razloga u igru ulazi desničarski orijentisani Karl Šmit zbog toga što ovaj mislilac proglašava vanredno stanje, tj. totalnu suspenziju normativnog pravnog poretka, za suštinu parlamentarne demokratije i pravne države, a onoga ko odlučuje o uvođenju takvoga stanja za istinskog apsolutističkog suverena, jer on svoje odluke donosi ne obazirući se ni na kakva pravna i moralna normativna ograničenja. Oslanjajući se na teze ovoga nemačkog filozofa prava, radikalni levičari počinju modernu državu tretirati kao tvorevinu koja - u osnovi, u korenu, po poreklu - počiva na arbitrarnoj odluci suverena i vanpravnom nasilju. Po mnogim savremenim levičarski nastrojenim autorima, nacizam nije antipod pravnoj državi, već njena krajnja konsekvenca. Nacisti su, ističu oni, legalno došli na vlast, učvrstili svoju diktaturu koristeći ustavnu uredbu o vanrednom stanju i organizovali logore smrti, pažljivo vodeći računa o legalitetu. Ako se suverena vlast temelji na mogućnosti arbitrarnog proglašenja vanrednog stanja, onda je logor struktura na kojoj se ovo vanredno stanje ostvaruje. Tako jedan od najpopularnijih levičara današnjice, Đorđo Agamben, ističe: „Nastanak logora jeste politički događaj koji na odlučujući način obeležava politički prostor same modernosti. Logor je skrivena matrica politike u kojoj još živimo i moramo naučiti da ga prepoznajemo u svim njegovim metamorfozama“. Ove metamorfoze logora obuhvataju sve tvorevine od Aušvica i višijevskog prikupljanja Jevreja u Vel d’Iveru do privremenog držanja ilegalnih albanskih imigranata na fudbalskom stadionu, a azilanata na francuskim aerodromima. Drugim rečima, totalitarizam je imanentna karakteristika svih oblika moderne pravne države. Pri svemu tome se potpuno nekritički prelazi preko činjenice da su velike liberalne demokratije tretirale Drugi svetski rat kao Armagedon (kao poslednju odlučujuću bitku čovečanstva) i da se holokaust vršio pod znamenjem ne parlamentarnog već antiparlamentarnog sistema (drugačije ovaj nepojmljivi zločin ne bi mogao biti legalizovan). Da parafraziram Hegela, u noći mržnje, sve krave postaju crne, utoliko što se za sva zla počinjena u modernom dobu okrivljuju: liberalizam i individualizam, tako da se nacizam kao najveće kolektivističko i populističko „glajhšaltovanje“ ljudske svesti u svetskoj istoriji posmatra kao proizvod individualizma. Neka razume ko može! Verovatno je i za sistem gulaga i montiranih sudskih procesa, koji je nastao u prvoj antikapitalističkoj zemlji i koji je odneo više nevinih života nego nacistički koncentracioni logori, odgovoran liberalizam. Nije li upravo prva antiparlamentarna “demokratija sovjeta” bila zapravo institucionalizacija permanentnog vanrednog stanja koje je natkrivljavala duga senka Vođe, koji se, ispoljavajući totalni prezir prema svakom proceduralizmu, rukovodio principom svrsishodnosti a ne legaliteta. Nije li i u jednom i drugom režimu volja vođe bila najviši zakon. Ovaj svetski talas radikalnog levičarenja zapljuskuje i naše obale u vidu narastanja antizapadnog i antikapitalističkog raspoloženja.