Deda Mraza ubija potrošnja

Jedna Britanka pronašla je u školskoj torbi svoje ćerke preteće pismo upućeno Deda Mrazu, u kojem mu obećava da će ga ubiti ako joj ne ispuni želje. Naime, devojčica je napravila spisak novogodišnjih želja, ali je Deda Mrazu u pismu zapretila da „ će biti mrtav“ ako joj ne ispuni bar dve stavke sa dugog spiska. Čak je zapretila i da će „uloviti“ Dedine irvase, „skuvati ih i poslužiti njihovo meso beskućnicima na Božić“ ako ne bude po njenom. A jedno katoličko udruženje u Nemačkoj prošle godine je odlučilo da bojkotuje Deda Mraza, smatrajući ga simbolom nekontrolisane kupovine, bezglave jurnjave, gužvi i komercijalizacije, zbog čega je izgubio svaku hrišćansku vrednost. Nema sumnje, najstereotipniji simbol sladunjavosti novogodišnjih praznika je Deda Mraz. Idealan znak pod kojim se, u vreme slavljeničke rasejanosti, pumpaju potrošačke potrebe i preko granica izdržljivosti. On je postao zaštitno lice konzumerizma, nove bolesti koja hara svetom. A počelo je nevino i naivno, kao što, uostalom, i počinju bajke. KUPOLOGIJA Mit o Deda Mrazu, slažu se sociolozi, stvorila je masovna kultura. Svrha njegovog novog života u eri kada trijumfuje potrošnja i kad je „imati“ mnogo važnije nego „biti“, svodi se na stimulisanje ljudi da preterano kupuju i da se zbog toga osećaju srećno, a da ne razmišljaju o posledicama. Zato je njegov lik komercijalizovan. Sve što u vreme praznika nosi taj instant znak sreće, kupuje se kao alva. On je prilika da se potroše zalihe i utrapi ono što bi završilo na đubrištu. Deda Mraz je zloupotrebljavan dugi niz godina, a Nova godina i Božić su postali praznici koji se izgleda samo slave da bi se potrošio novac koji se teško zarađuje. Milena Dragićević Šešić, kulturolog, objašnjava da u vreme praznika ljudi postaju opsednuti kupovinom poklona, pa je Deda Mraz, kao simbol nekog ko donosi darove deci, sada gotovo nestao. On je, prema njenim rečima, na neki način postao ikona potrošačkog društva. Zbog toga je često predstavljan i na negativan način. „Evo upravo sada pred praznike videla sam jednu reklamu na TV stanici Fox Crime. U njoj je Deda Mraz prikazan kao neko ko upada ljudima u kuće i krade poklone, uz slogan: zločin ne spava ni za praznike. To je reklama koja je nekada pozitivan lik pretvorila u negativca“, kaže Dragićević Šešić. Sa tom ikonom proizvedene sreće obračunavali su se i umetnici performansa koji su, na primer, Deda Mraza secirali na obdukcionom stolu, a u parodijama na društvo sreće njegov lik se pretvarao čak i u đavola. Ipak, većina ljudi je mišljenja da će bez obzira na negativnu sliku, koju sve češće dobija, mit o Deda Mrazu nastaviti da traje jer se on vremenom razvija i prenosi u druge kontekste. Preterana komercijalizacija Deda Mraza naterala je ljude da imaju nešto protiv njega. Takođe, njegov mit je podržan od ekonomije, pa je zato osvojio ceo svet. Kult Deda Mraza se danas poštuje i u Americi, ali i u Kini i Japanu. U krajnjem slučaju zbog njega je stvorena jedna cela industrija pravljenja poklona. Donekle se krivci mogu pronaći u marketingu. Doduše to je i zadatak marketinga, da nas natera na potrošnju. Milena Dragićević Šešić smatra da se marketing-stručnjaci odlično služe likom i delom Deda Mraza u svrhe povećane prodaje. To se posebno odnosi na industriju gedžeta, to jest poklona koji imaju više funkcija, ali se gotovo nikada ne koriste. U suštini, moć marketinga je takva da tera ljude da kupuju poklone koji nisu potrebni. „Ceo marketing je imao cilj da nam nametne potrebu za kupovinom. Tako je kupovina ili kako to danas popularno zovemo šoping postalo nešto pomodno, a ne stvar potrebe“, zaključuje Dragićević Šešić. LUDILO Nova godina se slavi u celom svetu. Većina ljudi u to slavlje ulazi u želji da se otarasi stare godine koja je obično bila loša i nije zadovoljavala njihove želje i nadanja. Tako bez razmišljanja ulaze u veliko trošenje pod pritiskom potrošačkog društva. To takozvano potrošačko ludilo je umnogome potpomognuto pritiskom da ljudi moraju da razmene poklone. Zbog toga se često troši novac na ono što se inače nikada ne bi kupilo, a i za hranu i piće se izdvaja više nego što je potrebno. Dok ta euforija traje ljudi se osećaju dobro i makar na trenutak zaboravljaju na probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju. Ali sutradan ih obično udari surova istina u glavu. To nije samo slučaj sa Novom godinom, već i sa ostalim praznicima. Odrasli ih doživljavaju kao deca, ali je sve to kratkog daha. „Jasno je da posle praznika euforija ne može da traje do u beskraj. Kao što kaže izreka - dođe đavo po svoje. LJudi često upadaju u depresiju i počnu da prebiraju po glavi probleme koje su nakratko zaboravili“, objašnjava Alek Vučo, psihijatar i psihoterapeut. Deda Mraz kao glavni glumac reklamnih kampanja nagovara ih da kupuju raznorazne proizvode, a prema tvrdnjama dobrog dekice svaki od tih proizvoda je idealni poklon za novogodišnje i božićne praznike. I kako onda da čovek ne dobije želju da ga ritualno ubije. Kako se taj blesavi starac u crvenom kombinezonu usuđuje da ga tera da kupi i ono što realno ne može. Da li će neko trošiti u svojim mogućnostima ili će preterivati, zavisi samo od mentalnog sklopa čoveka. Ovakvi praznici u ljudima bude neku paradoksalnu sreću. Kako sociolog Koković objašnjava, tokom praznika svi imaju želju da budu deo neke grupe, pa makar bilo to i potrošačko društvo. U preveliku i besmislenu potrošnju najčešće se ulazi iz neznanja, ali i čiste taštine. Vreme praznika, barem kod nas Srba, šansa je da se čovek pokaže kao pravi domaćin. Psihijatar Alek Vučo smatra da je ovo doba godine kada svi imaju potrebu da se pokažu, slengom rečeno, kao baje. Iako, nemaju dovoljno novca, oni moraju da održe određeni imidž koji je znatno iznad njihovih realnih mogućnosti. Uostalom, potrošački mentalitet je prirodni ambijent savremenog društva. A da potrošnja ne bi jenjavala i da ne bi došla do granica zadovoljavanja, treba je stalno stimulisati reklamom, i „kolektivnim psihozama“. Nema boljeg trenutka za to od praznika. Niti bolje pokretne reklame od Deda Mraza. Savremena teorija potražnje računa na to da kad je čovek jednom zadovoljio „fizičke potrebe“ pojavljuju se „psihološke” koje nikad ne može do kraja zadovoljiti. Glad za posedovanjem, stimulisana savremenom masovnom kulturom, definitivno ne može biti utoljena. Otpor Ipak, iza agresivnog prazničnog dekora i zasenjujućih kulisa sreće pojavljuju se i kritički glasovi sve više ljudi koji su spremni da se odupru konzum orgijama i nametnutom pritisku potrošnje putem reklama i medija i koji ne žele da budu pretvoreni u histerične konzumente materijalističke kulture pa u prazničnim danima izbegavaju radnje u gradu. Oni podsećaju da su novogodišnji i božićni praznici period u godini kada statistika beleži najveći porast broja samoubistava i pokušaja samobistava i kada očajni, tužni, usamljeni i svi oni sa margine društva još više pate pod teretom prisilne euforije i diktata industrije sreće. Zaboravili na Božić Batu Poznato je da je Deda Mraz produkt zapadnjačke kulture. NJegova popularnost se vremenom proširila na ceo svet, pa naravno i na nas. Nekada se u Srbiji poštovao Božić Bata, koji je dugo bio neka naša verzija Deda Mraza. Milena Dragićević Šešić kaže kako je u razgovoru sa studentima shvatila da većina mladih ljudi, pripadnika nove generacije, gotovo nema nikakvu predstavu o Božić Bati. Nekada se taj kult veoma poštovao u našoj zemlji, posebno u seoskim sredinama. On se za razliku od Deda Mraza nikada nije vezivao za kupovne poklone, već je darivao deci orahe ili nešto što je napravljeno unutar porodice. Takav poklon je imao određenu sentimentalnu vrednost. A Božić Bata je skoro potpuno nestao jer je i Srbija, iako to ne želimo da priznamo, prihvatila potrošačku kulturu.