Božić, nekad i sad

Iskreno žalim za Badnjim večerima i Božićima iz socijalističkih vremena. „LJudi posebnog kova“, razumljivo, nisu marili za verske praznike, pa su i Badnji dan i Božić zvanično bili obični, radni dani (osim ako bi se pogodilo da padnu u subotu ili nedelju), a opet – za one koji su ih slavili, uopšte nisu bili obični. Hrišćanstvu nekako uvek bolje ide kad se na njega popreko gleda i kada je pod pritiskom. Ne treba preterati, pa reći da su u socijalističkoj Jugoslaviji hrišćani proganjani, to ne, tolerisani su, moglo se mirno krštavati, slaviti, ići u crkvu, ali se – u tom slučaju – nije moglo računati na neku naročitu karijeru i uspeh u društvu. Na porodice i ljude koje su slavile Božić gledalo se kao na relikte prohujalih vremena koji se tvrdoglavo drže starih, marksizmom-lenjinizmom odavno dezavuisanih zabluda. Smatralo se, pretpostavljam, da će onoga momenta kada poklonici „opijuma za narod“ prirodnom selekcijom nestanu sa lica sveta, zavladati hiljadugodišnje samoupravno carstvo. Zahvaljujući opisanim okolnostima, Božić (a i drugi verski praznici) proslavljao se svečano, ali skromno. Sve se, međutim, promenilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su se komunisti, hokus-pokusom pretvoreni u socijaliste, dosetili da pravoslavlje uvrste u korpus sabornih srpskih ideja. Bilo je to – ako se neko još seća – vreme u kome su mošti svetaca nasilno učlanjene u SPS i nosane diljem ondašnje države. Najpre su išli kivoti, ikone i pjesnici, za njima su nadirali tenkovi, borna kola i zastavnici prekonoć unapređeni u pukovnike. Mnogi ljudi do čijeg mišljenja veoma držim čvrsto veruju da je haos u kome se Srbija ubrzo našla – i u kome se još uvek nalazi – direktna posledica zloupotrebe svetog u krajnje profane ciljeve. Pravoslavlje, do juče prezreno i odbačeno, ubrzano je posrbljenjo, a Srpska pravoslavna crkva je postala „najvažnija institucija srpskog naroda“. Hristova, dakle, crkva čiji je istorijski smisao posredovanje u izbavljenju od rđave rodovske beskonačnosti, posledične smrtnosti i robovanja zemaljskom, poklekla je (srećom, ne u celini) iskušenju carstva zemaljskog. U novonastalom ambijentu Božić je postao državni praznik, što je za svaku pohvalu, ali se mnogo štošta izgubilo tokom godina sveopšte profanacije. Sa istim onim udvoričkim, udarničkim i diletantskim žarom, sa kojim su se u nedavnoj prošlosti obrušavali na religiju, naši mediji su počeli da pišu o prazniku Hristovog rođenja. Razumljivo je da tamo gde nema centra u duhovnom značenju te reči, prevagu dobija ono periferno – banalna etnologija i još banalnije kulinarstvo. Novine su u danima pred Božić prepune recepata za posna jela, sa naglaskom na pijanom šaranu i detaljnim uputstvima o tome gde se i kako se seče badnjak (inače relikt slovenske paganske religije) kojom zgodom obavezno valja popiti vruću rakiju. Tako se u Srba rođenje Božijeg sina proslavlja kao rođenje bilo kog sina, uz piće, krkanluk i sporadičnu pucnjavu. Istina, ovde-onde poneki duhovnik pokuša da u nekoj TV emisiji prozbori neku o duhovnoj i mističnoj dimenziji Hristovog rođenja, ali zato je tu daljinski. Izgleda da su nastupila vremena u kojima je „ohladnela ljubav mnogih“, a bez te ljubavi (koja nema ničeg zajedničkog sa modernim pojmom „ljubav“) nema ni razumevanja značaja Hristovog rođenja na ovom svetu. Telesno se rađajući u telu device, Isus je poništio posledice praroditeljskog sagrešenja i ponovo uspostavio narušeni sklad. Mnogima će ova tvrdnja zvučati apsurdno, svet doista ne izgleda nimalo skladno, naprotiv, ali takvo mišljenje proizlazi iz odsustva uvida u celinu slike. Isus jeste rekao „evo, sve novo tvorim“, ali da bi to novo bilo stvoreno, ono staro mora biti uništeno. I ono se neprestano uništava. Ima mnogo „osetljivih“ duša koje haotičnost svetskih zbivanja i nepojmljiva zla koja iz njih nastaju prilažu kao krunski dokaz o nepostojanju Boga i uzaludnosti Hristovog rođenja. Ni takvi nemaju razloga za brigu jer nas, kažu mistici, Isus spasava čak i protivno našim nadljudskim naporima da se upropastimo. Hristos se rodi!