Titula: predsednički kandidat

Da li nekom govore nešto imena Slobodan Matić, Miroslav Mladenović, Miodrag Vidojković, Miodrag Vuletić, Tomislav Lalošević, Dragan S. Tomić? To su imena kandidata koji su na raznim predsedničkim izborima od 1990-2003. godine u Srbiji bili među prvih deset, uglavnom šesti ili sedmi.

Za ovaj izborni ciklus, osim trojice favorita, svoje učešće su najavili i kandidati s iskustvom: Marijan Rističević, Borislav Pelević, Branislav Ivković, zatim afirmisani lideri Vladan Batić i Milenko Smiljanić, publicista Milovan Drecun, poslovni čovek Bogoljub Karić, povratnici Jezdimir Vasiljević i Mirko Jović, politički vic-mejker Radivoje Milutinović - Muja Lopov, a uz njih debitanti Boban Gajić, Vasilije Belobrković i LJiljana Aranđelović.

Prema dosadašnjim najavama, na izborima za predsednika Srbije će se pojaviti oko dvadeset takmičara spremnih, prema sopstvenom mišljenju, da zauzmu to prestižno mada ne i osobito uticajno mesto. Broj bi bio i veći da neki već nisu, poput Slobodana Vuksanovića, odustali od najavljene kandidature; u konkretnom slučaju, Vuksanović se povukao u korist kandidata vladine koalicije Dragana Maršićanina.

Najavljeni kandidatski korpus se samo manjim delom sastoji od političkih vođa koji se uglavnom pominju kao mogući budući predsednici. Drugim, većim delom, taj sastav je sačinjen od nekoliko različitih kategorija: najpre od, u nacionalnim razmerama, potpunih anonimusa, ljudi koji dolaze niotkuda i nestaju neznano gde (svež primer, sa poslednjih izbora, jeste Radoslav Avlijaš (osvojio 20 872 glasa), a zatim ljudi koji predsedničke izbore koriste kao priliku za uveselenije sebe i drugih, kakav je istaknuti Subotičanin Mujo Lopov, poznat u političkom životu i po drugim pregnućima, kao što je prosidba Karle del Ponte a zatim, kada je ta affaire d’amour nesrećno okončana, i prosidba Kondolize Rajs, savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, takođe neuspešna.

Radivoje Milutinović - Muja Lopov Dosta je doktora nauka Radivoje Milutinović, u narodu poznat kao Muja Lopov i kao jedini Srbin koji se usudio da prosi Karlu del Ponte, takođe obećava kandidaturu za predsednika. Uzda se u Boga, sedmu silu i svoj narod koji mu je, kaže, dao “moć i hrabrost da izađe na crtu Tadiću, Nikoliću i Maršićaninu”. Svi ostali kandidati ga ne brinu kao ni njegovo obrazovanje KV konobara, jer je za njega drug KV bravar bio bolji na čelu ove zemlje od svih njegovih naslednika. Narodu je dosta doktora nauka, kaže. “Bio sam u JUL-u dok je valjao, a onda su me se odrekli, jer sam izašao da pomognem studentima i Čedi Jovanoviću koji me sada ne poznaje. Bavio sam se ugostiteljstvom od svoje devetnaeste godine i proganjali su me, jer nisam hteo da se priklonim nikome.” Priznaje kako se nada da će narod znati da on treba da pobedi, već u prvom krugu. Novinarima obećava da će biti prvi čovek na vlasti koji ih neće progoniti i tužiti, “jer treba da kritikuju sve, uključujući i mene”. Milutinović obećava još i da će na vlasti ostati samo mesec dana, ali i da će se njegovo kratko vreme pamtiti po mnogo čemu - umesto dinara uvešće evro, a legalizovaće prostitucijuda bi sproveo seksualnu revoluciju. - Penzionerima ću se “zahvaliti” na njihovom aktivnom učešću u uništavanju mladih života i preporučiti im da se bave pecanjem, a ne politikom.

Nakon proteklog perioda pomalo depresivnih predsedničkih izbora, sa ne tako velikim brojem kandidata, u kome je vladajuća politička struktura nalazila interes da se završe neuspešno pa se shodno tome i ponašala, predstojeći junski izbori, dakle, sinuće u punom sjaju i veličini.

Prema toj svoj osobini, primećuje Bora Kuzmanović, profesor socijalne psihologije, ponajviše liče na prve predsedničke izbore, održane 9. decembra 1990. godine, na kojima je Slobodan Milošević pobedio u prvom krugu (ispred Vuka Draškovića) osvojivši oko 65 odsto glasova birača.

Oni koji će se setiti tog ranog detinjstva našeg višestranačja, znaju da je to bilo dva meseca kampanje koja je iznurila čitavu plejadu voditelja i spikera državne televizije, zaduženih da obave zadatak nazvan “ravnopravno predstavljanje kandidata”. Među širokim dijapazonom čudaka svih vrsta, do naših dana upamćen je Nikola Šećeroski, ostavši paradigmom svih predsedničkih izbora ubuduće. Nikada nije izgubila aktuelnost teorija da je ovakav, ultrademokratski “svi na ekran” stil predizborne kampanje osmišljen od strane Miloševićevih medijskih umova, koji su postigli to da se novouvedena “demokratija” pokaže kao smešna menažerija, gde nema dileme ko je u čitavoj toj igri jedini veliki, najveći i jedini vredan da ozbiljan čovek njegovo ime zaokruži.

Posle trinaest i po godina, eto, dočekali smo da se ova vrsta karnevalskog zanimanja za predsedničke izbore ponovo pojavljuje, i to je ono što se, ukazuje profesor Kuzmanović, njemu čini pre svega zanimljivim.

Društvena uloga koju ima ovaj bagaž predsedničkih kandidata je višestrana. U jednu ruku, reč je o zagađivanju političkog prostora, odvraćanju pažnje od tema koje su značajne i unošenje neozbiljnosti u politiku u zemlji koja tu neozbiljnost sebi verovatno da priušti ne može. U drugu, kao što nema dobrog dvora bez dobre dvorske lude, tako i Muja Lopov i njemu slični služe tome da Nikolići, Tadići, Maršićanini i ostali mrgodni tipovi ne poveruju da su toliko važni koliko sami sebi izgledaju kad uveče gledaju vesti.

U diskretnom fonu predsedničke kampanje traje (ustavna) debata o budućem načinu izbora predsednika Republike. Lako se može dogoditi da se politička elita usaglasi oko toga da se budući predsednik bira u Skupštini, a jedan od glavnih argumenata je taj da ovlašćenja i uloga koju ima na političkoj sceni (poslednjih nekoliko godina i nema ulogu, de fakto ili de nomine - nema predsednika) nisu takvi da bi zahtevali komplikovanu i skupu zabavu u vidu opštih izbora.

Milovan Drecun, školovani predsednik Novo evropsko jezgro Da ne treba verovati baš svemu što pročitamo, potvrdio je i primer gospodina Milovana Drecuna, još jednog na listi potencijalnih predsedničkih kandidata. Naime, iako na zvaničnoj Internet prezentaciji njegove političke partije Preporod Srbije i dalje stoji obaveštenje da gospodin Drecun odustaje od kampanje zbog neotvaranja biračkih mesta i na Kosovu, ispostavilo se da ova informacija nije tačna. Tim zadužen za redovno ažuriranje informacija predsedničkog kandidata zatajio je jer je informacija zastarela. Prikupljanje potpisa i čitava kampanja ide po planu i prema njegovim rečima, već sada prevazilaze sva očekivanja. - Na ovaj potez odlučio sam se jer smatram da je krajnje vreme da neko ko je školovan za bavljenje politikom najzad i uđe u te vode. Za obavljanje funkcije predsednika potrebno je adekvatno obrazovanje, poznavanje procesa koji se dešavaju kod nas. Takođe, potrebno je i realno sagledavanje mogućnosti izlaska iz teške situacije u kojoj se nalazimo ali i sprečavanje dalje razgradnje i teritorijalnog komadanja zemlje. Zalažemo se za izrazito proevropsku politiku i to politiku nove Evrope koja se začinje u francusko-nemačkom jezgru kome se sada pridružuje i Ruska Federacija. Verujemo u zajedničku budućnost Srbije i Crne Gore i smatramo da nema opstanka Srbije bez Kosova i Metohije, kaže vojni analitičar i publicista Drecun. Lider Preporoda Srbije se žali i na to da nije “miljenik medija”: - Zaista je neshvatljivo da se neki tamo Muja Lopov kod nabrajanja kandidata pominje češće od mene. Ali, bez obzira na medijsku blokadu, mi imamo veliki priliv mladih ljudi u partiju.

Nasuprot tome, zastupnici stava o izboru predsednika na opštim izborima, locirani pretežno u Demokratskoj stranci Srbije, ukazivali su na domaću praksu da se deo izvršne vlasti oličen u Vladi Srbije opasno osilio i da su potrebni ozbiljni mehanizmi kontrole, otelotvoreni, pored ostalog, u predsedniku Republike. A od predsednika se u tom pogledu ne bi moglo mnogo očekivati ako bi ga birala ista ona struktura koja bira i vladu, dakle Skupština. Biće zanimljivo videti hoće li DSS promeniti mišljenje nakon što je i sam iskusio čari (rđavo kontrolisane) izvršne vlasti, tj. vlade.

Prema mišljenju Marka Blagojevića iz CeSID-a, optimalno rešenje za Srbiju, koje bi doprinelo i podizanju nivoa ozbiljnosti a istovrmeno zaštitilo demokratsku tekovinu da svaki građanin (u okvirima Ustava) može da bude kandidat za predsednika, bilo bi da se broj potrebnih potpisa za kandidaturu podigne sa deset na pedeset hiljada, prikupljenih u pedeset raznih opština, i CeSID je to formulisao i kroz svoj predlog odgovarajućeg zakona.

“Predsednička kandidatura uvek može da posluži kao promocija u nekoj oblasti, u svome gradu, u biznisu... Nije Srbija jedina zemlja u kojoj se takve stvari dešavaju, niti se dešavaju samo u zemljama u tranziciji. U Americi, koja se često u takvim stvarima uzima kao uzor, postoji kandidat koji se tradicionalno kandiduje na svim predsedničkim izborima - Ros Pero. To je bogataš koji je na jednim od prethodnih izbora potrošio čak sedamdeset miliona dolara na predsedničku kampanju”, kaže Blagojević.

Čest razlog zbog kojeg se na izborima pojavljuju politički lideri, “višestruki ponavljači”, među kojima je već i Tomislav Nikolić, ovoga puta jedan od favorita, jesu stranački razlozi. Stranka koja drži do sebe, smatraju, mora da ima kandidata čak i onda kada taj nema nikakave izglede. To je u našem slučaju “sindrom Borislav Pelević” (septembra 1997. dobio 139 047 glasova), predsednik Stranke srpskog jedinstva, koji spremno uvek iznova hrli u susret izazovu.

Jezdimir Vasiljević, “čovek bez iluzija” Uvreda inteligencije Svoju kandidaturu 4. ili 5. maja Republičkoj izbornoj komisiji predaće i Jezdimir Vasiljević. Gazda Jezda, bivši vlasnik propale “Jugoskandik banke” koji se trenutno suočava sa sudskim procesom u vezi sa ovim slučajem. - Moja parola na ovim izborima biće da se razotkriju svi lopovi, njihovi zaštitnici a oteto vrati narodu. Zalagaću se i da se stane, ne na rep, nego na vrat lopovima, jer više niko ne veruje da su svi oni živeli od svojih ministarskih ili poslaničkih plata. To je uvreda intiligencije birača, kaže. Vasiljević, koji se predstavlja i kao kandidat Vlaha i za sebe kaže da je Vlah, dodaje da se obraća “nacionalnim manjinama i zanemarenoj većini”, i da će razotkriti mnoge afere, poput one sa šećerom, “Sartidom” itd. Kaže da nema iluzija i da se ne hvališe da će ući u drugi krug ili pobediti. Afera “Jugoskandik”, po kojoj je upamćen, misli, neće biti njegov hendikep. - U kampanju sam i krenuo jer ni DOS-u ni ovima sad ne odgovara istina o staroj deviznoj štednji i o tome ko je pokrao građane. Smatram da je kandidat iz vladajuće koalicije odgovoran zato što nije prihvatio osnivanje anketnog odbora i otkrio počinioce. Dragan Maršićanin je kao predsednik parlamenta odbio formiranje takve komisije a sada hoće da postane predsednik. Gazda Jezda se zalaže za samostalnu Srbiju, ali po specifičnom receptu. “Svi Crnogorci treba da se vrate u Crnu Goru ali ne i Crnogorke. One neka ostanu.”

Socijalisti u trku izlaze sa čovekom broj 1 u postmiloševićevskom periodu, predsednikom stranke Ivicom Dačićem, koji na izborima ne može ništa da dobije, ali ne može ni da pusti da stranka nema kandidata ili da kandiduju nekog pseudokandidata poput Velimira-Bate Živojinovića koji 1997. nije dobio ni sto dvadeset hiljada glasova, dakle, manje od prethodno pomenutog Pelevića.

Negde u ovo društvo, koje u izbore nosi politička inercija, treba ubrojati i Vladana Batića, predsednika Demohrišćanske stranke Srbije.

Predsednički izbori su prilika i da se afirmišu nove i nedovoljno poznate stranke, jednako kao i sam kandidat. Klasičan primer bio je Vuk Obradović na izborima 1997. godine (100 523 glasa ili 2,43 odsto), koje je ozbiljna opozicija tada bojkotovala), isturen ispred tada svoje novoosnovane Socijaldemokratije. Isti slučaj je bio i sa Nebojšom Čovićem i Demokratskom alternativom (93 133 ili 2,23 odsto).

Slična je danas situacija i sa Branislavom Ivkovićem, s tim što se kod njega primećuje i dodatna motivacija - naneti štetu Socijalističkoj partiji Srbije. Političko rivalstvo je, razume se, legitimna stvar, naročito kada se birači traže unutar iste ciljne grupe, ali u slučaju kandidata Branislava-Baneta Ivkovića, koji je već počeo čarke sa Ivicom Dačićem i drugovima, reklo bi se da ima i neraščišćenih računa, tim pre što ni Dačićevi ni Ivkovićevi socijalisti nemaju osobitih izgleda za dobar rezultat na predsedničkim izborima. Ili, kako kaže Marko Blagojević, pet procenata je uspeh na parlamentarnim izborima ali je neuspeh na predsedničkim.

Mirko Jović, “jedini opozicioni kandidat” Toma nije radikal Mirka Jovića kandiduju Narodna radikalna stranka čiji je potpredsednik, stranka Srbija i dijaspora, kao i Evropski blok. U svojim javnim nastupima čini se da najviše napadate Tomislava Nikolića. Da li to znači da njega smatrate svojim najozbiljnijim protivkandidatom? - On je sam sebe predstavio kao glavnog favorita i sigurnog pobednika. Ja sam jedini opozicioni kandidat i sigurno je da ću sa njim najviše polemisati. Drugi razlog je taj što on već 13 godina falsifikuje radikalsku ideju u Srbiji. Pa videli ste šta se dogodilo u Strazburu! Tamo ih nisu odbili zato što su radikali već zato što su Šešeljeva stranka. Na kraju, Evropa ima preko 150 godina radikalske tradicije. Nikolić poslednjih godina propagira program i ideologiju JUL-a, nečega što je bliže kominternovskoj ideji i što svakako nema nikakve veze sa tradicijom radikala u Srbiji i Evropi. I on sam to zna. Skoro su se pojavile i najave iz Haga da biste tamo mogli da se pojavite kao jedan od optuženih. Kako gledate na te pretpostavke iz perspektive predsedničkog kandidata a kako ćete ih posmatrati kao eventualni predsednik? - Po svemu što znam, i zvanično i nezvanično, mislim da nemam problem sa Hagom. Prošao sam zvaničnu istragu u Kancelariji u Beogradu i tom prilikom raspravio sve ono što može da me dovede u vezu sa tim događajima. Očigledno im nisam interesantan čak ni kao svedok. Kao predsednički kandidat, u vezi s Haškim tribunalom, smatram da treba da se pronađe rešenje koje će zadovoljiti tri strane: Tribunal, optužene i državu.

Nanošenje štete konkretnom kandidatu je česta motivacija predsedničkih (protiv)kandidata. Mirko Jović, aktuelni povratnik na političku scenu i najavljeni kandidat Narodne radikalne stranke u kojoj je i potpredsednik, na megdan izaziva Tomislava Nikolića i tako pokazuje šta će biti okosnica kampanje koju je već započeo. Ali, najklasičniji primer “antikandidata” bio je slučaj generala Nebojše Pavkovića. On je, bez ikakve sumnje, bio podržan od strane političkih protivnika Vojislava Koštunice ne bi li oštetio rezultat tog kandidata (reklo bi se da mu sa osvojenih 75 hiljada glasova tada nije baš naškodio).

Razlog za kandidaturu može biti i u sferi biznisa, pošto čovek koji se jednom legitimiše kao predsednički kandidat može kod nekih eventualnih poslovnih partnera uživati veće poverenje od kakvog potpunog anonimusa. Tako treba gledati kandidaturu Jezdimira Vasiljevića, znamenitog gazda-Jezde, čija je biografija između dve predsedničke kandidature (decembra 1992. osvojio 61 729 glasova odnosno 1,31 procenat) ispunjena propašću poslovne imperije, bekstvom u daleke nepoznate krajeve, boravkom u zatvoru i još puno toga. Za ciljnu grupu unutar koje funkcioniše gazda-Jezda nešto znači biti predsednički kandidat, ili bar on tako veruje.

Bogoljub Karić, u ovom društvu, donekle je autohtona pojava jer predstavlja kandidata iza kojeg (barem zasad) ne stoji stranka ali koji je ipak široko poznat i afirmisan u društvu. Prema rečima samoga Karića (“biću predsednik kad-tad”), svestan je da je nepostojanje partijske infrastrukture slabost njegove kandidature, ali ipak, kaže, iza svega stoji politička procena. “Tačno je da iza mene ne stoji ni jedna stranka. Ali, samo oko polovine biračkog tela će se opredeliti za stranačke kandidate. Ja sam uveren da ću svojim programom pokrenuti mnoge koji do sada nisu izlazili za izbore. Smatrali su da nemaju za koga da glasaju. Računam na njihove glasove”, objašnjava Bogoljub Karić svoj politički plan.

U grupu razloga koji bi se mogli opisati kao “lični”, a sa tim se slaže i profesor Bora Kuzmanović, mogao bi se ubrojati i egzibicionizam mnogih kandidata. “Često je vidljiva nerealna predstava o sebi i preterana samouverenost. Ipak, generalno, izbori se održavaju u klimi gde izgleda da se vlast valja ulicom i treba se sagnuti i pokupiti je, i to svakako stimuliše mnoge od kandidata da se prijave”, kaže Kuzmanović.

Samouverenost je inače jedno od pravila ove igre. Da li je to marketinški ultimatum ili ne, tek, svaki kandidat oseća potrebu da daje prognoze o svojoj sigurnoj pobedi uz omalovažavanje drugih kandidata, slično kako to čine profesionalni bokseri pre svojih mečeva. Ako sami to ne čine, neko se već nađe da to učini umesto njih. Nebojša Bakarec, funkcioner DSS-a, razgalio je srca čitalaca novina izjavom da će takmac iz njegove stranke pobediti već u prvom krugu. Očito je da kandidati za predsednike nisu jedini politički akteri za koje ima smisla postaviti pitanje: zašto to rade sebi, ako ih već niko ne tera?

Ono što je izvesno i što raduje statističare, to je da će izborni šareniš privući veći broj birača na izbore, da je ishod neizvestan i da će odziv, što nije bio slučaj pre, svakako preći polovinu biračkog tela. A, kažu, to je dobar pokazatelj, bez obzira na to što je ukinut zahtev za natpolovični odziv da bi predsednik bio izabran.