Umetnost je deponija

Konačno jedna nagrada u prave ruke“, „Poetska pravda“, „Bacila bih petardu za Slobodana Tišmu“... samo su bili neki od komentara koji su se pojavili na društvenim mrežama nakon što je proglašeno ime novog dobitnika NIN-ovog književnog priznanja. Slobodan Tišma, taj vrlo osobeni umetnik – pisac, muzičar, konceptualista – sa četiri glasa za i jednim protiv, osvojio je nagradu za roman Bernardijeva soba, objavljen u izdanju Kulturnog centra Novi Sad. Roman čulnosti, meditativnosti, apsurda, blizak najrecentnijim svetskim kretanjima, kako ga je ocenio ovogodišnji žiri. I zaista, kada se susretnete sa gospodinom Tišmom, shvatite i zbog čega je ta njegova proza tako neodoljiva, magična, baš kao i muzika koju je nekada kreirao sa bendom La Strada. Priznanje i novčani iznos od 10.000 evra biće uručeni u ponedeljak u Skupštini grada. Dečak iz Pavlove ulice, kako kaže za sebe, izašao je tako iz margine, u okviru koje se čitavog života kretao. Bernardijeva soba je nastala spontano, kaže dobitnik NIN-ovog priznanja na početku razgovora za naš list. - Nisam planirao, niti konstruisao roman unapred. Imao sam jedino tu osnovnu propoziciju, da roman bude ispričan u prvom licu što uvek radim, jer mislim da tako postižem ekspresivnost i uticaj na čitaoca. Početna ideja bila mi je olupina mercedesa. Prva rečenica bila je telo. Iz te slike, reči zapravo, sve se dalje razvijalo. Ta školjka „mercedesa“ je kao neka vremenska mašina, koja označava vraćanje u prošlost. Moj lik ulazi u „mercedes“, u tu olupinu, zahvaljujući čemu se seća događaja, što je vrlo plodotvorno za razvoj romana. Pisanje je teklo lako. Nisam hteo dugačka poglavlja kao u prethodnom romanu. Ja zapravo stvaram prilično intuitivno, ponesen idejom, koja me zapali. Nisam neki erudita, niti sam se mnogo bavio jezikom, u smislu da sam brusio svoj literarni stil. On je proistekao iz nekog osećanja, pre svega osećaja ritma muzike. Mislim da su sve moje knjige muzikalne na neki način, pune su dinamike, i ništa nije zamršeno. U tom smislu, veoma vodim računa da tekst bude komunikativan, razumljiv, da se lako čita. Da li zbog toga završavate, evo već drugi roman, prepričavanjem celog narativa? Da, taj postupak sam primenio i u prethodnom romanu Quattro Stagioni s tim što je tamo poslednje poglavlje bilo samo za nestrpljive, a ovde je samo za veoma nestrpljive. Znači za one koji imaju još manje vremena za čitanje. A to radim zato što volim to takozvano brzo, akciono pisanje, u brzim i kratkim rečenicama, u kojima dajem samo naraciju. Tu nema eseja, nema nikakve filozofije. Na primer, moja knjiga Urvidek počinje pričom koja je primer tog akcionog pisanja - rodio sam se, mama i tata bili niski rastom, tata pao preko terase, imao je prijatelja koji je voleo čašicu itd. Sve ide brzo i efektno i bez ikakve gnjavaže. Takav završetak je, u isto vreme, konceptualizacija celog romana, srž same naracije. Bilo je nekih zamerki u vezi sa krajem romana. Neko je napisao da roman ima tri kraja do beskraja i da je to mana, ali nije stvar u tome! Ima opravdanja za to što ima tri kraja. Ja sam u stvari hteo da stereotip forme romana narušim, da to ne bude roman ispričan tako da ima početak, sredinu i kraj, i da ne bude zaokružena celina. Ta tri kraja su se nametnula logično i to ima opravdanja. Ne patim od toga da imam zaokruženu formu. Smatram da je prošlo vreme kada se tako pisalo. Lik Pište Petrovića smestili ste u mikrokosmos, baš kao i Bezimenog junaka u prethodnom romanu. Zbog čega vam je toliko stalo do toga? Ono što se događa u tom malom uskom prostoru, od suštinske je važnosti za čoveka. Mikrokosmos je naš stvarni svet. Jedino od toga mogu nešto stvarno da napravim, da izvučem neki maksimum. Neko će kazati da je to banalno, profano, svakodnevno, ali nije. Treba više uroniti u to, jezički ga transponovati. Ja sam godinama živeo sa mojim prijateljima na jednom ćošku na Limanu, gde smo se svakodnevno nalazili, pričali i dangubili, ali imali smo jedan određeni način govora. Bilo nam je veoma bitno kako se izražavamo, kako nešto saopštavamo jedni drugima. Ta artificijelnost izraza bila je čista umetnost. I odatle sam najviše mogao izvući. Ako se setim kako sam pričao sa mojim prijateljima tokom desetina godina, onda nema dragocenijeg iskustva nego uobličiti to u jezičku formu. Ništa drugo. Vaš lik je interesantan od samog imena – Pišta Petrović. Koliko ste vi ugradili sebe u njega? Od svega toga, u čitavoj priči, jedino što je stvarno jeste to da i dan-danas imam sobu koju je dizajnirao Bernardo Bernardi, a koju je moja mama kupila 1966. godine. I imao sam crveni „folksvagen“. Sve ostalo je izmišljeno. Stvarnost je normalno uvek prisutna, ne možemo od toga pobeći. Poezija se recimo može pisati iz nekog levog prostora, ali proza ne može. Ona se oslanja na neko iskustvo. Bezimeni u Quattro Stagioni mnogo je bliži meni u tom stvarnosnom smislu. Tu ima više činjenica iz mog života nego u Bernardijevoj sobi. Oni bitni momenti romana, recimo taj incident na jadranskoj magistrali, apsolutno su izmišljeni. Drugo, ja sam heteroseksualac i nemam veze sa polnom neizdiferenciranošću Pište Petrovića... Lik Hitlera vrlo je zanimljiv u romanu, pomalo i dopadljiv. Kako ste ga uključili? Provokacija ili...? Pišta Petrović i Bernardo Bernardi su antipodi, koji se razlikuju kao nebo i zemlja. A Hitler stoji između njih poput razularenog subjekta, izluđenog totalno. On je paranoidni šizofrenik, oličenje zla. Govori se da iza njega stoji razgoropađena žena, histerija u stvari. On je fenomen evropskog modernizma. Fašizam i nacizam su, kao i komunizam, politički pokreti koje je modernizam doneo. Hitler je primer tog ekstremnog histeričnog, čiji govor prelazi u vrištanje, lajanje i postaje nerazumljiv. I kao takav, Hitler se ne pojavljuje u romanu slučajno. On je opet neki antipod, krajnja suprotnost Pišti Petroviću, koji je taj poslednji, najniži čovek, baš kao i Beketovi likovi, najprezreniji od svih. I šta jedan političar može da misli o takvom čoveku? Pišta Petrović ga ne interesuje u životu. Ne postoji kod njega ideja humanosti da nekom sirotom čoveku treba pomoći. Jedna od diskusija u vašem romanu odnosi se i na religioznost. Kažete da čovek živi u svetu bez boga? Moderni čovek živi bez boga, to znamo. Ali danas, religija je prisutna, iako ljudi nemaju pojma šta je to bog. NJihov odnos nema veze sa religijom, već samo sa konfesijom, sa pripadnošću. U suštini ima vrlo malo religioznih ljudi i to je strašno. Religija koju crkva propoveda jedna je vrsta politike. To je jedna manipulacija, borba za duše. Ja kao individua živim u tom nekom beznađu, ludoj nadi. LJudi su postali užasno bezobzirni, grubi i to je prilično pesimistično. Otud taj kraj u Bernardijevoj sobi, kada se dešava razapinjanje na krst. To je zapravo jedna travestija. Religija se prodaje kao turistička atrakcija, što Pišti ne znači mnogo, te on pristaje da bude razapet jer su mu objasnili da ga neće ništa boleti. On ne shvata smisao patnje, čak ni kada je ta patnja neka mogućnost izlaska, preobražaja. Time se postavlja pitanje religioznosti bez boga. To je teorija koja je meni veoma prihvatljiva. Jer teško je živeti ako čovek prihvati to što jeste i ne uviđa nikakvu mogućnost otklona ili razlike. Religijsko osećanje je u tome da budemo nešto drugo, da živimo razlike, da izađemo iz te naše ljušture. Svet je u ropstvu politike i moći. LJudi zaboravljaju gde žive, da žive na zemlji i da stoje pred okeanom, pred univerzumom. I neće o tome ni da razmišljaju. Nisu svesni da su u stvari otvoreni za beskraj. U krajnjoj liniji, razapinjanje na krst to i znači. Smisao krsta je u toj otvorenosti pred univerzumom. Otvorenosti za razliku, za ono drugo. „Bernardijeva soba“ je roman razvoja lika, i tokom tog razvoja vaš lik u jednom trenutku hoće da promeni pol, iako nema problema sa svojom seksualnošću. Čini mi se da ste, opet na poseban način, otvorili još jednu aktuelnu diskusiju? Kvir tematika jeste aktuelna, ali ja nisam mnogo upućen u to. Normalno, ponešto znam, ali sam se vodio pre svega time da Pišta Petrović u stvari ništa ne zna o tome. Samim tim, ni ja ne treba da budem teoretski utemeljen. Pišta samo uviđa da svet muškaraca nije dobar i ne pruža u suštini mnogo, te počinje da razmišlja kako bi to eliminisao, kako da taj muški element jednostavno odstrani! To jeste pomalo suluda ideja... On hoće da bude žena, da bi ostvario lezbijsku vezu sa ženom, i sa tom idejom nastupa na psihijatrijskoj komisiji i, naravno, oni ga odbiju. Kod muškaraca uvek postoji strah da u ženi može da se potkrade nešto muško. Muškarac uvek želi samo ženstvenost. Većina heteroseksualaca ima taj strah da bi nešto muško moglo da mu se uvuče i pokvari zadovoljstvo. Pišta isto ima tu strepnju, iako razvija ideju o čistom žensko-ženskom odnosu. On je ipak kontratenor, kako kažete na početku, dakle nije pravi muškarac, i to pitanje bespolnosti glavnog lika podsetilo me je malo, po stilu, i na neke filmove Almodovara, Pazolinija, Tinta Brasa... Film kao umetnost ima dosta uticaja na mene. Ja sam šezdesetih i sedamdesetih godina gledao stalno filmove. Almodovar je možda bio jedan od poslednjih filmskih autora koje sam gledao, njegove Visoke potpetice ili Kiku... To su sve stari filmovi... Da, jer više ne gledam filmove, ali sigurno je da se uticaj filma oseća kod mene. Voleo sam taj novi francuski talas, filmove Godara i Trifoa, njihovo kadriranje i slikanje. Sigurno je da to koristim, baš kao i teme, jer oni su se takođe bavili marginalcima i njihovim otpadništvom. Ono što je francuski novi talas doneo, to je taj glas iz ofa, koji priča priču. Time sam se najviše oduševljavao. To je magično delovalo u tim filmovima... Ja imam iluziju dok pišem da se i kod mene čuje taj glas iz ofa, ali ne znam da li to čuju i oni koji čitaju. A ovi novi filmovi više apsolutno nemaju veze. A kako čujete muziku? Ja sam pasionirani slušalac pre svega klasične muzike. Od ranog baroka do Gustava Malera. On mi je najveća ljubav, poznajem sve njegove simfonije, sva njegova dela. I na početku romana spominjem Malera i njegovu desetu simfoniju. Tu postoji taj izuzetni motiv iz Adađa, taj veliki talas spuštanja i uzdizanja, kojeg prekine taj visoki, stravični ton. E to je suština, taj momenat oslobađanja, sloboda trenutka. Muzika je za mene spas. Ona me prenosi u drugi svet i to svakodnevno. Čovek ipak mora da pazi da ne poludi. A kako se vi danas sećate svog perioda bavljenja muzikom, sa grupom La Strada? To je bio lep period, jer sam inače bio izbačen iz tog nekog oficijelnog prostora umetnosti. A svet rokenrola me je prihvatio. Tu postoji neko bratstvo. Dobro ima i tu raznih prljavih stvari i biznisa... Ali slični smo po senzibilitetu, ista smo vrsta ljudi, vidimo slično stvari iako se razlikujemo i imamo dobru komunikaciju. Danas ne znam šta se sa rokenrolom dešava... Svako poglavlje počinjete citatom, neki stihovi su prepoznatljivi, ali neki nisu, pa me zanima da li su potekli iz rokenrola? Na primer, onaj „Da li životinje veruju u boga“? To Da li životinje veruju u boga direktno je preuzeto iz rokenrola. Postojala je grupa „Pink Militar“, koja je objavila samo jedan album koji se zvao Do animals believe in God i taj naslov sam preuzeo kao citat. Ja tako koristim stvari. Ipak, imam 65 godina i svašta sam prošao. Svašta mi dolazi u sećanje, probija se iz prošlosti. Umetnost je jedna velika deponija, tu ima svega i svačega. Zamislite samo koliko ima umetnosti, kolika je to ogromna proizvodnja bila, šta je sve stvoreno. Danas umetnicima ništa drugo ne predstoji, nego da čeprkaju po toj deponiji i da izvlače stvari, i ja to upravo radim. Tako je bilo i ovog puta – „Da li životinje veruju u boga?“ Aha! Sad ću to da stavim. I to je to... Sve se može, umetnost je nepregledno polje, strašno zagađeno, ali mislim da baš zato i moramo da kupimo sa njega i da ga čistimo, i ponovo da skrećemo pažnju na ono što smo našli. U jednom trenutku kažete da su dizajn i muzika jedini preživeli u vremenu tehnologije. Rekli ste mi zbog čega novi film ne volite, a šta je sa ostalim umetnostima? Postojao je jedan preloman trenutak u umetnosti - kraj modernizma i početak postmoderne. Tu su se, za mene, dogodile najbitnije stvari u književnosti, likovnoj umetnosti, muzici... Ja sam konzervativni avangardista, držim da je to nešto najvrednije i ne vidim ništa bolje od toga u umetnosti. Uvek se okrećem tome i to mi je večita inspiracija, počev od francuskog simbolizma, preko ruske avangarde, do moderne između dva rata i visokog posleratnog modernizma. To su stvari pred kojima se klanjam kao da su svetinja. Danas, ta informatička era u koju smo ušli, taj virtuelni svet kompjutera, to je prostor u kome ne učestvujem mnogo. Kompjuter mi koristi samo za pisanje, ništa drugo. Ponekad pogledam Gugl i poštu, ali suštinski se ne bavim time. Moj svet je prošao i ja pokušavam još, koliko mogu, u tome da uživam. Ne verujem da mi ova svakodnevica može išta bitno doneti. Znači sledeći roman sigurno nećete elektronski da objavite? Ma ne. Neću ja više ništa ni da pišem. Ja sam završio karijeru. To, što su mi dali nagradu, u nekom smislu je kontraproduktivno. Bolje da su dali nekom mlađem, koga bi to podstaklo da piše dalje. Ja ću možda još malo da piskaram, da se zabavljam, ali Bernardija sam iscedio poslednjim atomima snage. Kada sam napisao Quattro Stagioni, nisam ni verovao da ću bilo šta više pisati. Ali bog mi je poklonio Bernardijevu sobu. I čitav ovaj spektakl sa nagradom, čitavo to pozorište, za mene je zabava, iako sam svestan da sam time svoju poziciju marginalca poništio. Više ne mogu da kažem da sam marginalac. Ja sam imao taj kult, to neko sledbeništvo i preko rokenrola i preko književnosti koju sam pisao. Postojalo je mnogo ljudi koji su se zaklinjali u mene, bio sam im svetlost u životu i sada sam ih, možda, razočarao. Ne znam kako će ubuduće da me gledaju, nije ni važno, ali sigurno neće moći da kažu to je onaj kreten sa Limana. Bojim se da će mi zameriti, reći će da sam se srozao, da sam izdao svoju ideju čim sam primio ovu nagradu. I žao mi je. Ali la comedia e finita. Jovan Ćirilov: Etimologija Zbrka, haos i gužva Slobodan Tišma ima zanimljivo i ime i prezime. Ime Slobodan, a mnogi to znaju, jedino je muško ime kome se zna godina kada je nastalo. Ime je smislio otac našeg slavnog istoričara Slobodana Jovanovića 1869. godine povodom donošenja tzv. namesničkog ustava u Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu na putu ka punoj nezavisnosti Srbije. Prezime Tišma je već složenije pitanje. Ali mu nije nepoznata etimologija. Kad sam ga na svečanom ručku u „Maderi“ pitao šta mu znači prezime, kao iz topa je odgovorio da znači – zbrka, navala, haos, vreva, gužva, a ja dodajem jezikom tinejdžera - frka. Još mi reče da nije rođak poznatog književnika pokojnog Aleksandra Tišme (1924 – 2003). U rečnicima prezimena još piše da je ono poreklom iz Like, tamo gde su mnoga prezimena u stvari nadimci. Tišma potiče od glagola tiskati se, tako da se čuje i reč istog značenja tiska. Neko od predaka Tišme bio je prodoran svat, koji se tiskao, što ne liči na slavodobitnika koji odaje utisak čoveka skromnog ponašanje i blage naravi. Možda svesno ili čak nesvesno 66-godišnji pisac u svom romanu glavnog junaka Pištu Petrović vidi stešnjenog u tišmi ograničenog prostora ispunjenog Bernardijevim nameštajem ili u svom havarisanom „mercedesu“ u kom se nastanio, s tim da je nameštaj izbačen kraj tog krša. Kad kažemo Bernardijeva soba, kao da smo rekli na primer Gimarova vaza ili Mekintošova stolica. Reč je o hrvatskom dizajneru nameštaja Bernardu Bernardiju (1923-1983), predstavniku novog talasa moderne posle Drugog svetskog rata, koji je hteo da dizajnu da novi sadržaj. Evo šta kaže sam autor: „U stanu se nalazi i vrlo vredan nameštaj, sobna garnitura Bernarda Bernardija, koji Pišta sklanja u jednu sobu gde samo on boravi i koju drži pod ključem“. Bilo bi me sramota da sam bogat Kako živite? Nemam nikakve stalne prihode, živim od mamine penzije. Mama ima 86 godina, imam ženu i dete. Žena je bez posla. Snalazimo se, ne mogu da kažem da mi je nešto strašno loše, ali malo ko danas živi dobro, sem ako se ne bavi „nekim“ stvarima. Delim to sa svim ljudima, na neki način saučestvujem. I kad bih bio bogat, bilo bi me stvarno sramota da to kažem. Ne zato što sam ohol, nego jednostavno nekako mi je to neukusno. Pratite vesti? Ponekad pratim. Malo me to interesuje, jer se stalno ponavlja jedna te ista priča. Novinari koji su maheri u smislu praćenja aktuelnosti, mogu da otkrivaju razne stvari, ali ja nemam ni vremena ni strpljenja za to. Ja kao umetnik ne mogu sa tim ništa da uradim.