Boginji performansa

U surovim zimskim okolnostima na Suvoj planini, nećete verovati, razmišljao sam o „boginji performansa“, dakle, o Marini Abramović. Dok je Crna Trava odsečena od sveta pomno sam čitao članke o „heroini svetske narcističke kulture“. A bilo mi je čudno što sam, uopšte, poneo iz Beograda knjigu „Marina Abramović“ od Nataše Marković kada sam, unapred, znao da imam preča ovčarska posla. Trebalo je, naime, u nedelju da ovce iz Moklišta prebacim u Mokru, a meni, pred očima, čuj, Marina Abramović, obučena u crno, a na belom konju sa belim barjakom u ruci... Odvajamo ovce iz Dejanove pojate u Moklištu, podno Svrljiških planina. Biramo one koje treba da se ojagnje u februaru. Sabijamo ih, ćutke, u tor za transport, i, sve to me, nekako, podseća na odabir žrtava u Jasenovcu, Aušvicu. Ah, kako je dirljivo to ovčije mirenje sa sudbinom, to mirno čekanje noža pod grlo; od biblijskih do naših dana. Marina Abramović bi na to rekla: „U toku života prinuđeni smo da umiremo metaforički mnogo puta, i, na kraju i bukvalno. Svest o tome može da nas oslobodi straha od smrti...“ Ali, avaj, Gariju se zaledilo kinesko traktorče, a ni Dekijev traktor iz Rakovice neće da povuče, a sunce, već, zalazi iza Suve planine, uskoro će sablasna mesečina, oštra kao kasapska satara, a poledica na putu preteći sija. Solju se posipa samo Koridor 10 kao da oko njega ne postoji napaćena i zgažena južna Srbija. I šta ćeš!? Rešimo da ovce preteramo, iz više puta, Garijevim – „stojadinom“!? Napred nas tri čoveka, tačnije, ludaka, a na zadnjim sedištima – šest ovaca! O, zar se i to može, dragi bože!? Šibamo po zaleđenom putu; volj` ti da tresneš u brdo, volj` ti da se niz provaliju strmekneš u Nišavu. Elem, tvrda zajebancija! Kao pešačenje Marine Abramović po Kineskom zidu... Jedna ovca dahće mi u potiljak, i, prvo mi liže perčin, a onda počne i da ga gricka. Kako li bi Marina Abramović objasnila taj dodir ovčijeg i mog tela s obzirom na to da je „telo samo oruđe umetnosti“... Prolazimo kroz Belu Palanku, kroz njeno pusto korzo na kome nema žive duše. Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Biljana pita da li smo prebacili ovce? Još ih prebacujemo i to Garijevim autom, a Bilja ne veruje, misli da je to još jedna od mojih „duhovitosti“. K. G. Jung, moj guru iz Švice, tiska se na zadnjem sedištu među naše ovčice, ali stiže da kaže: „Shvataš li da si sa Marinom Abramović na istom poslu?! Tvoja gradnja Vidovog hrama i Nojeve lađe na Suvoj planini, pa i ovo, što sa ovcama hoćeš da izigravaš Mojsija, takođe, je doprinos svetskoj narcističkoj kulturi!“ Sa zvezdanog neba, sa Sirijusa silazi moja Crna da mi poruči: „Pozovi u Vidovo Marinu Abramović. I ako bi joj performans na Nojevoj lađi bio suviše statičan, a ti joj onda ponudi da ti kreneš pešice iz Vidova, a ona iz NJujorka, pa da se sretnete u Kašmiru, u Armisaru na jednom od tri groba Aleksandra Velikog.“