Lopta koja je nedostajala

U novogodišnjem pregledu učinka srpskih sportista u 2011. konstatovali smo da su uspesi bili veći što je lopta bila manja. Obradovali su nas teniseri, odbojkaši i odbojkašice, vaterpolisti, čak i stonoteniseri, a razočarali oni sa najvećom loptom, fudbaleri i košarkaši. Lopta srednje veličine, koja je nedostajala, ona rukometna, aktuelna je ovih dana. U Srbiji se igra rukometno prvenstvo Evrope koje je, već sada je sigurno, donelo lep sportski uspeh i lepu turističku prezentaciju Srbije pošto su hiljade navijača, posebno iz okolnih zemalja, opsedale Beograd, Novi Sad, Vršac i Niš. Srbija je u trenucima euforije bila „zemlja košarke“, pa „zemlja vaterpola“, postala je, posle dvostruke evropske krune, i „zemlja odbojke“, odavno je i „zemlja tenisa“, a ako se ova rukometna bajka okonča onako kako je počela, biće (opet) i „zemlja rukometa“. Zapravo, najtačnije je reći da je Srbija „zemlja sporta“ jer zaista nije lako naći državu koja, srazmerno broju stanovnika, standardu, ulaganju, bruto nacionalnom dohotku i još koječemu, ostvaruje takve uspehe u sportu. U toj oblasti Srbija je odavno i Evropa i svet, ne trebaju joj ničije dozvole i kandidature, nema uslova za članstvo u eliti, osim jednog - kvaliteta. ELITA Rukomet je u bivšoj Jugoslaviji bio elitni sport, od one prve (bronzane) medalje na Svetskom prvenstvu 1970, preko olimpijskog zlata 1972. u Minhenu do novog zlata u Los Anđelesu 1984. i svetske krune u Švajcarskoj 1986. U svim tim zajedničkim uspesima srpski rukometaši imali su zapažen doprinos, a Metaloplastika iz Šapca je krajem 80-ih godina bila trostruki prvak Evrope sa neprevaziđenom generacijom u kojoj su bili bivši selektor Srbije Veselin Vujović, sadašnji Veselin Vuković, plus Mile Isaković, Zlatko Portner i ostali šabački asovi. Vujović je čak proglašen najboljim igračem svih vremena. Posle raspada Jugoslavije rukomet je, po kvalitetu, nekako najravnopravnije „podeljen“ po bivšim republikama. Hrvatska je postala velesila, Slovenija solidna ekipa, Makedonci upravo ovih dana u Srbiji dokazuju da imaju ogroman potencijal, Bosna i Hercegovina zaostaje ali i tamo ima talenata. SR Jugoslavija je dobro počela, na Evropskom prvenstvu u Španiji 1996. osvojena je bronzana medalja sa jednom sjajnom ekipom u kojoj su golmani bili Perić i Stojanović, a igrali Škrbić, Neđa Jovanović (ona dvojica između kojih u „Areni“ navija predsednik Tadić), Knežević, Stefanović, Butulija, braća Peruničić, Milosavljević, Adžić, Kovačević, dok je na klupi bio proslavljeni Zoran „Tuta“ Živković, nekadašnji olimpijski šampion (1972) kao golman i svetski prvak (1986) kao trener. Jugoslavija je tada u polufinalu izgubila od Španije (23-27), ali se domogla bronze pobedivši Švedsku (26-25) uz devet golova Igora Butulije. Kasnije su na svetskim prvenstvima 1999. i 2001. osvojene bronzane medalje, a onda sledi duga, preduga pauza. Negde se grešilo. Menjali su se selektori, ali rezultata nije bilo iako smo imali odlične igrače o koje se otimaju vodeći evropski timovi. Kockice su se konačno složile. Dobar tim, dobar trener, dobar ambijent i domaći teren. Publika u sportu mnogo znači, a naše momke je u meču protiv Švedske u kome je pobedom (24-21) obezbeđeno polufinale kolo pre kraja grupe bodrilo 17.000 ljudi. U polufinalu će ih biti još više. Momci su to zaslužili igrom, rezultatima, požrtvovanjem, željom. Golman Darko Stanić na čudesan način brani takozvane „zicere“, najjači deo tima čine bekovi Ilić, Vujin, Šešum (junak meča protiv Švedske) i Čutura, krilo Nikčević mogao bi u atletske sprintere jer je brz kao munja, pivotmeni Toskić i Stojković ne daju mnogo golova jer se i ne igra mnogo na njih, ali obavljaju svoj deo posla, na desnom krilu je efikasan Prodanović, svoj doprinos, makar bodrenjem sa klupe, daju golman Marjanac, Marjanović, Marković, Rnić, Nenadić... Srbija deluje kao tim, kao ambiciozna ali i kvalitetna grupa odličnih igrača koji su svoj talenat unovčili u inostranim klubovima a za Srbiju igraju iz ljubavi. U trenutku zatvaranja ovog broja NIN-a nije bilo poznato s kim će rukometni „orlovi“ igrati u polufinalu, bilo je mnogo kombinacija, od Hrvatske preko Mađarske, pa čak do Francuske, olimpijskog, svetskog i evropskog prvaka koji je u drugu fazu ušao bez bodova i samo bi čudom mogao da se domogne polufinala. Francuzi, Šveđani, Danci, pa i Rusi, neprijatna su iznenađenja, ali to je već njihov problem. Rukometna Srbija se vratila na velika vrata i možda bi za nagradu mogla da dobije, recimo, „Zlatnu arenu“... OPUŠTENO Istovremeno dok rukometaši ponovo osvajaju sportsku Srbiju, vaterpolisti na svom Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu (Holandija), po navici, guraju ka medalji. Pošto su u svojoj grupi osvojili prvo mesto direktno su ušli u polufinale, dobili dan odmora više i teško da će ih mimoići jedna medalja. Realno su najbolji, ali u sportu, posebno vaterpolu, ne pobeđuju uvek najbolji. NJihove četiri pobede u prva četiri kola ostale su u senci poraza od Crne Gore koji našim igračima nije značio ništa dok je Crnogorcima pobeda bila neophodna za plasman u četvrtfinale. Treći su u komšijskom trouglu bili Hrvati kojima je za prolaz bila potrebna usluga, odnosno pobeda Srba. Nisu je dočekali, što je bio povod da hrvatski mediji ospu paljbu po srpskim igračima optužujući ih da su namerno izgubili. Da li je bilo namerno ili nije, znaju samo igrači. Ako jeste, nije dobro sa stanovišta sportskog morala i to će im se kad-tad obiti o glavu, ali ako nije - kao što verujemo da nije - sve treba da ostane u sferi one da ko gubi ima pravo da se ljuti... Naši igrači, sa obezbeđenim prvim mestom, sigurno nisu imali isti motiv kao u prethodnim utakmicama. Imali su pravo na opuštanje, naravno ne i na puštanje, ali Hrvatima, evropskim prvacima, niko nije kriv što su došli u situaciju da zavise od drugih. Vaterpoliste u polufinalu u petak čekaju Italija ili Nemačka i to će biti idealna prilika za eventualni revanš azurima za poraz u finalu na Svetskom prvenstvu u Šangaju 2011. U drugom polufinalu igraće Mađarska i pobednik iz duela Crna Gora - Grčka. U izgledu je (bilo) još jedno „večito“ finale Srbija - Mađarska. Ova generacija vaterpolista već je i sebi i nama donela toliko radosti da će medalja, makar i zlatna, biti nešto očekivano. NJima je za 2012. glavni cilj olimpijsko zlato u Londonu jer Udovičiću, Filipoviću, Prlainoviću, Soru, Nikiću, Aleksiću, Rađenu, Pjetloviću, Nikiću, Gociću, Mitroviću i selektoru Dejanu Udovičiću samo to odličje nedostaje.