Kontrolisani haos

Još u prvim pripovetkama postavio sam sebi propoziciju da pišem `lošu prozu`“, rekao je Slobodan Tišma, možda pomalo i u šali, primajući ovogodišnju NIN-ovu nagradu za najbolji roman za Bernardijevu sobu. „Pisati na tri ćoška, bez glave i repa, bez kraja i početka, primenjivati neadekvatnu metaforiku, tzv. asimetričnu metaforu, biti stalno u kontradikciji, skakati sam sebi u usta. Rečju, ostvariti kontrolisani haos.“ I zaista, stil NIN-ovog laureata toliko je osoben da petočlani žiri nije imao prevelike nedoumice da nagradi Bernardijevu sobu sa samo jednim glasom protiv. Ali upravo osobenost stila, likova i priče, pa i samog autora, nisu isprva privukli komercijalne izdavače, koji su rukopis romana odbili. Bernardijeva soba, koju je konačno objavio Kulturni centar Novog Sada, sada je jedan od najtraženijih romana u domaćim knjižarama, a uskoro će se, po svoj prilici, pojaviti i u izdanju naše kuće. treptaj „Mediokritetstvo je veoma tvrdokorno, to uprosečavanje, ono uvek nadvlada...“, rekao je tom prilikom pisac godine. „Ja sam polupisac, jer je ipak muzika moja najveća ljubav“, što je dobre poznavaoce njegovog rada automatski asociralo na njegov dugogodišnji rad sa bendovima Luna i La Strada. Čini se da je upravo ta vrsta angažmana i razlog zbog kojeg je ime ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade prihvaćeno sa tako ujednačenim odobravanjem i stručne javnosti i šire publike. „Književnost je protetička disciplina zato što nema svoj autentični prostor, na razmeđi je muzike i likovnih umetnosti, univerzalnija je ali i manje savršena, pomalo je grupa kao i svaka proteza. Uz to je povezana sa mišljenjem, sa filozofiranjem, što može biti uzrok teških nesporazuma“. Na njegov lični autentični prostor u pisanju, kako nam je rekao u posebnom razgovoru za naš list, direktan uticaj izvršila je nemačka književnost i to još u gimnaziji, zapravo tadašnja profesorica ­nemačkog Marina Vasiljev Rajf, koja je imala sjajan pristup učenju jezika. „Ja sam tu doživeo taj treptaj, to uzbuđenje, osetio šta je umetnost. Znači imao sam 16, 17 godina, i da nije bilo tog nekog kontakta sa tom književnošću, ne znam da li bih bio pisac. Marina je presudno delovala na mene sa pristupom izučavanju nemačkog jezika i ja sam joj zahvalan. Bili su to nezaboravni časovi koji su mene formirali i kao pisca“. okean Zahvaljujući tom uticaju, srpska književnost je dobila novog junaka, vrlo neobičnog, dovedenog do apsurda, ali opšteprihvatljivog i intrigantnog. „Može se reći da je Pišta na neki način poslednji čovek, kako je Niče rekao onaj najprezreniji. On je srozan do dna. Ali to je ono što me najviše privlači. Mnogo su interesantniji likovi koji su otvoreni, nemoćni da se odbrane, oni kod kojih možeš da vidiš tragediju, patnju, nesnalaženje. To je sve mnogo slikovitije i zahvalnije za literarni tretman“, kaže Tišma. Jedna od najpoznatijih pesama grupe La Strada, koja je ovih dana postala i jedan od najšerovanijih klipova na društvenim mrežama, jeste Okean, koji je kao metafora vrlo često prisutan u Tišminim radovima. Pa i u Bernardijevoj sobi, koju počinje odom okeanu: „Prva knjiga koju sam objavio zvala se Manirizmi i bila je to zbirka pesama, u kojoj je svaka pesma predstavljala sliku mora. Iz dana u dan slikao sam pučinu rečima, i okean je bio neiscrpna metafora. On je najbliži univerzumu, kosmosu. I to približavanje kosmosu ide preko okeana. Blizu je, a tako daleko. Ima tu nečeg neljudskog. Ali, s druge strane, čovek je izašao iz okeana, tu je nastao kao biće. Zato okean uzbuđuje ali i plaši, jer se pred njim čovek ne oseća sigurnim. Metafora okeana je suprotna ljudskom svetu, društvu, politici, i oslikava pomirenje u beskraju večnosti.“ Ipak, primajući nagradu, Slobodan Tišma nije propustio priliku da nastavi tamo gde njegov roman započinje – na odnosu običnog čoveka, kreatora i političara. „Političar i umetnik su braća i to starozavetna, Kain i Avelj. Svi dobro znamo tu priču. I politika i umetnost su područje volje za moć. Obe te discipline su vrste životnih strategija. Kada uzimam ovu Ničeovu definiciju, mislim na njeno izvorno značenje, a to je volja za stvaranjem, za kreacijom i to je samo po sebi nešto pozitivno. Međutim, to je samo jedna strana stvari. Druga je mračnija, a to je nadvladavanje i poništavanje. Stvaranje je radost za stvaraoca, a patnja za stvorenog. Političari kreiraju naše živote kao što ja kreiram likove u nekoj mojoj priči. Igram se sa njima. Kako im je, sam bog zna“. Deo NIN-ove nagrade čini i novčani iznos od 10.000 evra, koje pobedniku uručuje generalni sponzor nagrade Telekom Srbija. Deo iz romana, na dodeli priznanja u Skupštini grada, čitao je glumac Tihomir Stanić. Suviše različiti Među onima koji su se najviše obradovali NIN-ovoj nagradi za Slobodana Tišmu svakako su bili njegovi brojni fanovi iz vremena kada je bio rok muzičar. Dva alternativna novosadska rok benda koja je Tišma predvodio osamdesetih godina, Luna i La Strada, zauzimaju veoma važno mesto u istoriji srpskog i jugoslovenskog rokenrola. Malo je primera domaćih bendova koji su sa samo dva objavljena albuma (Nestvarne stvari grupe Luna iz 1984. i La Strada istoimenog benda iz 1987) izvršili tako veliki uticaj na domaću alternativnu pop muziku, i to godinama nakon rasformiranja (koje se desilo 1989). Ipak, takvu pažnju nisu dobili odmah na početku karijere, pa nećete uvek čuti njihovo ime kada se nabrajaju najvažnije grupe famoznog novog talasa, poput Idola, Šarla Akrobate ili Električnog orgazma. „Činilo se da je bend bio isuviše smeo i različit od većine onoga što se kod nas u to vreme sviralo; bilo je upadljivo da nisu imali skoro nikakvu podršku medija, kao i da se nisu ni trudili da se dodvore bilo medijima bilo publici“, napisao je u Popboksu povodom ponovnog okupljanja Lune na Egzitu 2004. godine Aleksandar Zograf. Ista se stvar može reći i za Slobodana Tišmu, pisca – usamljenik, genijalac, čudak. Kada se danas slušaju pesme kao što su Mlad i radostan, Okean ili Neautentični sneg, utisak je da su nastale pre možda godinu dana, a ne bezmalo trideset. Vladislava Gordić Petković o Bernardijevoj sobi Ugodna usamljenost Zatočen u lepoti Bernardijeve sobe, Pišta Petrović iz Đurvideka, alhemičar amater, obožavalac muzike i čokolade, sanja okean, slobodu i ponovno rođenje. Bio bi to najkraći, i zbog kratkoće bezmalo lažan, opis jednog slojevitog, meditativnog, lirskog romana nad kojim kao da su svoja anđeoska pera ukrstili Franc Kafka, Miloš Crnjanski i francuski filozof Žil Delez. Umesto u očevom stanu, Pišta Petrović spava na parkingu – u olupini metalik plavog mercedes kupea; sluša Desetu, nikad dovršenu simfoniju Gustava Malera, sklupčan kao fetus na zadnjem sedištu, opijen okeanom ali i progonjen sećanjem na smrt devojke koja je istim takvim automobilom s Jadranske magistrale sletela u more. Ovo je okvir za „roman o neodrastanju“ smešten u maskirnu verziju Novog Sada, gde jedan krotki pobunjenik, tvrdoglavo rešen da o sebi misli i govori u ženskom rodu, zbrinjava u svom stanu sedam čudnih prijatelja, istražuje sudbinu arhitekte Bernardija i njegove tragično stradale kćeri, pateći neutaživo za majkom sve to vreme. Pišta će dočekati spasenje, majčin „drugi dolazak“, i svoj novi život otpočeti na krstu, u umetničkoj simulaciji kalvarije, nakon što ga razapnu tri gracije i odvedu u radost večnosti. Siže Bernardijeve sobe, ispreden od sna i meditacije, Tišma neće skrivati od čitaoca, naprotiv: nudeći putokaze, razjasniće i „završni sažetak“ romana, on će nas uvesti u prostor kristalno čiste priče i zabavno kontroverznog protagoniste. Pišta Petrović je junak liminalne egzistencije, biće u fazi rodne transgresije, mudrac u stanju neodraslosti: sopstvenim trudom infantilizovan i marginalizovan, on ispisuje antiherojsku sagu o izopštenosti kao racionalnom životnom izboru. Na tragu Tišminog prvenca Urvidek (2005), i Bernardijeva soba može se čitati kao ironični bedeker poniženih, ali i kao omaž svima koji poniženje vide kao blagodet. Bernardijeva soba nije samo nežna i setna priča o turobnom samovanju svima suvišnog umetnika, već i satirična skica umišljenih i izmišljenih veličina Đurvideka, grada u kom se neprestano sudaraju čista umetnost i prljava politika, katkad s fatalnim a katkad s komičnim ishodom. Pisan unikatnim meditativnim stilom koji se lepi na kožu i reaguje na dodir, roman Bernardijeva soba nudi neponovljivu sliku ljudske izolacije i umetničke samodovoljnosti. Tišmina proza je mikrobiografsko beleženje svih onih damara i udara svakodnevice na dobro ušuškani svet umetnika čija potraga za idealnom izolacijom ne prestaje. Baš kao i njegov tvorac, Pišta je neformalni propovednik životnih veština koji neprestano menja filozofiju života i pokušava da zametne tragove na mikroskopski malom prostoru; Pišta je odmetnik, a odmetnik je bezosećajan, jer ne sme voleti ono što žrtvuje, niti dozvoliti da mu nedostaje ono što ostavlja. Rešen da ne učestvuje u životu, a ipak podložan emocijama, rešen da ne poseduje ništa materijalno a ipak fasciniran materijalnim predmetima kao što su sobna garnitura i olupina automobila, Pišta nam pokazuje šta su to „nestvarne stvari“ o kojima je pevao Slobodan Tišma iz ere novog talasa: to je nameštaj čija je upotrebna vrednost svedena na funkciju fetiša; to je automobil koji, umesto da bude tehnološki izum što omogućava kretanje, postaje ljuska iz koje se rađa junakovo novo ja. Pišta je lokalni Hamlet koji bez oklevanja prisvaja ono hamletovsko ludilo koje je manje od bolesti a više od pretvaranja: jednako kao Hamlet, zna da prirodu stvari određuje naše uverenje o njima, i da se može sedeti u orahovoj ljusci a ipak biti vladar celog sveta. Slobodan Tišma, prvak u umetničkom višeboju koji je panker postao u tridesetoj, pesnik u pedesetoj, prozaista u šezdesetoj, a sve to vreme bio tiha snaga onog finog Novog Sada, napisao je urbano žitije o sreći i sagu o slatkoj suvišnosti, povest o tome kako je i divno i teško nikad ne odrasti.