Zbogom investicije!

Visoke peći potpaljujem ja. Ovako bi mogao počinjati radni dan Vlade Mirka Cvetkovića nakon preuzimanja smederevske železare od američke kompanije Ju-Es stil. Iako su se nekadašnji Idoli, danas savetnici predsednika Srbije, podrugivali proleterskom elanu sovjetskog tipa u legendarnoj pesmi „Maljčiki“, zvaničnici današnje vlade misle ozbiljno kada kažu da će spasiti železaru, iz koje zbog gubitaka teških 150 miliona evra odlaze Amerikanci. Pošto Ju-Es stil nije uspeo da nađe tržište za prodaju čelika, kao ni kupca za smederevsku železaru, Cvetkovićev tim rešio je da se sam oproba, uveren da može i ono što menadžeri američke kompanije nisu mogli. Ekspresna reakcija Vlade, kako je to predstavljeno domaćoj javnosti, zapravo je kamuflaža „debelog“ kašnjenja. Godinama se Vlada nije setila da nađe načina da pomogne ovom investitoru da ostane, a Radna grupa, osnovana tek prošle nedelje, nije formirana kako bi se našlo rešenje za ostanak američke kompanije već da bi se dogovorili načini preuzimanja železare. Vlada je 31. januara i zvanično preuzela kompaniju za dolar, a Amerikanci koji su u proteklih devet godina uložili oko 300 miliona dolara ostavili su obrtni kapital od 100 miliona dolara. IZNUDICA Na preuzimanje država se odlučila iz socijalnih razloga i u iznudici, a ovo nije prvi put da se preuzimaju gubitaši. Ranije su preko državnih preduzeća već preuzeti Agroživ, Petrohemija, Metanolsko-sirćetni komleks (MSK), Azotara iz Pančeva, Staklara iz Paraćina… Obrazloženja su uvek ista - da se sačuvaju radna mesta i spasu pojedini gradovi, a ceh takvih preuzimanja, po pravilu, plate poreski obveznici. Da nas slično čeka i sa železarom potvrdio je i doskorašnji ministar ekonomije i lider URS-a Mlađan Dinkić, koji je izjavio da je smederevska železara „paklena bomba koja se preuzima“, jer i sama Vlada priznaje da će, ukoliko se brzo ne pronađe strateški partner, biti potrebno 10 milijardi dinara godišnje za finansiranje njenog rada. „Takvo preuzimanje je zapravo stavljanje tih firmi na socijalni program, koji se finansira subvencijama iz budžeta. Jasno je da država neće moći uspešno da vodi ni železaru. Kada dobar menadžment jedne američke firme ne može bolje nego da ima 20 miliona evra gubitaka mesečno (toliko je trenutno), onda je sigurno da će ministrima iz Vlade poreski obveznici Srbije plaćati u narednim mesecima 30 i više miliona evra beznadežan pokušaj održanja kombinata na nogama”, ocenjuje za NIN ekonomista Boško Mijatović. Iako iz Vlade tvrde da žele što pre da nađu partnera za železaru (navodno se već traži u Italiji, Kini i Indiji), teško će to ići. Bez obzira na optimizam, koji po službenoj dužnosti šire zvaničnici Vlade, o tome da će održati postojeću proizvodnju u Smederevu, a možda je čak i povećati i upaliti i drugu visoku peć, vrlo je verovatno da Cvetkovićev tim, koji nije uspeo da nađe partnera za Jat, Galeniku ili RTB Bor, neće biti bolje sreće ni sa železarom. I teško je kriviti Vladu za to, u situaciji kada tražnja za čelikom dramatično pada u svetu, pa je tako u EU u poslednje vreme zatvoreno sedam železara, a u regionu još pet. Ali je isto tako teško razumeti zašto se Vlada bavi reprivatizacijom, preuzimanjem gubitaša od privatnih kompanija i njihovim finansiranjem po cenu besomučnog zaduživanja. Očuvanje ovih 5.500 radnih mesta i dokazivanje odgovornosti Vlade, koštaće nas mnogo. Mnogo više od pomenutog dolara. Prema nezvaničnim informacijama NIN-a, država se sprema da bude garant za novi komercijalni kredit od 25 miliona evra za železaru, kako bi se nastavila proizvodnja u narednim mesecima. Ako imamo u vidu da su mesečni gubici Ju-Es stila u Srbiji bili oko desetak miliona evra, to znači da će samo u ovoj godini Vlada morati za održavanje železare da izdvoji 120 miliona evra. „To je očito predizborni potez, jer Vlada teško da sme da u predvečerje izbora izgubi glasove iz smederevskog kraja. A trenutno je osnovna nepoznanica obim dugovanja železare. Premijer nas uverava da nema dugova prema bankama, ali šta je sa ostalim? Nije moguće godinama imati velike gubitke (po 150 miliona evra godišnje), a nemati dug prema nekome - prema dobavljačima, centrali Ju-Es stila i slično – pošto kompanija nije ni izbliza imala tolike finansijske rezerve da bi sama pokrivala gubitke. Drugim rečima, država će najverovatnije sa pogonima preuzeti i te dugove, što će samo povećati njeno prekoračenje dozvoljenog obima zaduživanja”, uveren je Mijatović, napominjući da će država održati fabriku do okončanja izbora, još oko pet meseci, a za period posle toga ništa nije izvesno. UDARAC Dugoročno gledano, povlačenje Amerikanaca dramatičan je udarac za srpski izvoz i industriju uopšte. Smederevska železara je do sada davala skoro 14 odsto srpskog izvoza, 0,8 odsto BDP-a i hranila oko 20.000 ljudi. NJihovim odlaskom sve je to ugroženo. Potpredsednik Ju-Es stila za Evropu Dejvid Lintur, koji je „predao“ smederevsku železaru premijeru Cvetkoviću izrazio je žaljenje zbog odlaska iz Srbije i istakao da je kompanija otpisala iz imovine između 400 i 450 miliona dolara, što je procenjena knjigovodstvena vrednost železare u Srbiji. Odlazak velike američke kompanije je nesumnjivo i jako loš signal za sve ostale investitore. O povećanju investicija ili dovođenju novih krupnih investitora više se i ne može ozbiljno govoriti, osim u predizborne svrhe. Novo pitanje kod nas postaje ne kako dovesti nove već kako zadržati postojeće investitore. „Svako preispitivanje ili povlačenje investitora loš je signal za zemlju, a posebno kada se radi o Ju-Es stilu, koji je dominantni izvoznik. Izgubili smo velikog saveznika u promociji Srbije kao destinacije za ulaganje“, kaže za NIN Božidar Laganin, direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), napominjući ipak da ne očekuje dalji trend povlačenja investitora jer se radi o specifičnoj grani industrije, koja je ugrožena svuda u svetu. Čekajući neke nove investitore, Vlada polako preuzima jedno po jedno preduzeće od privatnih vlasnika, uvodeći opet državnu ekonomiju kao dominantnu, uz obavezne gubitke i partijske menadžere. Objašnjenje da se sve radi kako bi se sačuvala radna mesta u uslovima krize, možda ipak ne zvuči toliko logično armiji od više stotina hiljada ljudi, koji su u proteklim godinama ostali bez posla, a za koje država nije učinila ništa. Ali oni nisu radili u gigantima poput železare, RTB Bora ili Jata, koji Vlada ovih dana nudi srpskim biznismenima, pa na spasavanju njihovih radnih mesta nije bilo moguće skupiti i poneki politički poen. Zemlja apsurda Da je Srbija zemlja apsurda potvrđuje i činjenica da se usred bitke za investitore, uporno odbija jedan od retkih koji želi da dođe u Srbiju - Komiko oil. Ovaj investitor već četiri godine pokušava da otvori rafineriju u Smederevu, ali ne uspeva da dobije odobrenje lokalnih vlasti. Talac lokalnih političkih „prepucavanja“, Komiko oil spreman je da uloži u rafineriju 250 miliona dolara, zaposli 550 radnika i plati 652 miliona dinara jednokratno za zakup na 99 godina 113 hektara livada u zaleđu Dunava. Ali ne da lokalna politika. S druge strane, Vlada nastavlja s motivacijom investitora, po čemu prednjači Fijat, pa je doneta Uredba kojom se povećavaju subvencije za proizvodnju i kupovinu punta za sve tipove motora, na 1.000 evra. Za te namene Vlada je obezbedila dodatnih 300 miliona dinara iz budžeta. Mnogi su ovo protumačili kao odgovor države na upozorenje Serđa Markionea, prvog čoveka Fijata, da evropska auto-industrija zbog pada tražnje mora da smanji kapacitete za 10 do 15 odsto. Da se pomenuto smanjenje ne bi odnosilo baš na Srbiju, poradilo se na dodatnom odobrovoljavanju Fijata.