Kapitalizam ili - šta?

Za početak, kratak izveštaj o stanju pacijenta: vesti o smrti kapitalizma su - da para-fraziramo Marka Tvena - ponešto preterane. Pred početak ovogodišnjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu njegov osnivač Klaus Švab izjavio je kako „kapitalizam u svom sadašnjem obliku više ne odgovara svetu koji nas okružuje“. Ma koliko tačna, Švabova konstatacija ipak ne prevazilazi okvire zgodne retoričke figure kojom je najavio potencijalno najzanimljiviju debatu, podjednako efektno naslovljenu „da li kapitalizam 20. veka izneverava društvo 21. veka“. Da, kapitalistički ekonomski model ne prati brzinu političkih, socijalnih i demografskih promena u svetu; i da, svakodnevno izneverava milione ljudi koji su u njemu videli univerzalno rešenje. Ali, šta je alternativa? „Kapitalizam možda jeste najgori sistem, ali samo ako izuzmemo sve ostale sisteme“, rekao je u Davosu Dejvid Rubenstajn, koosnivač Karlajl grupe, prizivajući čuveni komentar Vinstona Čerčila o vrlinama i manama demokratije. Naravno, od predstavnika krupnog kapitala bi se takva izjava i očekivala: ako je savremeni kapitalizam nekom dao sve, onda je dao finansijsko-špekulantskoj eliti koja je svet i gurnula u krizu u kojoj se batrga još od 2008. Iz njihove perspektive, problem nije u kapitalizmu kao takvom, već u tome što države nisu uspostavile sistem pravila koja bi omogućila da se ekscesi, kojima je ovaj dominantni ekonomski model sklon, blagovremeno izbegnu. FENOMENALNO Kapitalizam sam po sebi nema sposobnost da uspostavlja ravnotežu između rizika i nagrade, niti da rešava disparitet između perioda prosperiteta i krize, kaže Rubenstajn. Zato, recimo, pretendent na predsedničku nominaciju Republikanske stranke Mit Romni ne može da bude kriv što porez plaća po mnogo nižoj stopi od prosečnog Amerikanca: kriv je sistem koji je odredio pravila igre. Ako vam se ne sviđa zakon, onda ga promenite, kaže Rubenstajn, iritiran žalopojkama na račun sistema u kome njemu, očito, sasvim dobro ide. Kapitalizam ne samo da nema alternativu, nego nudi najbolji od svih svetova, uveren je i Bil Gejts. „Mislim da je kapitalizam fenomenalan sistem, jer generiše toliko mnogo inovacija. To je meni kao mladom čoveku omogućilo da stvorim Majkrosoft, da zaposlim svoje prijatelje. Drugi sistemi tako nešto ne dopuštaju“, izjavio je pred odlazak u Davos, dodajući još kako „nijedan drugi sistem nije unapredio čovečanstvo“ kao kapitalizam. Može se, dakle, govoriti samo o različitim varijantama jednog sistema - ili, tačnije, o samo dve njegove varijante: jedna je klasični model liberalnog kapitalizma, a druga nešto što se u nedostatku boljeg termina može nazvati državnim kapitalizmom, poput onog u nominalno komunističkoj Kini, ili u ideološki hibridnoj Rusiji. Državni kapitalizam se trenutno čini stabilnijim; polazi mu za rukom i da kreira više radnih mesta. Ali, upravo zbog uplitanja države, koja se pre ili kasnije neminovno ispostavi kao prepreka kontinuiranom dinamičnom rastu, on na duži rok ne može da parira liberalnom kapitalizmu - ili barem tako procenjuju zapadnjački poslovni i akademski krugovi. Državni kapitalizam nema izgleda da postane dominantan između ostalog i zato što ne podstiče ni individualnu ni korporacijsku inovativnost - ključni element napretka - kao što je to slučaj na Zapadu, rekao je u Davosu Raghuram Radžan, profesor ekonomije na Čikaškom univerzitetu. Kineske državne korporacije, recimo, nikako ne uspevaju da postignu kapitalističku efikasnost uprkos tome što oponašaju kapitalističku organizaciju poslovanja, kaže on. Ali, nadolazeće ekonomije poput brazilske, indijske ili južnoafričke, koje kombinuju elemente oba modela, imaju predispoziciju da koristeći svoju prilagodljivost i visoku inovativnost, u kombinaciji sa drugim faktorima (veliki broj stanovnika, mlada radna snaga, dinamičan privredni rast, itd.) u perspektivi prestignu danas dominantne privredne sile, procenjuje Radžan. RESETOVANJE Šta, međutim, s onima - a takvi su većina - koji se ne snalaze ni u jednoj varijanti kapitalizma? Sve veće socijalno raslojavanje uočljivo je u podjednakoj meri kako u tradicionalnim kapitalističkim sistemima, tako i u zemljama koje tržišnu privredu u savremenom smislu reči poznaju tek nekoliko decenija. To mnogi kritičari uzimaju kao glavni argument za tvrdnju da je današnji kapitalizam u sistemskoj, fundamentalnoj krizi. „Kapitalizam mora da se resetuje, da se do nekog nivoa redizajnira. Kad u svetu vlada najveća nejednakost još od Velike depresije, to je stvarno loša vest za kapitalizam“, rekla je na Forumu Šaran Barou, generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata, optužujući poslovnu elitu da je „izgubila moralni kompas“. U sličnom tonu govorio je i Anders Borg, švedski ministar finansija, koji je rekao da će tržišni model izgubiti legitimnost ako se sve svede samo na priču o profitu. „Kompanije imaju obaveze prema zaposlenima i društvu. Ne možemo da dopustimo situaciju u kojoj kompanije brinu jedino o isplati bonusa i tome kako da ne plate porez“, kazao je Borg. Tvrda kapitalistička srca ova levičarska retorika, međutim, nimalo ne dotiče. „Ono o čemu treba da se vodi debata jeste kako da obezbedimo potrebnu inovativnost i kreativnost. Moramo da razgovaramo o inovacijama, istinskoj održivosti i reformama, a ne o korporacijama i pohlepi. (…) Treba da govorimo o stvaranju radnih mesta, a ne o sigurnosti radnih mesta“, uzvratio je Ben Fervajen, generalni direktor kompanije Alkatel-Lusent, odbacujući i sam koncept debate o reformisanju kapitalizma kao „nostalgičarski“ način razmišljanja. Nije baš jasno šta ima nostalgičnog u prizivanju pravednijeg socijalnog modela, tim pre što se u izveštajima iz Davosa nigde ne pominje da je iko od učesnika otvoreno izražavao žal za starom, dobrom - i u današnjim uslovima, avaj, neodrživom - državom blagostanja. Ali, ko je još video vrhunskog menadžera sa sentimentalnom crtom... Zapravo, iz izlaganja mnogih učesnika, kako poslovnih ljudi tako i onih iz akademskog sveta, provejavala je teza da gnev javnosti sa kapitalista treba preusmeriti na političare: oni su ti kojima nedostaje menadžerska rezolutnost, sposobnost da probleme najpre blagovremeno identifikuju a onda na efikasan način i rešavaju. SLUTNJE „Ni o čemu ne postoji saglasnost. Živimo u svetu u kome ne postoji liderstvo“, ocenio je Nurijel Rubini, profesor ekonomije na NJujorškom univerzitetu. „Očigledna je kriza tradicionalne moći i liderstva, kako na nacionalnom nivou tako i na internacionalnom. Uzmimo za primer evrozonu: 17 zemalja, 17 vlada, 17 koalicija. Oni ne mogu da se usaglase ni unutar sopstvenih koalicija, sopstvenih zemalja; kako će onda koordinirati neophodne akcije na međunarodnom nivou?“ Odsustvo istinskog političkog liderstva, iako evidentno, ipak ne spada u glavne brige u situaciji kad nad dobrim delom planete visi pretnja totalnog ekonomskog sloma. Da bi proverili koliko je to osećanje nadolazeće propasti rašireno među pripadnicima političke i ekonomske elite koja se okupila u Davosu, organizatori su na jednoj sesiji upriličili glasanje s pitanjem da li je svetski finansijski sistem danas sigurniji nego što je bio. Od 140 onih koji su se izjasnili, samo je desetoro smatralo da jeste, dok je polovina smatrala da je sigurnost zapravo još manja nego što je bila. Mračne slutnje su zbog „dosad neviđenog stepena i kompleksnosti krize“, kako je to opisao Bi-Bi-Si, istog dana na jednoj panel diskusiji, bile „odvrnute na 11“ - ali je do kraja Foruma taj pesimizam malo opao, pa se skup završio opreznim konstatacijama kako je pre godinu dana u ovo vreme razloga za optimizam bilo još manje, te da je najgori trenutak u dosadašnjem toku krize možda ipak prošao. Što naravno ne znači da neki novi, još gori klimaks neće tek uslediti. Ko preživi, možda dogodine dobije i poziv za Davos. Evrozona kao železnička nesreća Profesor Nurijel Rubini, koji se proslavio tačnim predviđanjem finansijskog kraha koji je usledio 2008, ni u Davosu nije izneverio one koji su očekivali da od njega čuju nove katastrofične procene ekonomskih kretanja u narednim godinama. Pošto nije učestvovao u debati o budućnosti kapitalizma, o tome se nije ni izjašnjavao, ali je zato imao šta da kaže o izgledima evrozone, koju je uporedio sa usporenim snimkom železničke nesreće. „Nesolventne su i druge zemlje, ne samo Grčka. Mislim da će Grčka istupiti iz evrozone u narednih 12 meseci, a posle toga će to učiniti i Portugal“, rekao je on. „Izgledi da se evrozona raspadne za tri do pet godina su fifti-fifti“. A u jednom intervjuu koji je dao u Davosu, Rubini je, u svom stilu, rekao da se nad svet trenutno nadvila „ogromna količina neizvesnosti - makroekonomske, finansijske, fiskalne, bankarske, regulatorne, poreske - čemu treba dodati i geopolitičku i političku neizvesnost“. Čajanka bez DŽegera Koliko do prošle godine, na Forumu u Davosu su se, uz političke i poslovne lidere, gurkale i veće i manje filmske i muzičke zvezde, pre svega one koje svoju popularnost koriste kako bi animirale međunarodnu javnost za rešavanje nekog od gorućih problema zemalja Trećeg sveta. Ove godine, međutim, bilo je upadljivo odsustvo velikih imena iz sveta šou biznisa - čak i onih koji su se, poput Bona, pevača grupe U2, do te mere odomaćili među političarima i kapitalistima da je njihovo prisustvo na takvim mestima prestalo da bude vest. Izuzetak je trebalo da bude legendarni pevač Rolingstounsa, Mik DŽeger, koga je britanski premijer Dejvid Kameron planirao za jednog od domaćina na čajanci na kojoj je u Davosu trebalo da budu promovisane ovogodišnje Olimpijske igre u Londonu i „dijamantski jubilej“ (60. godišnjica krunisanja) kraljice Elizabete, ali i britanski investicioni potencijali. DŽeger je u prvi mah poziv prihvatio, čak je i doputovao u Cirih, ali se onda predomislio i saopštio da bi njegovo pojavljivanje na čajanci bilo politički zloupotrebljeno, jer bi se stekla pogrešna predstava kako podržava Konzervativnu partiju. Budući da se, uprkos svom dugogodišnjem interesovanju za političke i ekonomske teme (treba imati na umu da je, pre nego što se u potpunosti posvetio muzici, studirao na elitnoj Londonskoj školi ekonomije), uvek klonio svrstavanja uz bilo koju stranku, DŽeger je rešio da se tog pravila drži i dalje, i vratio se u London ne kročivši u Davos. Mudra odluka, kažu britanski posmatrači, pošto je u vreme sveopšte ozlojeđenosti na političare i kapitaliste druženje s njima poslednja stvar potrebna jednoj rok zvezdi - makar ta zvezda već odavno bila deo establišmenta, kao što je ser Mik. Uostalom, kad je i Bono ukapirao... DŽordž Soros Nemačka rizikuje cepanje EU Kad DŽordž Soros govori, svet, makar i nevoljno, sluša. A poslednjih dana baš ima šta da kaže. Pred odlazak na Svetski ekonomski forum u Davosu, legendarni (drugi bi rekli: omraženi) berzanski špekulant dao je široko citirani intervju NJusviku u kome je za trenutno stanje globalne ekonomije rekao da je ozbiljnije i teže nego ikada tokom njegove šezdesetogodišnje karijere. „Suočavamo se sa izuzetno teškim dobom, umnogome uporedivim sa onim 30-ih godina prošlog veka, u vreme Velike depresije. Razvijenom svetu predstoji drastična štednja, što preti da dovede do stagnacije koja će potrajati čitavu deceniju, ili duže. Najbolje čemu možemo da se nadamo je deflatorno okruženje. Najgore što može da nas snađe je kolaps kompletnog finansijskog sistema”, rekao je Soros. Ali, kako su stvari otišle toliko daleko, i ko je za to kriv? Čovek poznat po nemilosrdnoj efikasnosti kad je profit u pitanju sada misli da objašnjenje leži kako u prirodi sistema, tako i u ljudskoj prirodi. „Neobuzdana konkurencija može ljude da natera da urade nešto što inače ne bi. Tragedija naše trenutne situacije je u neželjenim posledicama izazvanim nedovoljnim razumevanjem. Mnogo zla na ovom svetu počinjeno je bez namere. Mnogo ljudi u finansijskom sistemu učinilo je mnogo štete bez stvarne namere da to učini“, kazao je on. Soros je u Davosu upozorio na mogućnost raspada EU ukoliko Nemačka nastavi da insistira na strogoj budžetskoj disciplini svih članica. Postavljajući pred druge zadatak koji ne mogu da ispune, Nemačka rizikuje da stvori tenzije koje će na kraju pocepati EU, rekao je, umesto toga predlažući da članice evrozone nekako raspodele teret dugova i stimulišu potrošnju kako bi podstakle privredni rast. U protivnom, štednja će oboriti plate i cene, potrošnja će opasti, kompanije će morati da smanjuju broj zaposlenih, što će onda još više smanjiti tražnju i još više oboriti životni standard; političke posledice ovakvog stanja biće jačanje represivnih mera usled straha od pobune siromašnih, kaže on. Štaviše, Soros veruje da će se SAD, pre nego drugi, suočiti sa rizikom ne samo građanskih nereda, već pravog klasnog rata; prošlonedeljni neredi u Oklendu - gde su demonstranti upali u gradsku većnicu i spalili američku zastavu - iz tog ugla posmatrano deluju kao zagrevanje za ono što sledi...