Kriza trese direktore

Od trenutka kada je eksplodiralo tržište nekretnina u Americi, poslovni svet upao je u krizu, u koju je zatim za sobom povukao i ostatak sveta. Posle decenija napredovanja i bonusa rukovodeći ljudi u firmama našli su se iznenada na tapetu zbog načina na koji rade, neuspelih planova za spas, visine prihoda... Najzad su na red došle i smene i otpuštanja. To je poprimilo tolike razmere da britanski Ekonomist poredi savremenog direktora sa Guliverom, koga su udruženi Liliputanci uspeli da savladaju. nedodirljivi Nekada nedodirljivi, direktori danas moraju da se bore na više frontova. Istraživanja kosultantske firme „Boz end Kompani“, koje je obuhvatilo 2.500 kompanija širom sveta, pokazalo je da je u poslednjoj deceniji prosečan vek na direktorskom mestu smanjen sa 8,1 na 6,6 godina. Realnost je malo crnja u zapadnim kompanijama, jer je istraživanje uključilo i kineska preduzeća, u kojima su smene upola ređe nego na Zapadu. Još jedna otežavajuća okolnost za sadašnje direktore je to što ne mogu da računaju na dužinu mandata kao njihovi prethodnici. Od 2000. naovamo i dužina planiranih mandata pala je za 30 odsto, sa deset na sedam godina. Uz to, na izdisaju je i običaj da direktor istovremeno bude i predsedavajući upravnog odbora. U Americi je početkom prošle decenije svaki drugi direktor (njih 52 odsto) bio i predsednik upravnog odbora, da bi 10 godina kasnije samo njih 14 odsto zadržalo te pozicije. Novina je i da odlazeći direktor ostaje neko vreme u kompaniji, da pomogne nasledniku da se uhoda. U posmatranom periodu naviše se, sa 50 na 52 godine, pomerila i prosečna starost direktora. Iako su i dalje dobro plaćeni, radna mesta im više nisu toliko sigurna, a ni plate im ne rastu tempom koji je prethodnih decenija bio uobičajen. plate I dok svetski šefovi vode sve žešću bitku ne bi li zadržali svoje pozicije, „srpski Guliveri“ još nisu ušli u statistiku, a njihova sudbina uglavnom najviše zavisi od partijskih kvota, pa u javnim preduzećima ne moraju previše da brinu za svoju sudbinu. Situacija je nešto drugačija za menadžere u privatnom sektoru, čiji je položaj bliži njihovim kolegama u svetu. „Mi nemamo istraživanja o prosečnom trajanju mandata, u statistici smo dosta loši, ali u proseku rukovodeći ljudi su sada mlađi. Oni su preuzeli vodeća mesta u multinacionalnim kompanijama, između ostalog i zato što to manje košta“, kaže za NIN Ana Trbović sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA). „Plate menadžera više nisu kao polovinom prošle decenije i sada su manje za oko 30 odsto, a uz to je sada uglavnom veći deo plate vezan za bonus“. Ana Trbović ističe i da je direktorima sada sigurno teže nego pre globalne krize, jer moraju da smanje troškove, a to podrazumeva i otpuštanje viškova zaposlenih. Posao je u krizi, a stres je samim tim sve veći, zaključuje sagovornica NIN-a. Šef široke ruke Australijanac Ken Grenda (79) prodao je nedavno firmu za transport za 400 miliona australijskih dolara. I nije Grenda toliko iznenadio odlukom da proda biznis koji je njegova porodica razvijala 66 godina, već time što je deo dobiti podelio sa oko 1.800 zaposlenih, na čije je račune uplatio 15 miliona dolara. Svako od radnika, zavisno od godina staža, dobio je od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada dolara. Grenda je objasnio da je na taj način hteo da se oduži radnicima za dugogodišnju odanost firmi. „Svaki je posao onoliko dobar koliko su dobri radnici“, rekao je Grenda. Eh, da je više takvih poslodavaca.