I od velikog ima veći

U godini zmaja po kineskom kalendaru, u kojoj se obeležavaju četiri decenije bilateralnih diplomatskih odnosa, Nemačka i Kina pokazale su rešenost da unaprede ionako odlične ekonomske odnose, ali su istovremeno stavile do znanja da ne odstupaju od svojih osnovnih političkih principa, toliko različitih da je te razlike najbolje ni ne pominjati – kako se time ne bi nepovoljno uticalo na privredne odnose. Stoga niko i nije od prošlonedeljne posete Angele Merkel Pekingu očekivao neke istorijske pomake. Za to Kina niti je spremna, niti joj to treba: ona je sada druga industrijska sila sveta, od koje mnogi, pa tako i Evropska unija - u kojoj je Nemačka najmoćnija i najuticajnija - očekuju podršku u rešavanju dugotrajne privredno-finansijske krize. Ali, premijer Ven Điabao je koleginici odmah i otvoreno rekao da evrozona mora da napravi koncept rešenja svojih problema pre nego što bi se njegova zemlja ozbiljnije angažovala na spasavanju evropske privrede i njenom izvlačenju iz duboke dužničke krize. „Evropa mora prvo da reši svoje domaće zadatke“, kazao je Ven. Dokle god EU ne govori jednim glasom, Kina ne vidi smisao da pažljivo sluša, pa makar govorila i nemačka kancelarka, komentarisao je ugledni privredni list Handelsblat efekte posete Merkelove. Naravno, ne treba gubiti iz vida činjenicu da je EU najvažniji spoljnotrgovinski partner kineske privrede i da učestvuje sa 16 odsto u ukupnom obimu njene spoljnotrgovinske razmene. Kina je postala i najznačajniji nemački trgovinski partner: prošle godine je nemački uvoz iz Kine dostigao 80 milijardi, a izvoz 65 milijardi evra. Roba uvezena iz Kine odavno nije simbol jeftinih ili bofl proizvoda. Dok su godinama kineskim izvozom dominirale igračke, tekstil, keramika i staklo, sada se sve više uvozi elektronika visokog kvaliteta, kaže se u izveštaju nemačkog udruženja za spoljnu trgovinu BGA. Snovi Na drugoj strani, polovinu nemačkog izvoza čine mašine, oprema, automobili i delovi za automobile. „Folksvagen, Dajmler, Audi i BMV sanjaju o kineskom tržištu“, pisao je jedan nemački list. Nemačka vozila, cenjena zbog kvaliteta, čine petinu ukupnog broja vozila u Kini, a čak tri četvrtine registrovanih luksuznih automobila su nemačke marke. U proteklih 15 godina broj fabrika nemačkih auto-proizvođača se u Kini utrostručio i sada iznosi 190. U toj zemlji sada ima 150 sestrinskih firmi nemačkih hemijskih koncerna, pri čemu vode Bajer i BASF, a ima i oko 500 firmi nemačkih mašinograditelja. Po proceni nemačke trgovinske komore u Kini je aktivno oko 5.000 nemačkih preduzeća, koja zapošljavaju oko 220.000 radnika. Prošle godine firme između Rajne i Odre su u Kini direktno investirale 18 milijardi dolara. Stoga i ne čudi što su u kancelarkinom avionu bili i šefovi najvažnijih nemačkih kompanija iz hemijskog, automobilskog i mašinskog sektora. I dok nemački preduzimači obezbeđuju svoje pozicije u Kini, njihovi kineski pandani koriste slabljenje evra i opštu finansijsku krizu da kupuju onemoćale ili bankrotirane firme po Nemačkoj. Danas je tamo aktivno 700 kineskih preduzeća, koja zapošljavaju oko 6.600 radnika. Za Kineze je ovo kapija kroz koju ulaze u Evropu, pa svakodnevno rastu njihove investicije u Nemačku: pretprošle godine to je bilo 629 miliona evra, ipak znatno skromnije nego što su nemačka ulaganja u Kini. Kineski investitori po Nemačkoj kupuju pre svega kompanije vezane za automobilsku i mašinsku industriju, zatim za elektroniku i poluprovodnike, ali i za proizvodnju hrane i komunikacionu i informativnu tehniku. Ulažu i u finansijsko-savetodavni sektor i tekstilnu industriju. „Nemačka i Evropa su za kineske ulagače povoljna šoping destinacija“, pisao je prošle jeseni minhenski nedeljnik Fokus. Takvu povoljnu priliku predstavljala je i jedna zatvorena, iako moderna koksara u Dortmundu, koju je 2003. kupio kineski rudarski koncern Janzu - ali ne da tamo obnovi proizvodnju, već da kompletno ogromno postrojenje demontira i prenese u Kinu. Mesecima je 400 kineskih radnika radilo na rastavljanju mašina i onda je tih tri miliona pojedinačnih delova lepo spakovano i brodovima otpremljeno u daleku istočnokinesku provinciju Šandong. Tamo je postrojenje sklopljeno i 2006. je započeta proizvodnja koksa, tako potrebnog kineskim železarama. transfer Nije to ni prvi ni jedini slučaj da su kineski investitori rasklapali industrijska postrojenja, mahom čeličane, i odnosili ih u domovinu. Na taj način su jeftino dolazili do moderne tehnike i, što je još važnije, do najsavremenije tehnologije, znanja (know-how) i detaljnih planova proizvodnje, kao i zaštićenih patenata. Dakle, specifičan vid industrijske špijunaže. Mnogi kineski preduzetnici ipak ne idu ovim ilegalnim putem u nabavku modernih tehnologija, jer kupujući preduzeća po Nemačkoj i drugde najlegalnije dolaze u posed i intelektualne imovine. Ono što nemačkim industrijalcima smeta, jeste da su najveći kupci upravo državne ili paradržavne firme, a ne privatni kapital. A to i ne čudi, jer devizne rezerve Kine su veće od tri biliona dolara (brojke koja se piše sa 12 nula) i tim novcem raspolažu državni fondovi, od kojih tri najveća kupuju firme i akcije na berzama širom sveta. Jedna trećina te ogromne sume se nalazi u američkim državnim akcijama! Prošle godine, na vrhuncu panike oko evropske dužničke krize, širile su se glasine da Kina ovim kupovinama po svetu želi da pojača svoj uticaj na zavisne zemlje. Novine su pisale da Kina, nudeći pomoć prezaduženim evropskim zemljama, želi da stvori uslove za ukidanje postojećeg EU embarga na izvoz oružja u tu zemlju, kao i da stekne status zemlje sa slobodnom tržišnom privredom, kako bi izbegla kazne za određene damping cene. Investicijama u Nemačku, kao i otvaranjem svog ogromnog tržišta za nemačke proizvode, vlasti u Pekingu su vrlo vešto uspele da ublaže i onu uvek prisutnu kritiku zapadnih državnika, koji kineske domaćine vole da podsete na kršenje ljudskih i političkih, pa i verskih i nacionalnih prava. Tako je „draga gošća i stara prijateljica“ - kako je Merkelovu hvalila zvanična kineska štampa - bila onemogućena da se, kao što je bilo predviđeno, sretne sa jednim advokatom, aktivistom borbe za ljudska prava, kao i da poseti jednu nezavisnu novinsku redakciju. Da je insistirala, možda bi i održala te sastanke, ali je pitanje kakve bi to posledice imalo po nemačke privredne interese. A oni su, kao i Kinezima njihovi, na prvom mestu.