Pare ispred programa

Stvari polako dolaze na svoje mesto u nadmetanju za predsedničku nominaciju Republikanske stranke. Ubedljive pobede Mita Romnija na preliminarnim glasanjima na Floridi i u Nevadi učvrstile su njegov status favorita, nakratko uzleteli NJut Gingrič vratio se u status autsajdera iz koga se i upustio u trku, a dvojica preostalih pretendenata, Ron Pol i Rik Santorum, još samo popunjavaju broj. Ipak, kako je do nacionalne konvencije na kojoj će ime predsedničkog kandidata biti ozvaničeno ima još više od šest meseci, malo je prerano reći da je odluka o tome ko će u novembru biti izazivač Baraka Obame već pala. Mada deluje kao da jeste... Osnovni razlog za takav utisak je što je Romni jedini koji republikancima izgleda kao neko ko bi mogao da pobedi Obamu. A to je apsolutni imperativ konzervativne Amerike, čija propaganda predsednika predstavlja u takvom svetlu da bi neko neupućen mogao da pomisli kako je samo pitanje dana kada će se u dvorištu Bele kuće konačno zavijoriti crvena zastava sa srpom i čekićem. FINANSIRANJE Dakle, ako Romni dobije nominaciju, dobiće je ne zato što se dopada konzervativcima - koji podozrevaju da je i on zapravo samo još jedan prikriveni liberal - nego zato što se nadaju da bi mogao da privuče one birače koji nisu jasno partijski opredeljeni, već se od izbora do izbora opredeljuju za kandidata koji im se učini boljim, nezavisno od stranačke pripadnosti. Ali, treba politički preživeti do novembra. Tu dolazimo do onog što je u ovoj fazi kampanje važnije od političkih programa i ideoloških razlika: do novca. Jer, faktor koji ključno utiče najpre na ishod bitke za nominaciju, a u manjoj meri i na to ko će dobiti izbore, jesu pare koji svaki od kandidata ima. Da bi se istrajalo u neverovatno dugoj predizbornoj kampanji potrebna je podjednako neverovatna suma novca: desetine, pa i stotine miliona dolara. Najvažniju ulogu u generisanju tih miliona imaju tzv. komiteti za političku akciju (poznati kao super pacs), tela koja politički istomišljenici formiraju s ciljem da se finansijski pomogne ili onemogući izbor jednog ili više kandidata, povećaju izgledi za usvajanje nekog zakonskog akta ili promoviše neki politički stav. Preko tih komiteta sakuplja se novac koji inače ne bi mogao direktno da dođe do kandidata jer je visina takvih donacija zakonski limitirana; ali, ako se novac uplaćuje komitetu koji podržava ovog ili onog političara, i koji će potom tim parama finansirati enormne troškove pre svega televizijskih reklama, te svih drugih predizbornih aktivnosti, onda ograničenja nema. BILANS Podaci za prošlu godinu tako pokazuju da je Romni, inače najbogatiji među pretendentima, u 2011. za kampanju prikupio blizu 57 miliona dolara, uglavnom od podjednako bogatih simpatizera, da bi mu od toga na kraju ostalo skoro 20 miliona. (Novac, naravno, pristiže i dalje.) U poređenju s tim, završni bilans Gingriča - koji je 2011. završio sa tek nešto preko dva miliona u fondu za kampanju, ali i sa dugom od 1,2 miliona - deluje podjednako beznadežno kao i njegovi izgledi za nominaciju, makar je jednom od komiteta koji ga podržavaju u januaru stiglo novih 10 miliona od Šeldona Adelsona, osmog na Forbsovoj listi najbogatijih na svetu. Ako se iznos koji je obezbedio Romni čini ogromnim, šta tek reći za sumu koju je u 2011. obezbedio Obama: neverovatnih 140 miliona dolara? Postoji, međutim, kapitalna razlika u načinu na koji se novac sliva u njegov predizborni fond: za razliku od ogromnih individualnih donacija na koje se oslanjaju republikanci, više od polovine novca prikupljenog za Obamu čine donacije izuzetno široke baze aktivista i simpatizera, koje pojedinačno ne prelaze 200 dolara. Eto, dakle, dodatnog razloga da ga desničari optužuju da je socijalista...