Noći belog zeca

Dobra su nam deca. Zaista jesu. Evo, u trideset dana koji su prethodili ovom broju NIN-a, svega 54 odsto šesnaestogodišnjaka je pilo alkohol. Naši se srednjoškolci time pokazuju kudikamo treznijima od švajcarskih (67 odsto), britanskih (70), nemačkih (75), da i ne pominjemo austrijske, za koje se čovek upita kako uopšte pogode školu (80 odsto). Opasno su, doduše, blizu poslovičnim irskim ispičuturama (56 odsto), a američke su drugare po piću pretekli za nekoliko kopalja, to jest litara (zanemarljivih 33 odsto). Tako bi barem bilo prema podacima poslednjeg velikog istraživanja o mladim srpskim uživaocima opijata, koje je zapravo komponenta Evropskog istraživanja o upotrebi alkohola i drugih droga među mladima (ESPAD) iz 2008. godine. Možda je neumesno šaliti se sa ovakvim podacima, ali nije naodmet setiti ih se svaki put kada neko lokalno istraživanje zazvoni alarmom da se nalazimo na četvrtom (ili prvom, ili petom) mestu rang-liste evropskog alkoholizma. Čak i kada su ankete najbolje, „Batutove“, ili najmasovnije, poput ankete ESPAD-a, u kojoj je učestvovalo tri hiljade učenika, one su statistika kojom se da dokazati i da smo bolji i da smo lošiji od drugih. Još važnije, retko će koja anketa da pokaže kako mladi uznemirujuće često piju ne zato da bi ispali buntovnici, ili zato što im je alkohol lako dostupan, ili zato što su „siti i besni“, već iz razloga koje bi potpisali i alkoholičari-seniori. decibeli U jednom od retkih pristojnih kafića u beogradskoj ulici Strahinjića bana (pristojnih cenama, pristojnih klijentelom) eksplozija raskalašnog devojačkog smeha sa sprata dočekuje nas još pre konobara. Bučan razgovor većine grupica daleko prevazilazi potrebne decibele – ponoć je prošla i muzika je u skladu sa propisima mrtva – što je jasan znak alkohola u borbenom dejstvu. Momak koji nije mogao mnogim danima odmaći od dvadesete, sedi za šankom i iskusnim pokretom („iz lakta“) ispija tekilu i stresa se. Ispred njega je popijeni koktel, nešto sa kurasaom, sudeći po plavoj boji. Kombinacija koktel-tekila znači da je dečko za šankom i zbog ukusa i zbog efekata. Nakon što je uvukao dim, prijatelju nastavlja priču čiji je fragment „… u Las Vegasu, druže…“ Maštanje o momačkom provodu u „gradu greha“, zamisao verovatno neostvariva, možda delom i govori o tome zašto pije („Hoćemo li još po jedno, brate?“). Naravno da je smešno piti zbog toga što ti je nedostupan „grad greha“, ali nije smešno ako ti je nedostupan i grad Beograd. To možda nije priča baš ovog momka, ali jeste mnoge beogradske dece koju ćemo sa dvolitrenjacima piva uskoro ponovo videti u parkovima, pre nego što okopni sneg (48 odsto ispitanika ESPAD-a pod alkoholom zaboravlja na probleme). Izvor raskalašnog smeha u međuvremenu je sišao u vidu tri devojke koje verovatno još nisu obrnule dvojku na brojčaniku svojih godina. Zbilja su vesele, kao i otprilike 56 odsto učenika koji su 2008. izjavili da im alkohol pomaže da budu druželjubiviji i otvoreniji. Vesela je i osmorka sa kuvanim vinom, bučnija i smelija u govoru i zaključcima no što bi inače bila – hvale do nebesa nekakvu naročitu srpsku psovačku inventivnost – ali i takva ostaje skup dobre dece („… I ja sam gladan, samo mama mi spava, ne mogu sad da je budim…“, kaže neki moj imenjak, očigledno jedan od 83 odsto mladih koji su u ESPAD-u napisali da su zadovoljni odnosom koji imaju sa majkom). Usled kataklizmične pojave koja nas ničim neizazvana skupno iznenadi svake zime, u parkovima se, rekosmo, ne može piti. No, mladi beogradski alternativci mogli su za vikend da nađu poneko mesto za sebe. Barem oni koji su imali neki dinar u džepu. U sveže otvorenom klubu u Rajićevoj ulici, jednoj od utoka u subotu uveče puste Knez Mihailove, o protestima, promenama, progresu, studenti pričaju uz pivo. Uobičajena radikalna kombinacija – trojica plus devojka – raspravljala je o „egipatskom proleću“, o PASOK-u, o svesti radničke klase. Preko puta njih sedeo je zaljubljeni par, trenutačno izgubljen za revoluciju, ali takođe odan pivu, kao i 47 odsto ESPAD-ovih ispitanika. Američki student koji duhovito traži da ga u Beogradu zovemo Đorđe, zahvaljujući predmetu svojih studija dobro je upoznao Srbiju, možda i bolje od nas. otkidanje „Mislim da se u Beogradu često pije onako kako se pilo u Sankt Peterburgu pre Prvog svetskog rata – manirom bahanalija. Na 20 kilometara odavde je ’pustinja’ i ponašamo se u stilu ’posle nas, potop’. Drugde, u Leskovcu, na primer, pije se kao u Južnoj Karolini, Virdžiniji, Lujzijani, Misisipiju… Pije se kako bi se pobeglo sa pogrešnog mesta. Jug je bolest, kažu…“ A ESPAD kaže da je 75 odsto srpskih srednjoškolaca barem jednom bilo tužno u nedelji koja je prethodila anketi, dok je 50 odsto makar jednom bilo depresivno. Bahanalije smo pronašli u takođe svežeotvorenom klubu blizu Save. Staklo, metal, neon i mrak služe, valjda, tome da u saradnji sa optičkim iluzijama pijanstva ubede gosta da je u NJujorku. Ili Las Vegasu. Prvi sagovornik nam je mlađani tekvondoista. Sudeći po brzini kojom je praznio čaše, spartanski trening mu nije blizak, ali spartanska, lakonska retorika jeste. Sve odgovore koje bi mu psiholozi ponudili (radoznalost, pritisak društva, želju da se dokaže, bunt) odbija i ponavlja jednostavno: „Pijem zato što mi je do jaja kada se napijem.“ Dobro, priznajmo – ovom momku bi pored emotivne topline (koju 84 odsto ispitanika iz potpunih i 82 odsto učenika iz nepotpunih porodica lako dobija od roditelja, veli ESPAD) zaista trebalo i malo „emotivne čvrstine“. No, to se ne može reći za priličnu gomilu mladih poslovnjaka, što ozbiljnih, što u pokušaju, koji viskijima, vinima i vikom pokušavaju da potisnu prošlu i zaborave na sledeću radnu nedelju. Poput ekonomiste Vojislava (27). „Ne sećam se kada sam poslednji put imao zaista slobodan vikend. Neću reći ništa originalno ako kažem da me piće opušta. Nije dobro, znam, ali mogu da se kontrolišem. Nekoliko čaša vina, i to je to.“ Sedamdeset odsto ispitanih srednjoškolaca takođe je mislilo da „nije moguća situacija u kojoj ne bi mogli da se okanu alkohola“. Šteta je samo što je isto mislilo i sto odsto alkoholičara. Vojislav je već stariji među mladima, ali je svejedno reprezentativni uzorak „mladog na disko zadatku“, kao i drugi njegovi vršnjaci. Jer listom, makar delimično, piju i – gle, čuda – zato da bi bili slobodniji pred devojkama/momcima. dosada Čitava galerija „konzumenata zbog ljubavi“ je tu – i usamljeni momak koji se u ćošku hrabri pićem, a vreme krati cigaretama, zbunjena „dobra devojčica“ koja pomoću „bakardi brizera“ prestaje da bude „stegnuta“, vešti plesač što na koktelima pleše kao po ledu, SUD, „smorena urbana devojka“ koja se nada spasiocu iz klupske dosade… Svi, u virtuelnom društvu 58 odsto srednjoškolaca koje alkohol takođe opušta. Noć završavamo u još jednom „alternativnom“ klubu, voljenom mestu za „još jednu cigaretu pre spavanja“. Naravno, i piće. Prostorija odiše atmosferom prohibicije, tama skriva ljudski lanac nalakćen na šank, a još jedan mladi Amerikanac žalosno krstari od devojke do devojke pokušavajući da u poslednji čas „spase veče“. Plaća pića i, dakako, pije i sam. Ako ne uspe, barem će se napiti (a i bar će se napiti)… I devojke i momci nešto češće piju pivo nego u prethodnom klubu. Jeftinije je, a i duže traje od žestine. Odlazimo nakon što smo odslušali Let the sunshine in. Ako sunce ne vidimo bez alkoholnih sočiva, neko nas je tome morao naučiti… Istraživanje „Batut“ se velikim populacionim istraživanjima bavi jednom u pet ili šest godina, a novo je zakazano baš za ovu godinu. Prema aktuelnim podacima svakodnevno ili povremeno alkohol pije 40 odsto građana Srbije. SZO je procenila svojevremeno da u alkoholu uživa oko dve milijarde ljudi, dok je otprilike 77 miliona toliko uživalo da je razvilo ozbiljne zdravstvene poremećaje. Evropska unija, pak, u jednom je istraživanju našla da je alkohol kriv za preranu smrt i invaliditet 12 odsto njenih muškaraca. ESPAD je zaključio da se 42 odsto srpskih šesnaestogodišnjaka barem jedanput napilo.